U ovom trenutku nije sasvim jasno da li Dodikov dogovor sa Amerikancima čuva ili razgrađuje državno-entitetske atribute Republike Srpske, s obzirom da ne znamo njegove detalje. Ipak, Dodik bi morao povesti računa da izbegne sudbinu Radovana Karadžića
Odluka Narodne skupštine Republike Srpske (NSRS) o imenovanju Ane Trišić Babić za vršioca dužnosti predsednice RS usled suspenzije demokratski izabranog predsednika Milorada Dodika, izazvala je veliki šok u srpskoj javnosti sa obe strane Drine. Posebno ako se uzme u obzir da su u paketu poništeni i pojedini zakoni i zaključci mahom usvojeni u skorije doba u cilju osporavanja nadležnosti delovanja pravosudnih institucija BiH.
Na prvi pogled je izgledalo da se radi o kapitulaciji, iako je bilo prilično nelogično da Milorad Dodik naglo kapitulira nakon skoro 15 godina borbe za očuvanje „dejtonskih“ nadležnosti Republike Srpske, u kojoj je više puta bio lično ugrožen na razne načine. Takođe, nelogično je i jer se ranije nalazio u nezavidnijim situacijama od ove.
Mnogi u Srbiji su požurili da ovaj Dodikov manevar okarakterišu kao čin izdaje kojim je istrgovao ličnu sigurnost na račun statusa Republike Srpske. Ubrzo su ukinute sankcije Ministarstva finansija SAD prema Miloradu Dodiku i drugim visokim funkcionerima Republike Srpske, između ostalih i Predsedniku NSRS Nenadu Stevandiću, kao i srpskom članu predsedništva BiH Željki Cvijanović.
Ovi događaji su samo učvrstili Dodikove kritičare u uverenju da su u pravu kada ga napadaju za izdaju. Zbog suspendovanja Milorada Dodika raspisani su za 23. novembar prevremeni izbori za predsednika Republike Srpske, a Dodikova stranka Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) je kandidovala univerzitetskog profesora Sinišu Karana za ovu funkciju.
Dakle, izbori se obavljaju pod koprenom konfuzije i nepostojanja sigurnih informacija o pravoj prirodi prethodnih događaja, ali sve narečeno nimalo ne umanjuje njihov značaj. Naprotiv, iako postoje tvrdnje da je sve unapred dogovoreno sa američkim pregovaračima, izbori će imati sudbonosni karakter po budućnost Republike Srpske.
Šmitov status
Već dugo vremena u jednom delu naše javnosti, koje je upadljivo manjinsko po podršci, ali i upadljivo većinsko po medijskom uticaju, plasira se teza da je Dodik glavni saveznik naprednjacima u njihovom opstanku na vlasti u Srbiji. Vremenom ova propagandna bujica postepeno spira istorijski monument Republike Srpske, gde se pod firmom napada na Dodika sakriva pravi smisao: napadi na status Republike Srpske.
Na prvi pogled je izgledalo da se radi o kapitulaciji, iako je bilo prilično nelogično da Milorad Dodik naglo kapitulira nakon skoro 15 godina borbe
Tako se u paketu sa optužbama na Dodikov račun plasiraju teze kako je sudbina prekodrinskih Srba njihova stvar, kako „oni“ (Srbi iz Republike Srpske) „imaju svoju državu, pa neka se tamo pitaju“, kako bi vlast u Srbiji već bila oborena da nema „bosanskih“ Srba, i slično. Međutim, rukovodstvo „prekodrinskih Srba“ je ponekad bivalo izloženo i napadima od strane provladinih medija u Srbiji, doduše uvijeno i dozirano, sa stilskom razlikom u odnosu na prozapadne medije.
Naprednjački mediji bi iz zaklona palili teško medijsko naoružanje preventivno, na onim opasnim raskrsnicama na kojima bi se mogla uzdrmati aktuelna vlast u Srbiji, upotrebljavajući različit narativ i različite motive od „latiničnih“ medija. Tako u Srbiji postoje periodi dvostruke opstrukcije statusa Republike Srpske: oni kojima rukovode „soroševski“ kursisti, kao i oni koje najbolje oličava čin prijema Kristijana Šmita u formi ”visokog predstavnika za BiH” od strane predsednika Republike Srbije.
U isto vreme su Šmitov status, pozivajući se na legitimnost, negirali i Rusija i Kina, kao i vlasti u Banjaluci. Ovaj postupak predsednika Srbije je bio „nož u leđa“ Srpskoj koja se upinjala da dokaže kako je Šmitov pokušaj umanjenja nadležnosti RS nelegitiman i nelegalan, kako zbog njegovog falsifikovanog imenovanja, tako i zbog nemogućnosti da bilo koji visoki predstavnik, legitiman ili neligitiman, menja odredbe Dejtonskog sporazuma.
Zbog svega se ne može potvrditi da Milorad Dodik presudno pomaže opstanku vlasti u Srbiji (iako su postojali neki gestovi podrške), ali se svakako može konstatovati da većinu kritičara Milorada Dodika koji dolaze sa prozapadne strane – opstanak Republike Srpske ni najmanje ne zanima. Čak suprotno.
Dodikovo nasleđe
Milorad Dodik je došao na mesto premijera Republike Srpske kao totalni politički autsajder, za koga je pre toga sa razlogom postojao utisak da ima „soroševski“, a ne patritoski karakter. Poznato je da ga je prilikom prvog dolaska na vlast kao ”dašak svežeg vetra na Balkanu” hvalila čak i Medlin Olbrajt. Međutim kada se vratio na vlast 2006. godine, Dodik je u potpunosti promenio svoju politiku u odnosu na zapadna očekivanja.
Bio je osnovni štit u atlantističkom nastojanju dalje razgradnje „dejtonskih“ prinadležnosti Republike Srpske, uprkos tome što je, kako smo već naglasili, u politiku ušao iz stranke koja nije imala čvrst patriotski imidž. Sa druge strane, nekadašnji predsednik Republike Srpske koji je došao iz redova patriotske stranke SDS – Dragan Čavić, ključna je osoba preko koje se odvijao proces gašenja Vojske Republike Srpske. Vojske koja je bila predviđena „Dejtonskim sporazumom“ i koja je bila osnovni faktor nastanka ovog srpskog državnog entiteta.
Zato je politička sudbina Milorada Dodika bila vezana za opstanak „dejtonskog“ formata Republike Srpske, jer je svih ovih godina njegova politika bila brana atlantističkim nastojanjima da ovaj srpski državni entitet svedu na nivo regionalno-lokalne samouprave.
Posebno su ovi procesi bili agresivni za vreme vladavine demokrata u SAD čiju politiku je oblikovao savez liberalnih jastrebova, „neokona“ i međunarodnih korporacija, a koja je prema srpskom narodu gajila otvorenu mržnju „bajdenističkih“ razmera. Nije bilo lako izdržati njihove gotovo svakodnevne pritiske uperene protiv srpskih nacionalnih interesa. Dodik je povremeno imao podršku od strane rukovodstva u Srbiji, ali se stekao čvrst utisak da je ova podrška bila ograničena samo do one linije koja ne bi ugrozila ličnu vlast političkog vrha u Beogradu u njegovim delikatnim odnosima sa Briselom i Vašingtonom.
Čvrstu podršku Dodik je imao samo od Viktora Orbana, kao i od „izraelskog lobija“, kome Dodik nije okrenuo leđa čak i u najdelikatnijim trenucima tokom napada na Gazu. Rusija nijednog momenta nije odustala od glasne podrške očuvanju „dejtonskog“ kapaciteta Srpske, uprkos njenom razumljivom fokusiranju na ukrajinsko ratište (sličan stav je imala i Kina).
Ove dve mega države koje strpljivo osvajaju vrh svetskog uticaja i čiji pogled na BiH je bio različit od zapadnog, nisu priznale Kristijana Šmita za „visokog predstavnika“. Teško da bi ovaj nemački turista dobio i običnu građansku vizu za ulazak na njihovu teritoriju, a kamoli da mu se prizna bilo koji diplomatski status preko UN. Upravo tada je Kristijan Šmit, kako smo već naglasili, primljen na Andrićevom vencu u Beogradu, u statusu koji je najblaže rečeno – sporan. Nije ovo bio samo šamar Republici Srpskoj, već i rusko-kineskom pogledu na balkansku politiku.
Pogled iz Beograda
Branioci Dodikove politike koji su dolazili iz Srbije nisu imali nikakvih namera da se mešaju u unutrašnje stvari Republike Srpske, a još manje u izbornu volju srpskog naroda sa suprotne strane Drine. Posle neslavne role Dragana Čavića i promene politike SDS-a u vazalnom smeru, kod njih je permanentno prisutna bojazan da bi promenom vlasti mogao otpočeti novi talas samoukidanja elemenata srpske državnosti preko Drine.
Pogotovu što su u poslednjoj deceniji bili svedoci procesa tihe razgradnje srpskih državnih interesa na matičnoj teritoriji Srbije, čemu je najviše doprineo „Briselski sporazum“ sa svim svojim potpisanim i nepotpisanim aneksima. Za srpske rodoljube je vlast u Republici Srpskoj bila garant snažnije politike očuvanja nacionalnih interesa od matične vlasti u Srbiji, uprkos fakticitetu da je status Republike Srpske znatno nižeg ranga od državnog statusa koji ima Republika Srbija, pa je samim tim i mogućnost odbrane daleko slabija. Ipakm nekako se sticao utisak da atmosfera u Republici Srpskoj sadrži osetno manji vazalni potencijal od ove sa naše strane Drine.
Milorad Dodik je prema zapadnjacima pokazivao mnogo više kuraži nego njegovi sunarodnici i kolega iz Srbije, koji su gotovo uvek vazalni sadržaj sopstvenih odnosa prema atlantistima i Briselu nadoknađivali busanjem u grudi za unutrašnju upotrebu. A onda je načinjen ovaj nagli zaokret odlukama NSRS i posledičnim ukidanjem sankcija mnogim funkcionerima Republike Srpske, koji su mnogi rodoljubi u Srbiji dočekali „na nož“ uz optužbe o izdaji. Da li su, možda, „potrčali pred rudu“?
I pored logičnih sumnji u skriveni ishod tajnih dogovora između američkih predstavnika i Dodikovih emisara, odnosno u trenutno nevidljive negativne posledice za Republiku Srpsku koje bi mogle naknadno da se ostvare, ipak se nameću neke dileme koje ne idu na ruku Dodikovim kritičarima.
Recimo, zašto Rusija nije reagovala na ovaj aranžman – obzirom da je bila najveći zagovornik očuvanja Republike Srpske – a da nije bila učesnik pregovora?! Da li bi Rusija ćutala na mogućnost nagle promene političkog kursa Republike Srpske usmerenog prema atlantističkim centrima? Da li bi reagovala bar posredno na mrežama, preko Zaharove ili Medvedeva? Uostalom, Milorad Dodik je odluku o ukidanju sankcija primio baš u Moskvi, gde je sa ruskim kolegama proslavio ovu vest.
Doduše, isti kritičari iznose neshvatljivi slučaj ruske pomoći Crnoj Gori u njenom odvajanju od Srbije – koja je nakon ulaska u NATO postala otvoreni neprijatelj Moskve – kao primer u tradiciji očiglednih pogrešnih procena ruske spoljne politike.
Druga dilema se tiče reakcija koje dolaze sa bošnjačke strane, odnosno od njihovog državno-entitetskog rukovodstva. Ako je proces oduzimanja prinadležnosti Republike Srpske otpočeo nakon predmetnih pregovora i pratećih procesa, zašto bošnjačko rukovodstvo tako histerično reaguje kada bi im ovakav rasplet događaja išao naruku u svakom pogledu? Da li je njihova reakcija preventivna i očekivana po inerciji ili imaju saznanja da je otvoren proces suprotan od njihovih očekivanja?
Pored ovih dilema postoje i neki argumenti koji idu u prilog ovakve odluke Milorada Dodika.
Istorijska paralela
Dodikovo povlačenje iz vrha državne politike ne uklanja njegovu političku figuru sa pozicije vrha uticaja u Republici Srpskoj, usled rotacije na mesto predsednika SNSD-a. Time su se izbegle zamke koje je postavio i koje će postavljati Brisel, a stvarna moć je ostala tamo gde se nalazi Milorad Dodik. Upravo njegova stranka zagovara sudbinsku važnost predstojećih predsedničkih izbora tvrdeći kako će izbori direktno predstavljati potvrdu stečenog suverenističkog kapaciteta Republike Srpske, odnosno da će u praksi izbori biti referendumskog karaktera baš na ovu temu.
Takođe, tvrde da odnosi sa Rusijom nisu oslabljeni zbog ovog dogovora sa SAD, već da je ruska podrška nepromenjena i nesporna. Nezvanično skoro svi iz rukovodstva Republike Srpske – ali ne i u javnosti – govore kako imaju snažnih indicija da ih Srbija ne bi pratila do kraja, već da bi ih u jednom momentu „pustila niz vodu“.
Milorad Dodik je odluku o ukidanju američkih sankcija primio baš u Moskvi, gde je sa ruskim kolegama proslavio ovu vest
Indikativno je prenošenje svežih vesti iz Republike Srpske u srpskim državnim medijima, u kojima su mnoge izjave funkcionera sa one strane Drine spinovane i doterivane prema evro-atlantističkom kroju. Kao da vlasti u Srbiji polako pripremaju našu javnost na završni čin: nužnost napuštanja ruskog uticaja usled ispunjenja svih konačno formulisanih uslova za evro-integracije.
Ipak je akteulna srpska vlast izabrala da od naše sirotinje donira Hilari Klinton u izbornoj kapanji umesto Donalda Trampa, koji takve postupke ne prašta. Zbog svega nas rukovodstvo Republike Srpske uverava u nužnost strateških pregovora sa američkim establišmentom upravo u epohi Trampove vladavine u kojoj je „izraelsko pitanje“ možda najdominantniji politički vektor, a dosadašnja politika Republike Srpske je dosledno pratila baš ovaj smer.
I pregovore su zato realizovani upravo posle Trampovog i Putinovog sastanka u Enkoridžu, koji je i pored nekih euforičnih reakcija podrške i prenaglašavanja rezultata, ipak sasvim izvesno trasirao i neke staze zajedničkog puta. Zbog svega toga očekuju da će na predstojećim izborima dobiti podršku koja bi im omogućila kontinuitet dosadašnje suverenističke politike koju bi tradicionalno podržavala Rusija, a ne bi značajno opstruirala Amerika.
Dobronamerni kritičari upozoravaju Milorada Dodika na sličan istorijski događaj u kome se njegov prethodnik Radovan Karadžić takođe dogovorio sa američkom administracijom, koju je zastupao Ričard Holbruk. Poznato je da je američka strana vulgarno izigrala dogovor bez ikakve moralne dileme i bez poštovanja kodeksa. Od tada je pitanje lične sudbine bivšeg predsednika Karadžića postalo tragično.
Međutim, i pored poštovanja svačije sudbine i njegovog prava na dostojanstven i pravedan ishod (što kod Radovana Karadžića nikako nije bio slučaj), primarno pitanje je dalja sudbina Republike Srpske. Samo u datom kontekstu je upitan sadržaj pregovora sa američkom administracijom, odnosno da li ovaj dogovor čuva ili razgrađuje državno-entitetske atribute Republike Srpske. Ako se ispostave kao tačni medijski navodi da su Amerikanci pristali da se založe za Šmitov odlazak iz BiH, a možda i na potpuno ukidanje funkcije visokog predstavnika ili bar zloglasnih bonskih ovlšćenja, to će značajno promeniti sliku u prilog Dodikovih pristalica.
Dobronamerni kritičari upozoravaju Milorada Dodika na sličan istorijski događaj u kome se njegov prethodnik Radovan Karadžić
Ako iz svega ovoga Republika Srpska izađe strateški neoštećena ili čak ojačana – iako će morati da napravi neke kompromise sa federalnim vlastima u Sarajevu – onda će se ponovo potvrditi istorijski paradoks da se u mnogim narodima velika istorija ne rađa u centru već na periferijama. Jer čak i oni koji ne vole Milorada Dodika, priznaju mu da je u dosadašnjoj političkoj karijeri imao veliku hrabrost.
Setimo se samo sudbine bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, koga je opozociona javnost u Srbiji često nazivala „arogantnom kukavicom“, pozivajući se na izjavu narečenog Holbruka. Onda se u životu Slobodana Miloševića desio brodolom koji ga je preumio i potvrdio hegelijanski zaključak da je istina uvek na kraju i da takav kraj dokazuje i početak. Slobodan Milošević je otišao sa ovoga sveta sa radikalno suprotnih pozicija od kukavice, nakon hrabre borbe protiv evro-atlanskih okupatora, koju su mogli predvideti samo najlucidniji među nama. Njegov kraj je pokazao smisao njegovog života i njegove borbe. Isto će biti i sa Dodikom: kraj će pokazati i početak.
autor:Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
