Događaj koji je učinio da Srbi opstanu na Kosovskom Pomoravlju

1
59
Otac Kirilo zaustavlja narod koji napušta ognjišta (Izvor: Snimak ekrana)

Dve fotografije koje sam načinio 1999. godine u Klokotu, koje nosim u novčaniku sa fotografijom moja tri sina, stalno me podsećaju na veličinu oca Kirila i snagu molitve. I danas izlazim iz životnih prepreka čim se setim čime je otac Kirilo savladao bezizlaz.

Otac Kirilo ispred američkih marinaca (Izvor: Snimak ekrana)

S razlogom želim da svedočim o jednom događaju, tog sudnjeg dana, poznatom široj javnosti, koji se dogodio u vremenu velikog stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, u selu Klokotu.

Teška vremena, dan tmuran i ispunjen bolom. Gnjilane gori te 1999.godine. posle povlačenja naše vojske i policije, mi, preostali Srbi u gradu, utočište nalazimo u crkvi Sv. Nikole u Gnjilanu. Toliko je godina prošlo a kao da je juče bilo. Na licima mojih Gnjilanaca, u porti crkve, mogao se videti strah i očaj. U razgovorima se moglo čuti koga su tada šiptarski teroristi ubili, silovali ili čija srpska kuća gori.

Sećam se, bio sam strašno zabrinut za moju porodicu. Tešili smo jedni druge i molili Boga da nas ukrepi milošću svojom. U trenutku osetih ruku na ramenu, okretoh se i ugledah to milo lice. Bio je to otac Kirilo. Obratio mi se sledećim rečima:

-Junače, nemoj brinuti. Bog je sa nama i On ima plan za nas.

Osetio sam mir, spasenje i nadu u bolje sutra. Kako je dan odmicao bilo nas je sve manje u porti crkve. Nisam mogao da se odvojim od oca Kirila. U trenutku se začuo uplašeni glas jednog od prisutnih Srba. Viknuo je prodorno:

-Klokot gori! Ljudi! Klokoćani odlaze!

Ne časeći ni časa otac Kirilo je odmah krenuo za Klokot, a sa njim i ja. Verujte mi, blizina sa ocem Kirilom ulivala mi je sigurnost. Ići s njim autom ili kako god značilo je da nestaje strah od presretanja na putu, napada ili kidnapovanja. Slušao sam molitvu koju je izgovorio otac Kirilo. Na putu do Klokota mi smo susretali kolonu traktora sa izbeglicama i sa druge strane kolonu tenkova koji su išli prema Gnjilanu. Na mene je delovala potpuno smirujuće. Osetio sam snagu, veru da će biti sve dobro. Odjednom, na vidiku dim. Od zapaljenih srpskih kuća. A na svom ulazu u selo nepregledna kolona vozila, spremna da krene put Srbije. Narod uplašen. Čuo se plač žena i dece. Preplašenom narodu prilazi otac Kirilo raširenih ruku i kaže:

Da Vas podsetimo:  Gdje je matica crnogorskih Srba: Beograd ili Podgorica

-pomaže Bog, braćo i sestre!

-Bog pomogao.

-Ne bojte se, braćo Srbi, Bog je sa nama, njega ne mogu zlikovci pobediti. On će nas sačuvati na našim ognjištima. Vratite se svojim kućama.

Tišina. Neverica kod prisutnih. Ipak, većina i dalje želi da napusti selo, da traži spas negde. U trenutku pogledah oca Kirila, a on leže na zemlju na sred puta. Za njim i ja. I tada iz duše izgovori:

– Dalje možete samo preko mene! Zar da ostavite svetog cara Lazara i ostale mučenike koji su ovde živote položili kako bi svedočili o Carstvu Nebeskom. Gospode, oprosti, pomiluj i spasi.

Začuo sam tišinu. Počeše mu prilaziti domaćini, pomogoše mu da se pridigne, i zatražiše blagoslov od njega.

– Bog sa nama.

I tako navrat-nanos spakovani meštani Klokota, izazvani neočekivanim postupkom oca Kirila, u momentu donesoše odluku da ostanu u svojim domovima. Lično smatram da je ovo bio istorijski trenutak i bogougodno delo oca Kirila. Sledeći primer meštana Klokota, koji se nije iselio, ostala su i druga sela u Kosovskom Pomoravlju.

Danas, sa ove distance, kada lično naiđem na neke životne prepreke, često se setim oca Kirila i veličine njegovog stradanja u Hristu Bogu. Daje mi snagu da nastavim dalje i da kroz molitvu i veru u Boga, nikada ne odustanem. Želeo sam samo da kroz ovo svedočenje istaknem koliki je trag ostavio na mene i na moj život veliki naš otac Kirilo i njegova molitva sročena za opstanak Srba na Kosovskom Pomoravlju.

Autor: Branko Dimović Dimeski

https://borbazaistinu.rs/

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime