Dok živiš budi živ

0
1010
Foto: printscreen

Nevidljivi virus ili bakterija oborilo je nemoćnu ženu u postelju. Svaki minut za nju je bio kao godina u kom vremenskom toku su se menjali oblici mučenja.

Zagrlila je svoju bolest i nemoć i sebi govorila ,,Vreme je virusa…stvarnost života u Srbiji…moraš izneti do sutra…sutra će možda biti bolje,,.

Sutra po sutra se smenjivalo, nemoć je bila sve teža za izneti I za opravdati. Kad više nije mogla da se osloni na svoje trpljenje pozvala je hitnu pomoć. Razmaci izmedju njenih reči bili su dugi, nije imala snagu da u jednom dahu objasni razlog svog poziva. Nekako je uspela da iskaze svoje stanje I po disanju osobe sa druge strane telefona znala je da je polovično sluša I da se trudi da je ne prekine. 

Taj poziv je za bolesnu zenu bio jedina nada, tako velika nada da će sada lekar doći I da će se njenoj muci pomoći…onako humano pomoći. 

Ipak je čula ono što je znala ali nije zelela da veruje da će se tako desiti ,,Neka vas neko doveze, ili dodjite taksijem,, I veza se prekinula.

Ustala je zena nekom nepoznatom snagom da se spremi i krene do lekara po pomoć. Organizam se raspadao, kosti su se razdvajale, ali je znala da mora. Posle drugog koraka pala je na pod. U trenu se mačak našao pored nje. Njušio je, lizao, mjaukao i njuškom gurao njeno lice sa tepiha. Da li je ustala zbog sebe ili da umiri mačka, nije znala ali je ustala. Obukla se ali nije imala snagu jedno dugme da zakopča…a čekalo je da sve potrebno na sebe obuče, da predje razdaljinu do ormana i uzme kaput, da obuje čizmice…znala je da to ne može ali mora.

Još jednom se ponadala, ponizila, pozvala hitnu pomoć…ista osoba se javila. Zena je snishodljivo rekla ,,Molim vas, neka neko dodje, ne mogu ni dugme da zakopčam,,. Isti odgovor je bio ,,Vreme je virusa, ne mozemo svugde stići, morate doći sami kod svog izabranog lekara,,.

,,Ko je moj izabran lekar?,, pitala se zena. ,,Ko sam ja?,, pitala se zena. ,,Šta mi se desilo kad sam I dezorjentisana…što mi se koči leva ruka, vilica…da li je od temperature? Kao lišće na vetru kovitlala su pitanja u umu nemoćne žene.

Izmerila je temperaturu, 38, 9. Izmerila je pritisak, 188 sa 120, puls 40. Popila je tabletu za pritisak, dve protiv bolova da uspe bol i trnjenje glave da iznese. Nije se zakopčala, odustala je da savlada dugmad a nije znala da moze da navuče majicu bez dugmadi…dezorjentisanost joj je oduzela taj prirodan tok razmišljanja.

Izašla je iz stana. Trebalo je savladati stepenice. Znala je da ne moze, da mutno vidi. Sela je na stepenik i tako se spuštala do prizemlja. Nadala se da će neko naići ali niko nije naišao.

Polako je izašla na ulicu. Hvatala se dlanovima za fasade objekata pored trotoara i nekako stigla do autobuske stanice…tu je već imala sreću. Par ljudi je čekalo autobus i zamolila je jednog čoveka da joj pomogne da udje u autobus. Bila je srećna, nemoćna i srećna u autobusu. ,,Ima ljudi,, razmišljala je ,,neko će mi pomoći da izadjem iz autobusa,,.

Korak po korak došla je u hol Doma zdravlja kome pripada. Zatekla je neka čudna slika. Sve je delovalo da se nešto dešava ali njena dezorjentisanost nije shvtila šta se dešava. Prišla je jednom čoveku koji joj je delovao kao da je neki radnik koji zdravstvu ne pripada i pitala gde se nalazi, šta se dešava i dobila odgovor da se osoblje preselilo u durgi objekat, da ovaj treba da se renovira.

Tu je klonula. Naslonila se na nešto i zaplakala. ,,Ali kako sad da stignem tamo, jako sam bolesna, zašto sam ovako bolesna ne znam, stid me je, nemoćno se osećam,, kao da se samoj sebi jadala.

Čovek je uhvatio ispod ruke, podigao i čula je da govori ,,Ja ću vas svojim kolima prebaciti do Doma zdravlja koji je preuzeo rad ovog koji treba da se renovira,,.

Tako je i bilo. Uveo je kod neke doktorke. Površno je pregledala ženu, skroz površno I rekla ,,Rekla bih da je virusna upala pluća, jer ovaj grip hoće da napadne pluća…daću vam antibiotik…izmeriću vam pritisak,,. Završila je sa merenjem pritiska I rekla ,,Pritisak vam je jako nizak, oba ispod 100, hoće to kad je viroza u pitanju,,.

Žena zbunjeno kaže da je nemoguće i da je kod kuće imala jako visok pritisak i jako mali puls. Doktorka nehajno odgovara ,,Ili vam ne valja aparat ili niste dobro videli,,.

Žena izlazi korak po korak iz ordinacije, drži se uz radijatore i prolazi hodnik…moli ženu kod stepenica da joj pomogne da sidje niz stepenice. Srećna što je autobuska stanica tu, što je to linija koja je vodi do njene zgrade. 

Uzima antibiotic u apoteci i polazi do zgrade. Pada kod samog ulaza. Pokušava da ustane ali nema snagu. Povraća joj se. Bol u glavi sve bolniji. Bol u grudima razara. Čeka da neko naidje da joj pomogne da dodje do stana.

Prolaze dva dana i dve noći. Dva paklena dana i dve paklene noći. Stanje sve teže. Mačak sve brižniji. Ne napušta svoju nemoćnu vlasnicu. Leži joj na grudima. Mesi joj šapama grudni koš. Gnjezdi se kao da će da se maci. Njuši joj glavu, čelo, liže je po čelu, očima, pa se opet vrati na grudni koš. Malo lezi, onda se podigne na šape i mesi  grudni koš iznova.

Teći dan je bio još teži. Žena skuplja ostatke snage kao sa samrtnog odra ostatke tela koje se u komade raspada i odlazi do Urgentnog centra. Evropski opremljen. Ulazi polako u jednu ordinaciju, sa zadnjim atomom snage obučena leze na krevet i mladoj doktorici, koja je gledao kao da je napunjena alkoholom došla da se sruči tu pred nju, vapi ,,Molim vas pomozite mi, nije mi dobro,,.

Sluša neke kritike i skuplja zadnju snagu ljudskog ponosa i odgovara mladoj doktorici ,,Da li ste vi sigurni da ću se ja sutra sa vama sresti ili će mi već sutra grob kopati?,,

Tu se mladost ,,zauzela,,. Šalje ženu da joj urade laboratoriju i ekg. Stizu rezultati. Žena shvata, jer se njoj niko ne obraća, da nije dobar ni nalaz laboratorije ni ekg. Njoj je samo saopšteno ,,Sutra sa ovim rezultatima otidjite svom izabranom lekaru,,.

Žena ustaje, skuplja svoje ostatke I polako izlazi napolje…korak po korak stiže do svoje zgrade. Sreća je posluži. Naišao je neki komšija i pomogao joj da se popne do svog sprata.

Od bolova u glavi slabije vidi. Bol u grudima joj zaustavlja pun dah. Uzima papir i olovku i ostavlja oproštajno pismo, nekom ko je bude našao ako ne preživi noć…više da zamoli da joj se mačak zbrine.

Meri pritisak. Veći nego što je bio, puls i dalje 40. Temperatura oko 39. Uzima tri tablete protiv visokog pritiska, pije ih odjednom, pa neka bude šta bude. Mesto 20 jedinica pije 60 jedinica u tri tablete. Ljubi svog mačka i moli ga da joj oprosti ako se nadje na ulici. Leže u krevet. Slike svojih unučića stavlja pod jastuk.

Mačak se penje na njene grudi. Gnjezdi se, mesi joj grudi šapama, spušta glavu na njeno srce…penje se do njene glave. Liže joj čelo, oči…žena tone u san ili nesvest.

Otorila je oči. Pogledala oko sebe i videla da je svanulo, da je preživela. Pogled joj pada na mačka koji spava na njenim grudima.

Ustaje polako, sprema se i odlazi kod izabranog lekara da odnese rezultate iz Urgentnog centra. Nekako stiže do lekara. Sreća je bila na njenoj strani, bila je odmah na redu.

Daje doktorici rezultate. Ona gleda u sve te papire pa u ženu. ,,Vi ste sa ovakvim ekg-om pušteni kući? Niste upućeni kod interniste? Niste dobili vensku terapiju?,,

,,Da, puštena sam kući sa rečima da se danas javim vama,, potrošeno i više nezainteresovano odgovara žena.

Vodi je doktorica do sestre da joj uradi ekg. Nalaz pokazuje da je lošiji ekg nego što je juče bio. Prebacuju ženu vozilom hitne pomoći na Institut sa rečima ,,Vi ste pred infarktom,,.

Smestili su ženu na Institutu u prijemnu sobu. Nekoliko belih mantila oko nje. Lica im zabrinuta. Traže joj venu ali je ne mogu naći. Bodu iznova, iznova, iznova i onda doktor kaže odlučno ,,Bodite na šaci, tu ćete venu odmah naći, mora što pre da primi vensku terapiju,,.

Bodu šaku, boli…ženi kreću suze. Kaže joj doktor ,,Znam da tu boli, izdržite,,.

Žena srušenog ljudskog dostojanstva kaže ,,Ne plačem što ne mogu bol da izdržim…nisam tako plašljiva, nisam u opšte plašljiva…plačem jer sam kao ljudsko biće osramoćena, nevažna za vaše kolege…molim danima da mi se pomogne…kao prosjak stavljam svima papir dijagnoze da sam bolesna i od karcinoida…da me nešto jede, uništava…da mi je pritisak previsok, bol u glavi I grudima neizdrživ…padam po stanu, ulici, molim pomoć od svih i evo sada lezim ovde, tek sada neko kaze ,,ovde je infarkt na vratima srca,,…a samo me je moj mačak razumeo…samo se ta mala životinja borila da mi pomogne…plačem jer se pitam u kojoj državi živim…plačem jer sam se sažalila sama nad sobom i svojim životom…da li vas lekare nije sramota kako se ponašate prema nemoćnim ljudima?…zar vas nije sramota pred jednom životinjom, jednim mačkom koji se jedini bavio samnom?,,

,,Molim vas smirite se, ne smete da se potresate,, govori doktor ženi.

,,Molim ja vas da izvadite tu bromilu, da mi ne date venski lek…molim ja vas da pustite moje srce da stane, da se odmori i ono i ja…da ne živim više u ovoj sramnoj državi,, odgovara žena kroz jecaje.

Prilazi joj mladi tehničar. Briše joj suze a suze i u njegovim očima. Trudi se da mu glas bude smiren I šaljiv ,,A ko će misliti na vašeg hrabrog mačka ako mi sada vama ne damo vensku terapiju? Dok živite ponosno živite, to dugujete vašem mačku,,.

,,Teškoće rastu što se više približavamo cilju,, mislima uplakana žena vodi monolog sa sobom. Svesna da godine u kojima jeste vode ka cilju kraja i na tom putu prosjačke molbe da neko pomogne izlizanim godinama i životu.

Nemoćno zna da živi u propaloj državi kriminala, laži i nehumanosti…

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime