Dokazi i značaj ogromnih borbenih gubitaka kolone 28. divizije

0
171

Dokumentovanje ovih gubitaka neophodno je iz nekoliko razloga. Pre svega, zato što postoji osnovana sumnja da se posmrtni ostaci iz kategorije legitimnih borbenih gubitaka kolone 28. divizije u oružanom proboju iz Srebrenice prema Tuzli, posle pada enklave 11. jula 1995, koriste kao eksponati u Memorijalnom centru u Potočarima, gde im uopšte nije mesto. Zatim, zato što bi u svakoj propisno vođenoj kriminološkoj istrazi u vezi sa ubistvom 8,000 osoba bilo prirodno i profesionalno podrazumevajuće da se istraže sve kontekstualne okolnosti zločina takvih razmera. Mešanje poginulih i streljanih je metodološki nedopustivo. Najzad, takođe i zato što u potpunosti nedostaje odgovor na logično pitanje, gde su sahranjeni pripadnici kolone 28. divizije koji su tokom proboja poginuli u borbenim dejstvima, ma koliko da ih je bilo. To bi bilo pod predpostavkom da nisu sahranjeni u Memorijalnom centru koji je zvanično rezervisan za „žrtve genocida,“ a oni to ni u kom slučaju ne bi mogli biti.

Da čitaoce potsetimo na najbitnija obeležja situacije koja je usledila neposredno posle ulaska snaga Vojske Republike Srpske u Srebrenicu 11. jula 1995. Te večeri i sledeći dan, između komande VRS, UNPROFOR-a i predstavnika stanovništva enklave koje se skoncentrisalo u Potočarima, uglavnom žena, ostarelih i dece, na zahtev komande međunarodnih snaga u Sarajevu koji je srpskoj strani preneo komandant holandskog bataljona Karemans, dogovorena je evakuacija okupljenog civilnog stanovništva na teritoriju pod kontrolom sarajevskih vlasti (i ovde i ovde). Muški deo stanovništva enklave izgledalo je u tom trenutku da je nestao. Tek tokom naredih nekoliko dana, ispostavilo se da su se delimično naoružani vojnosposobni muškarci u sastavu 28. divizije ABiH u noći 11. jula okupili u selu Šušnjare. Odbivši da polože oružje i da se predaju, odatle su u borbenom poretku krenuli u oružani proboj prema Tuzli.

Gotovo od početka operacije proboja, kolona je u blizini sela Kravice i prelazeći cestu u Konjević Polju imala borbene dodire sa srpskim snagama. Slična borbena dejstva su zatim usledila na dvadesetak drugih lokaliteta duž linije proboja, koja se protezala na 60 kilometara teritorije pod kontrolom srpske vojske. U tim borbama, koje su trajale skoro nedelju narednih dana, relativno bolje naoružane srpske snage imale su teške gubitke od oko 300 boraca, dok je kolona ABiH izgubila nekoliko hiljada svojih pripadnika.

Bitno je istaknuti činjenicu da je po pravilima rata, bez obzira na količinu pretrpljenih gubitaka, kolona predstavljala legitiman vojni cilj. To je razlog zašto ni pred MKTBJ u Hagu niti pred Sudom BiH u Sarajevu niko nikada nije bio optužen za nanošenje gubitaka koloni. Ni pred tim sudovima takva optužnica ne bi mogla da opstane, a pored toga imala bi i tu neželjenu posledicu da bi pretres skrenuo pažnju javnosti na ovu znakovitu ali zataškanu epizodu srebreničkih događaja. Odbrani teško da bi se mogla uskratiti mogućnost izvođenja dokaza o pravnim i materijalnim aspektima proboja kolone, a to bi pokrenulo niz drugih pitanja koja bi mogla da ugroze suvislost celokupne službene konstrukcije srebreničkih događaja. Da se ta Pandorina kutija ne bi otvarala, Haški tribunal i Sud BiH predmet kolone nisu razmatrali nikada.

Da Vas podsetimo:  Ako ti današnje nije jasno, pomogni se jučerašnjim...

Bliska veza između sudbine kolone i streljanja zarobljenika očigledna je zato što se, na rastojanju od svega nekoliko kilometara, na području Srebrenice istovremeno dešavalo gubljenje ljudskih života znatnih razmera, ali sasvim različitog pravnog karaktera. Pripadnici naoružane kolone koja je vršila proboj, po ratnom pravu, pretrpeli su legitimnu pogibiju u okviru vojnih dejstava, dok je istovremeno pogubljenje ratnih zarobljenika nedaleko odatle predstavljalo teško krivično delo. Nerazlikovanjem između ova dva statistički značajna, ali posebna, događaja Haški tribunal je otvorio širok prostor za obmanjujuće prikazivanje poginulih u borbi kao žrtava krivičnog dela pogubljenja ratnih zarobljenika. To je zatim, iz političkih razloga, bilo prekvalifikovano u genocid.

Da bi se rasvetlio stvarni tok događaja na području Srebrenice u julu 1995, izjave preživelih pripadnika kolone 28. divizije predstavljaju primarnu istorijsku građu od kapitalnog značaja. Izjave predstavljaju dragoceni izvor iz nekoliko razloga. Prvo, zato što sadrže saopštenja ex visu et auditu, viđenje i prikaz događaja od strane neposrednih svedoka i učesnika. Drugo, zato što je većina ovih izjava data i zabeležena svega nekoliko nedelja posle događaja, dok je sećanje na pojedinosti još uvek bilo sveže u pamćenju deklaranata. Treće, zato što je nakon prispeća kolone na područje Tuzle ovih nekoliko desetina izjava, sa izuzetkom izjave Hasanović Senahida koju su pribeležile srpske vlasti ali koja se po sadržaju poklapa sa ostalima, bilo dato obaveštajnim i vojnim organima sarajevskih vlasti, a nekoliko istražiteljima Haškog tribunala. Sve izjave nose arhivske oznake Haškog tribunala pošto su pohranjene u njegovoj bazi podataka. To isključuje svaki prigovor da su bile sačinjene tendenciozno da bi se pomoglo jednoj, a naštetilo drugoj strani u sukobu. Četvrto, izjave su bile uzete na nekoliko nedelja, ili najviše meseci, posle relevantnih dešavanja, pre nego što je narativ o genocidu u Srebrenici bio zvanično oformljen, što znači da ni davaoci izjava ni osobe koje su ih saslušavale nisu bili pod pritiskom da iskaze podešavaju u skladu sa naknadno nastalim tumačenjem događaja. To je splet okolnosti kojim se u najvećem mogućem stepenu jemči opšta pouzdanost ovih saopštenja.

Zajednički refren izjava preživelih iz kolone, datih bez ikakve prinude organima koji su tim licima bili naklonjeni, jeste to da je za oko nedelju dana proboja kolona 28. divizije pretrpela stravične gubitke u ljudstvu. U izjavama se detaljno navode mesta gde su se odvijala borbena dejstva između kolone i VRS; navode se cifre poginulih koje se u zavisnosti od lokaliteta kreću od nekoliko desetina do nekoliko stotina i više hiljada; pominju se takođe i drugi uzroci pogibije, kao minska polja i samoubistva. Opšta slika koja se čitanjem ovih izjava stiče je da su legitimni borbeni gubici 28. divizije bili daleko od statistički zanemarljivih; naprotiv, radi se o ogromnom broju poginulih koji su iz zvaničnog narativa i presuda Haškog tribunala volšebno i skoro u potpunosti nestali.

Pitanje, gde se nalaze posmrtni ostaci poginulih u proboju, formalno ni u jednom forumu do sada nije bilo postavljeno pa samim tim na to izuzetno važno pitanje nema suvislog odgovora. Da li se oni u julu svake godine sahranjuju u Memorijalnom centru u Potočarima, lažno prikazivani kao žrtve streljanja podignutog na status genocida? Ta hipotetička mogućnost deluje posve realno. Nije poznato da se prilikom ekshumacija vrši ikakav pokušaj da se poginuli odvoje od streljanih. Pregled autopsijskih izveštaja otkriva prisustvo u masovnim grobnicama stotina posmrtnih ostataka sa obrascom ranjavanja od artiljerijskih sredstava, blast povreda, gelera i drugih metalnih objekata koji se ne koriste za streljanje ali su karakteristični za borbena dejstva. Međutim, konačno odredište svih posmrtnih ostataka ekshumiranih na području Srebrenice uvek i bez izuzetka je Memorijalni centar u Potočarima, bez ikakvog upuštanja u specifične okolnosti i način smrti pojedinaca.

Da Vas podsetimo:  Potresno Teslino pismo otkriva koliko se ponosio decom iz Šumarica

Na temelju svega napred izloženog, stavljamo pred stručnu i širu javnost ovu izuzetno značajnu dokumentaciju i pozivamo je da izvede sopstvene zaključke.

Dostup izjavama dobićete klikom na ovu poveznicu:

https://drive.google.com/drive/folders/1ss3WKP6XDVrRkyX3sXIZ3p0OQQ4hRQYh

Da bi izjave koje se pretežno odnose na kolonu i njene gubitke bile preglednije, sačinili smo analitički presek svake od tih izjava:

Analitički sažeci izjava iz kolone

Pored izjava koje smo mi pribavili pretragom baze podataka Haškog tribunala, u arhivkoj građi Tribunala nalazi se jedan interesantan dokumenat pod nazivom July ’95 – Srebrenica Witness Statements (pod arhivskom oznakom u bazi podataka Haškog tribunala 00464515):

Srebrenica witness statements July 95

Izjave iz te kolekcije koje se odnose na legitimne borbene gubitke muslimanskih snaga iz kolone 28. divizije izdvojene su u nastavku. Sažetke navedenih izjava sačinio je Haški tribunal:

Izjave iz kolekcije dokumenata Srebrenica witness statements July ’95 koje se odnose na kolonu

Izjave gde se navode lokaliteti borbenih dejstava između kolone i snaga VRS istaknute su u dokumentu koji sledi:

Borbena dejstva duž putanje povlačenja kolone

Zatim, izjave gde se pominje granatiranje kolone od strane srpskih snaga:

Izjave gde se navodi granatiranje kolone

Izjave gde se potvrđuje mešoviti vojno/civilni karakter kolone, što je čini legitimnom metom vojnih dejstava:

Izjave gde se potvrđuje mešoviti vojno-civilni karakter kolone

Izjave gde se pominju minska polja i gubici koje je kolona pretrpela kada ih je prelazila:

Minska polja i gubici od njih

Izjave gde se samoubistva navode kao dodatni uzrok ljudskih gubitaka u koloni:

Samoubistva kao uzrok ljudskih gubitaka u koloni

Najzad, procene stranih posmatrača o obimu ljudskih gubitaka koje je kolona pretrpela:

Strani posmatrači o gubicima kolone

Zaključna razmatranja

Kakvi bi se sumarni zaključci mogli izvesti u odnosu na ukupan broj poginulih iz kolone 28. divizije?

Osnovno pitanje glasi: kako doći do realne procene? Kako izjave koje su dali učesnici u povlačenju iz Srebrenice do Tuzle, tako i cifre i procene stranih posmatrača moraju se tretirati vrlo obazrivo. U haosu kritične nedelje, nakon što su srpske snage zauzele Srebrenicu, malo je verovatno da se iko bavio preciznim prebrojavanjem mrtvih. To svakako nisu činili pripadnici kolone tokom povlačenja, zato što je njihov glavni cilj bio da se što pre domognu sigurnosti koja ih je očekivala na muslimanskoj teritoriji. Slika koju oni pružaju svakako da ima svoj značaj za proučavanje događaja vezanih za Srebrenicu. U odnosu na ukupnu količinu žrtava i uzroke njihovog stradanja, pred sobom imamo važnu dokumentaciju zato što potiče od očevidaca, ali ona je impresionističke više nego egzaktne prirode. Ti iskazi se pretvaraju u pouzdan podatak ili, bolje reći, verodostojan utisak, tek posle pažljivog upoređivanja i ukrštanja. Na osnovu njih, teško je utvrditi tačan ukupan broj, ali se gubici koji su tu zabeleženi – bez pretenzija na preciznost – mogu osnovano okvalifikovati kao mnogobrojni.

Da Vas podsetimo:  Navršava se 27 godina od nerazjašnjene smrti Dade Vujasinović

Slično kao procene očevidaca, i procene stranih posmatrača moraju se tretirati vrlo obazrivo. Tu se radi o procenama koje su nastale ne kao posledica neposrednog opserviranja, već kao rezultat ukrštanja podataka iz raznih obaveštajnih i drugih izvora kojima su raspolagali strani faktori. Da bi se došlo do verodostojnih veličina, i strane procene – koje nude posmatrači koji su bili udaljeniji od mesta događaja ali su zato kao izvor svakako disciplinovaniji i profesionalniji od lokalnih učesnika – moraju se takođe međusobno uporediti i ukrstiti.

Ipak, uz sve te ograde, i procene stranaca o gubicima kolone kreću se između 1,000 i 3,000. Čak ako bismo prihvatili donju ili neku srednju cifru, to bi i dalje predstavljalo znatan deo ne samo od ukupnih ljudskih gubitaka za koje muslimanska strana tvrdi da je pretrpela (oko 25 odsto od 8,000) nego, što je još bitnije, to je značajna brojka i u odnosu na ukupnu cifru ekshumiranih osoba koju je do sada bilo moguće utvrditi (oko 2,000 ili nešto ispod tog broja). Činjenica da neekshumiranih masovnih grobnica koje su neosporno vezane za pogubljenja više praktično nema, ali da još uvek ima dosta neobrađenih nalazišta ljudskih ostataka duž putanje povlačenja kolone i na tačkama gde je, po iskazima svedoka, bilo borbenih kontakata, od velikog je značaja. To sugeriše da će, ukoliko se proces ekshumacija bude i nadalje odvijao, većina ekshumiranih žrtava najverovatnije pripadati kategoriji poginulih u borbenim dejstvima, a vrlo mali ili sasvim neznatan dodatni broj biće iz kategorije streljanih.

Ukupan broj stvarno streljanih zarobljenika je posebna tema i predmet posebne obrade. Ali ako smo uspeli da podastremo dovoljno dokaza da je broj poginulih, u istom vremenskom periodu i na istom nevelikom geografskom prostoru gde su se odvijala streljanja, bio statistički značajan, to nužno ima implikacije i u odnosu na mogući broj streljanih. Broj osoba iz enklave koje posle 11. jula 1995. nedostaju uokviren je ukupnim stanovništvom enklave (oko 40,000) i registrovanim preživelim osobama koje su prispele na teritoriju pod kontrolom suprotne strane na području Tuzle (oko 35,500). U razliku između ta dva broja moraju se smestiti i streljana i poginula lica. Već na prvi pogled jasno je da navedena matematika isključuje mogućnost “8,000 streljanih muškaraca i dečaka”. Ako je verovatni broj poginulih u proboju oko 2,000 do 2,500 — na šta podaci koje smo izneli upućuju — onda stvarni broj streljanih ne bi mogao da bude veći od broja koji dobijamo analizom autopsijskih izveštaja, oko 1,000 ili nešto više.

IZVOR: Borba za istinu

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime