Mediji su juče preneli izjave ministra za brigu o porodici i demografiju, Ratka Dmitrovića, koji je rekao u Kragujevcu da je Srbija u demografskom smislu u silaznoj putanji i da nestajemo velikom brzinom, ne propustivši da se, ponovo, osvrne i na „odgovornost žena“.
Ministar se osvrnuo na povećan mortalitet koji postoji od početka pandemije, navodeći da je trend negativnog prirodnog priraštaja dobio „dodatno ubrzanje pojavom korone, pa smo 2019. imali 37.000 ljudi manje, a prošle godine čak 55.000, dok se procenjuje da će ove godine to biti 60.000“.
Iako su potvrđene sumnje o tačnosti zvaničnog broja umrlih od virusa Covid 19, koje su istraživanjem Birn-a pokrenute još s početka pandemije, jasno je da velikom broju umrlih od ove zaraze treba dodati i sve one koji zbog preopterećenosti zdravstvenog sistema nisu išli na preventivne i redovne preglede i terapije, što je sigurno doprinelo većem mortalitetu u Srbiji.
Ministar, međutim, nije propustio da se, ponovo, osvrne i na „odgovornost žena“ za smanjenje nataliteta, navodeći da „žene sada prvi put rađaju u tridesetoj godini“.
„To je problem sa kojim se Evropa suočava već 20 godina i jedino rešenje je promena svesti, što je najteže“, kazao je Dmitrović i dodao da podaci pokazuju da danas žene u Srbiji u proseku prvo dete rađaju sa 30 godina i da to znači da će zemlja za 30 godina „imati malo žena u reproduktivnom periodu“: „Nastave li se sadašnji negativni trendovi, realna je pretpostavka da će 2050. godine u Srbiji živeti nešto više od četiri miliona stanovnika“, kazao je Dmitrović u Kragujevcu.
Dmitrović je rekao da je uz sve mere populacione politike, za demografiju ključno pitanje promena svesti o važnosti očuvanja porodice i negovanju dece kao „najveće lične i društvene vrednosti“.
U Srbiji postoji potpuno odsustvo politika planiranja porodice, koje bi sistemski omogućile onima koji žele da se ostvare kao roditelji da do toga dođu. To podrazumeva čitav set politika koje prate zdravstvene, socijalne i politike zapošljavanja, jačanje javnih usluga kroz adekvatne kapacitete predškolskih i školskih ustanova, i slično. Ovakav pristup planiranju porodice izostaje, dok nasuprot tome imamo agresivne tzv. populacione politike koje se svode na licitaciju jednokratne pomoći porodiljama iz godine u godinu, i zahtevima da se deca (pretežno bela, srpska) rađaju.
Prema zvaničnim statistikama prosek godina rađanja u Srbiji je i dalje ispod 30 godina starosti žene, što je takođe i ispod evropskog proseka. Ipak, postoje i drugi ,globalni trendovi koje Srbija dosledno prati, a koji daju jasniju sliku položaja žena – poput diskriminacije žena na tržištu rada, istiskivanja žena iz plaćenijih zanimanja i feminizacije siromaštva.
Odluku o rađanju dece posebno otežava odnos države koji se najbolje ogleda u donošenju Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koji je i pored ovogodišnjih promena i dalje diskriminatoran prema nezaposlenim ženama, prekarno zaposlenim ženama koje nemaju 18 meseci vezanog radnog staža, samostalnim umetnicama, frilenserkama, preduzetnicama, ali i ženama koje imaju preko četvoro dece.
Žene i inače češće dobijaju otkaze, posebno kada se vrate sa porodiljskog, teže se zapošljavaju, slabije su plaćene i teže napreduju na poslu. Ukoliko žena pripada i nekoj od dodatno marginalizovanih grupa, ako je beskućnica, Romkinja, migrantkinja, ako ima invaliditet, situacija postaje drastično nezahvalnija za puku egzistenciju, pa time i planiranje rađanja.
Zahtevi da žene rađaju više (i ranije) zbog potreba države, nacije ili fabričkih pogona su degradirajući i ponižavajući za žene, svode ih na mašine za rađanje i narušavaju prava žena da samostalno donose odluke o svom telu, kao i o tome kada će i da li uopšte imati decu.
Mere štednje koje su okosnica politika u Srbiji već preko dvadeset godina, najviše su pogodile žene. Ginekološki pregledi u domovima zdravlja odavno su postali pusti san koji se čeka po tri meseca, liste u vrtićima su sve kraće, a spiskovi potrepština za decu sve duži. Preventivni ginekološki i endokrinološki pregledi u prenatalnom periodu nisu pravilo, a žene su prinuđene da prolaze i kroz više spontanih pobačaja da bi, primera radi, mogle da dobiju dijagnozu trombofilije kako bi iznele trudnoću do kraja.
Politike planiranja porodice su odgovornost države i celokupnog društva, ne žena. Sve dok vlast donosi zakone po kojima žene nemaju mogućnost da se obrazuju, leče i zapošljavaju, ili je ona osetno smanjena, a država ne radi dovoljno na tome da žene ne budu diskriminisane, ne trpe nasilje i ne snose celokupan posao društvene reprodukcije bez ikakve nadoknade – nema govora o rodnoj ravnopravnosti.
