Predočavanje povezanosti između stabilnosti Balkana i rusko-ukrajinskog konflikta Beograd automatski kvalifikuje za savršenog posrednika, pouzdanijeg od Belorusije i pod okriljem Pokreta nesvrstanih
Ravnoteža snaga između Istoka i Zapada narušena nakon pada Berlinskog zida ponovo se uspostavlja. Međunarodni poredak vraća se na fabrička podešavanja konstruisana nakon Drugog svetskog rata. Razlika je u nijansama, na zapadnom polu sada se nalaze jedinstvena Evropa i SAD, na istočnom Kina i Rusija, a između je Ukrajina. Za posledicu imamo državu sa preko 40 miliona stanovnika čija sudbina direktno zavisi od rusko-američkih odnosa. Da li krivica leži na geostrateškim greškama ukrajinske elite ili na mehaničkoj inerciji koja više ne ostavlja prostor spoljnopolitičkom balansiranju sporedno je pitanje. Polazeći od pretpostavke da ukrajinska kriza nije izolovani slučaj već pokazatelj bipolarne logike svetskog sistema koji preti da se prelije na ostale delove sveta ključno pitanje glasi: Na koji način preodoleti striktnu podelu sveta na zone vitalnih interesa krupnih centara moći i očuvati suverenitet perifernih država?
Zbog stavova o ukrajinskoj krizi i neusaglašene politike sa Zapadom fizička i pravna lica trpe velike pritiske. Maksimalno izbalansirani zaključci srpskog Saveta za nacionalnu bezbednost nisu zadovoljili očekivanja Vašingtona i Brisela. Po rečima predsednika Vučića „biće teško sačuvati neutralnost“, a po pisanju nemačkih medija „srpski vlastodržac hoda po žici“.
Bipolarna tendencija nesumnjivo nagoveštava da Srbija ne može još dugo ostati neutralna, da će ubrzo biti primorana da izabere stranu. Otežavajuću okolnost predstavlja i regionalna nestabilnost podgrejana etničkim tenzijama. Dobar primer je blokada alternativnih graničnih prelaza na Kosovu i Metohiji koja se uspešno sinhronizuju sa nedavnim događajima u Ukrajini. Šta reći o manjinskoj vladi u Crnoj Gori i ratnohuškačkom retorikom u Federaciji osim da Beograd ostaje zatočenik „polunezavisnih“ suseda čija politika u velikoj meri sužava manevarski prostor.
Ispostavilo se da je slamka spasa zapravo predstavljala sredstvo za uspavljivanje. Još uvek se ne dolazi do zaključka da neutralni status u očima Zapada pre svega označava de jure neutralizovanu i bezopasnu državu, onu koja bezpogovorno prihvata vladajući poredak. U trenutku kada se međunarodni status quo nađe pod pretnjom, neutralna država mora istupiti u odbranu istog. U suprotnom, neutralnu državu je poželjno de facto neutralizovati, posebno u slučajevima kada sarađuje sa „revizionističkim“ silama kao što su to danas Kina i Rusija. Vođeni ovom logikom, sve neutralne države starog kontinenta Austrija, Finska, Irska, Švajcarska i Švedska osudile su Rusiju i uvele joj sankcije. Izuzetak od pravila je Turkmenistan ali njegova neutralnost priznata je u UN, to jest predstavljala rezultat kompromisa velikih sila.
Pasivna neutralnost zasnovana je na dve pogrešne premise: 1. da je neutralnost održiva strategija na dugi rok 2. da sukob u Ukrajini neće potrajati i prouzrokovati novu bipolarnu podelu sveta. Krajnji je trenutak da se prestane sa kupovinom vremena, a sudbina preuzme u svoje ruke. To konkretno znači promena iz pasivnog u aktivnog subjekta međunarodnih odnosa koji deluje preventivno, a ne reaktivno. Vraćanje na izvornu spoljnopolitičku doktrinu Beograd iz perioda Hladnog rata, ulaganje diplomatskih napora u cilju deeskalacije sukoba i promociju mirne koegzistencije po svaku cenu. Predočavanje međunarodnoj javnosti povezanosti između stabilnosti Balkana i rusko-ukrajinskog konflikta Beograd automatski kvalifikuje za savršenog posrednika, mnogo pouzdanijeg od Belorusije koja je propustila ruske trupe preko svoje teritorije ali i od NATO članica Turske i Mađarske.
Nažalost, pregovori pod okriljem UN, OEBS i normandijskog formata nisu urodili plodom. Stoga, novi posrednik mogao bi doneti osveženje predlažući novu pregovaračku platformu pod okriljem Pokreta nesvrstanih. Kao krovni dokument poslužila bi Deklaracija šefova država i vlada nesvrstanih doneta 1961 godine na Beogradskoj konferenciji. Tamo se mogu pronaći odredbe koje se direktno tiču konflikta u Ukrajini: 1. vraćanje teritorijalnog integriteta narodu kome to prava pripada 2. zabranu proizvodnje, posedovanja i upotrebe nuklearnog oružja 3. sprovođenja nezavisne i konstruktivne politike što u slučaju Ukrajine podrazumeva nesvrstani – vanblokovski status. Ukoliko zaraćene strane prihvate navedenu deklaraciju Srbija ne bi ostala usamljeni posrednik. Iza nje stao bi celokupan Pokret nesvrstanih sa preko 120 članica koji su pre manje od pola godine u Beogradu izrazili bezrezervnu podršku nesvrstanim principima. Imajući u vidu uzdržanost država trećeg sveta po pitanju uvođenja sankcija Rusiji stiče se utisak da se potajno nadaju renesansi Pokreta nesvrstanih i jedinstvenom nastupu u UN.
Neutralan status Ukrajine nikada neće biti potvrđen međunarodnim ugovorom zato što se direktno kosi sa načelom „otvorenih vrata“ NATO alijanse. Situacija u Ukrajini dovela je Zapad i Istok u pat poziciju, a tas na vagi globalne ravnoteže našao se u rukama država trećeg sveta. S tim u vezi, jedinstvena alternativa neutralnosti jeste nesvrstanost Ukrajine. U tom slučaju vanblokovsko opredeljenje ali i teritorijalni integritet garantovalo bi 120 članica Pokreta – neoboriv moralni autoritet u eventualnim ponovnom pokretanju konflikta u Ukrajini. Rešenje doneto pod okriljem nesvrstanih ima ogromnu političku težinu i predstavlja jedini mehanizam protiv spuštanja gvozdene zavese.
Podrška nesvrstanom rešavanju konflikta na istoku Evrope za kolektivni Zapad značio bi diskontinuitet sa izolacionističkim i protekcionističkim tendencijama. Pouzdana alternativa „sukobu civilizacija“ i novom blokovskom grupisanju. Imajući u vidu tradicionalno antizapadno raspoloženje država trećeg sveta, rastući rasni problemi kako u Evropi tako u Sjedinjenim Državama i ubrzanu disperziju globalne moći, najviše koristi od aktiviranja Pokreta nesvrstanih imao bi upravo Zapad. Što se tiče pozicije Kremlja, ona je jasno izražena u telegramu Vladimira Putina pročitanom na jubilarnom samitu nesvrstanih u Beogradu. „Kada je situacija u svetu sve turbulentnija i kada čovečanstvo mora da se suoči sa narastajućim brojem pretnji i izazova, pozitivni potencijal Pokreta nesvrstanih je posebno potreban“, dalje se kaže „važno je da se ta autoritativna i reprezentativna organizacija aktivno uključi u rešavanje kriznih situacija, dajući suštinski doprinos kolektivnim naporima za izgradnju demokratičnijeg i stabilnijeg svetskog poretka, jačanje poverenja i uzajamnog razumevanja među članicama međunarodne zajednice“.
Što se tiče Srbije, glasno zalaganje za posredovanje u ukrajinskoj krizi privuklo bi pažnju svetske javnosti i efikasnije odvratilo pritiske sa Zapada. Zakonitosti „večite sadašnjosti“ jasnije se otkrivaju na pragu novih ratnih sukoba. Usled raznorodnih civilizacijskih prodora i geostrateške pozicije poluostrva, lideri Balkana u svojim stremljenjima da održe mir, upućeni su na sam vrh ledenog brega globalne politike. Tako je bilo u XIX veku sa Istočnim pitanjem, tako je bilo u XX veku tokom svetskih ratova i stvaranja Jugoslavije, tako se nastavlja i u XXI veku. Tokom hladnoratovskog laviranjima između Istoka i Zapada Jugoslavija nije bila ništa manje krhka i ugrožena kao što je to danas zapadno-otvoreni Balkan. Jugoslovensko rukovodstvo razumelo je da se regionalne protivrečnosti mogu pomiriti samo univerzalnim pristupom i vezivanjem sudbine Balkana sa svetlom budućnošću čitavog čovečanstva, a ne njegovim odvojenim delovima. Za posledicu imamo Pokret nesvrstanih i načelo miroljubive koegzistencije. Izvorna spoljnopolitička doktrine balkanskih naroda koja stremi da poruši stari poredak zasnovan na dominaciji i uspostavi novi poredak zasnovan na ravnopravnosti.
autor:Matija Malešević
