Po oslobođenju Beograda 1. novembra 1918. pošto je zgrada dvora bila ruinirana za dvor je odabrana “Krsmanovića kuća” u Ulici kralja Milana broj 29. Prema Beogradu je 27. novembra 1918. krenula iz Zagreba delegacija Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba u kojoj je bilo 28 članova. Za utvrđivanje načina kako proglasiti ujedinjenje, obrazovan je odbor od 6 članova u koji su ušli Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić u ime vlade Kraljevine Srbije. A u ime Narodnog vijeća ušli su Ante Pavelić (stariji), Svetozar Pribičević i Josip Smodlaka. Dokument je usaglašen u večernjim časovima 1. decembra 1918. Članovi veća primljeni su u veliku dvoranu “Krsmanovića kuće”. Izaslanici su bili raspoređeni u polukrugu a nasuprot njima stajao je prestolonaslednik Aleksandar, okružen ministrima Protićem, Jovanovićem i Ninčićem. Pavelić je pročitao “Adresu”. Aleksandar je u ime Nj.V. Kralja Petra, prihvatio Adresu i proglasio ujedinjenje. Od 1934. u zgradi je bio Dom Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. (1)
„Sokolski glasnik” iz Ljubljane 1935. preneo je članak iz lista “Prager Presse” o istorijskom značenju zgrade u kome je tada bilo sedište Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. U članku je prikazana detaljno istorija nekadašnjeg dvora. Isticalo se da je tu bilo proglašeno ujedinjenje 1. decembra 1918. i da je dom imao za Jugoslaviju isto značenje kao i Gradska većnica u Pragu za Čehoslovačku. Pisac članka je detaljno opisivao sve prostorije u kući Krsmanovića, i istakao sa kolikim je pijetetom održavana i čuvana ta istorijska kuća od strane sokola. Savez Sokola je po piscu shvatio istorijsku vrednost prostorija svog tadašnjeg sedišta. Naročito je opisao istorijsku dvoranu, u kojoj je bilo proglašeno ujedinjenje, zatim kraljev kabinet i ostale prostorije kuće. Pisac članka je istakao, da su sve sobe bogate dragocenim relikvijama, spomen-slikama i dokumentima o razvoju i istoriji Saveza Sokola. Među dragocenostima nalazili su se mnogi darovi češkoslovačkog sokola. Pisac je završio svoj članak konstatacijom, da je u tim prostorijama vladao Tiršev duh. (2)
Deo prikupljenog materijala o sokolskoj istoriji izložen je u kući Krsmanovića na Terazijama u Beogradu. Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije otvorio je početkom 1941. Muzej Narodnog jedinstva i Muzej Jugoslovenskog Sokolstva (3). Zgrada je odabrana jer je prestavljala najdragoceniji objekat muzeja. U toj zgradi proglašeno je Ujedinjenje 1. decembra 1918. Muzej Narodnog Jedinstva nalazio se u velikoj dvorani, u kojoj je proglašeno Ujedinjenje. Sokolski Muzej nalazio se u tri prostorije zgrade. Osim toga, prednje odaje služile su za svečane sokolske prijeme. U toj kući nalazio se Kraljevski dvor od kraja Prvog svetskog rata, pa do venčanja kralja Aleksandra. Zgradu je kralj Aleksandar poklonio Sokolima. Do otvaranja muzeja u zgradi se nalazio Dom (sedište) Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije.
U Muzeju Narodnog Jedinstva prikupljalo se sve što se u književnosti i umetnosti odnosilo na razvoj jugoslovenske misli; svi predmeti i slike koje govore o aktu ujedinjenja; knjižnica svih dela o jugoslovenstvu. Po uzoru na čehoslovačko Sokolstvo Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije prikupio je eksponate za muzej i to : modele i nacrte sokolskih domova, sokolskih spomenika; Pregled sokolskih listova; Sokolske odore, originali za sokolske plakate i sokolske diplome, zastave; Predmeti koji su podsećali na sudelovanje Sokolstva u borbi za oslobođenje i ujedinjenje (Dobrudža, Solunski front, Pivkov bataljon); Dokazi o streljanjima Sokola za vreme Prvog svetskog rata ; Uspomene na znamenite ličnosti (Steva Todorović, Vladan Đorđević, Laza Kostić, Ljuba Jovanović…); Slike koje su simbolisale Sokolske ideale; Nacrti za sokolske razglednice, zbirke (albumi) fotografija raznih sletova, nastupa, svečanih akademija i javnih časova; Rad na negovanju slovenskog bratstva i slovenske uzajamnosti; Sokolski domovi; Pregled rada Sokolskih seoskih četa; Geografske karte sa ucrtanim župama i društvima. Naročita pažnja posvećena je pripremama i borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Sokolski umetnici su se trudili da stvore nacionalni stil u umetnosti : arhitekta Momir Korunović, Dragutin Inkiostri Medenjak, braća Nastasijevići, …. U članku “Sokolski muzej ” od dr. M. Kovačića daju se uputstva za prikupljanje predmeta za sokolske muzeje. Pisac je delio sokolske muzeje na 1) Savezni, 2) župske i 3) mesne. Savezni je prikupljao predmete iz cele države, župski predmete sa područja župe, a mesni je ograničen na mesto rada sokolskog društva ili ako jedan grad ima više sokolskih društava onda zajednički muzej sokolskih društava tog grada. Jedna od smernica bila je “Što se na izložbama izlaže, to spada u sokolski muzej”. Na pitanje zašto sokolski muzeji pisac odgovara : 1) da se predmeti dragoceni za sokolsku istoriju ne izgube, oni su izvor za sokolskog istoričara; 2) utvrđuju sokolsku svest, strancima pružaju priliku da upoznaju važnost i veličinu sokolske organizacije; 3) u pograničnim krajevima oni će biti dokaz da su ti krajevi doista naši i da su sve vreme bili naši. (4)
Starešina slovenskog i češkoslovenskog sokolstva dr. Stanislav Bukovski posetio je Beograd 26. januara 1937. Na granici Sokolske župe Beograd dr. Bukovskog dočekao je u Inđiji starešina sokolskog društva Inđija i član uprave župe Beograd Đorđe Vojinović i prosvetar društva Inđija Petar Lozjanin. U Staroj Pazovi dočekali su goste zamenik starešine župe dr. Branko Čipčić i starešina društva Stara Pazova dr. Kristo Grbin. U Zemunu dočekali su goste sekretar Saveza SKJ prof. dr. Mihailo Gradojević i savezni ekonom i starešina društva Zemun Branko Živković. Na staničnom peronu beogradske stanice goste su najsrdačnije dočekali i pozdravili mnoštvo sokola i sokolica, iako je tog dana bilo izuzetno hladno zbog jake košave koja je duvala. Bili su okupljeni članovi uprave Saveza Sokola na čelu sa Ganglom i inž. Smiljanićem, članovi uprave Sokolske župe Beograd na čelu sa starešinom Stajom Stajićem, predstavnici beogradskih sokolskih društava, predstavnci Ruskog sokola Drajling i Artamanov. U ime Čehoslovačkog poslanstva goste je pozdravio sekretar poslanstva dr. Bahtjik. Na peronu je bila postrojena počasna četa sokola sa dve zastave. Dočeku su prisustvovali predstavnici beogradskih listova i brojni fotoreporteri. Dr. Bukovski i tajnik Saveza slovenskog Sokolstva Evgen Kepl posetili su starešinstvo Saveza Sokola. Bili su prisutni svi članovi savezne uprave sa zamenicima Ganglom i inž. Smiljanićem, predstavnici Sokolske župe Beograd na čelu sa starešinom Stajom Stajićem, predstavnci Ruskog sokola Drajling i Artamanov. U ime Čehoslovačkog poslanstva bio je prisutan sekretar poslanstva dr. Bahtjik. Zahvaljujući se na Ganglovom pozdravu dr. Bukovski je istakao : „Kadagod dolazimo u bratsku i lepu jugoslovensku zemlju, mi se osećamo kao u svojoj rođenoj zemlji. Sokolstvo radi na stvaranju jedne volje i jednog osećanja među našim bratskim narodima. … predajem ovaj dar, koji neka simboliše kristalnu čistotu i lepotu naših bratskih, sokolskih slovenskih osećaja…. “ . Dr. Bukovski predao je na ruke Gangla kristalnu vazu na kojoj je bio natpis „Savez slovenskog Sokolstva 26.-27-I-1937”. Gangl je zauzvrat predao dr. Bukovskom bronzani kip sa natpisom : „Bratu d-ru Stanislavu Bukovskom na uspomenu 26-I-1937 – Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije – Beograd”. Posle razgovora u prostorijama Saveza Sokola dr. Bukovski odvezao se u maršalat dvora, gde se upisao u dvorske knjige. Posle je dr. Bukovski posetio ministra za fizičko vaspitanje naroda dr. Josipa Rogića. Zajedno sa Ganglom posetio je predsednika beogradske opštine Vladu Ilića i pozvao ga da poseti sveslovenski slet u Pragu 1938. Posle toga su dr. Bukovski, Kepl i članovi uprave Saveza Sokola posetili Sokolsko društvo Beograd IV na Čukarici. Starešina društva dr. Stefanović je sa članovima uprave društva dočekao i pozdravio goste. Društvo je gostima priredilo ručak. Povodom dolaska dr. Bukovskog dr. Milan Stojadinović posetio je Upravu Saveza Sokola. Predsednik vlade dovezao se u prostorije Saveza Sokola zajedno sa ministrom Đurom Jankovićem i u pratnji šefa kabineta Gašića. U Starešinstvu Saveza Sokola bili su okupljeni svi članovi uprave Saveza SKJ i gosti. Uz njih su bili ministar za fizičko vaspitanje naroda dr. Josip Rogić i predsednik beogradske opštine Vlada Ilić. Bili su prisutni predstavnici Sokolske župe Beograd i beogradskih sokolskih društava, predstavnici ruskog sokola kao i predstavnici beogradske štampe. Na ulazu u zgradu Saveza Sokola dr. Milana Stojadinovića dočekao je i pozdravio zamenik saveznog starešine inž. Smiljanić, a u vestibuku doma dočekao ga je zajedno sa članovima savezne uprave Gangl. Dr. Milan Stojadinović prvi je pozdravio predstavnike sokola sa pozdravom „Zdravo, braćo Sokoli!”. Gangl je predstavio predsedniku vlade starešinu češkoslovačkog i slovenskog sokolstva dr. Bukovskskog i tajnika Saveza slovenskog Sokolstva Evgena Kepla. Gangl je u svom govoru izrazio svoju radost da predsednika vlade prilikom njegove prve posete sedištu Saveza Sokola, može da pozdravi baš u domu, u kome je bilo proglašeno ujedinjenje. Stojadinović je odgovorio : „… Kao nekdašnji Soko ja se osećam ovde veoma prijatno i kao među svojom braćom Sokolima. Moj dolazak ovde molim da smatrate kao znak, da će Kraljevska vlada, kojoj stojim na čelu, pomagati Sokolstvo, sokolski rad i širenje sokolske ideje! Zdravo !” Posle je predsednik vlade obišao prostorije i pojedina odeljenja, živo se interesujući za rad i napredak Sokolstva. Stojadinović je zajedno sa ministrom Rogićem razgledao geografsku kartu rasporeda sokolskih jedinica u Jugoslaviji. Gang je pokazivao na karti i objašnjavao. (5)
Sa zaoštravanjem Sudetske krize 1938. u srpskoj javnosti je rasla rešenost da se pomogne Čehoslovačkoj. U tome su prednjačili sokoli. Sokolska župa Beograd sazvala je Javni zbor sokola, studenata i svih nacionalnih, ratničkih, humanitarnih i kulturnih društava (Jadranska straža, Savez dobrovoljaca, Narodna odbrana, Kolo srpskih sestara….) radi manifestacija za Čehoslovačku. Zbor je trebao da se održi 25 septembra 1938. na letnjem vežbalištu Soko Matice u Deligradskoj ulici (Stari DIF) tada sokolski dom kralj Aleksandar I. Sve pozvane organizacije obećale su učešće. Zbor je zabranjen uoči toga dana od Uprave grada Beograda s obrazloženjem da nije prijavljen a ni odobren zbog opšte situacije u svetu. Uprava župe Beograd je upozorila članstvo da se pridržavaju zabrane i da ne dolaze u sukob sa zakonskim propisima. Preporučila je članstvu da čuvaju svoje snage za vremena koja su se približavala. (6)
Uprkos zabrani okupilo se preko 4.000 sokola i omladine u dvorištu Saveznog Doma na Terazijama (sedište S.S.K.J.). Branko Čipčić, I zamenik starešine Župe, održao je govor pred okupljenima. Oduševljena omladina krenula je pred Poslanstvo Čehoslovačke, ali ju je policija rasturila. Na Terazijama je pored mnogih sokola povređen i načelnik Župe Petar Čolović. Dok su se demonstanti sukobljavali sa policijom ispred Poslanstva Čehoslovačke, Uprava Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije donela je 25 septembra 1938. Rezoluciju o solidarnosti jugoslovenskog sa čehoslovačkim sokolstvom, u kojoj se između ostalog ističe : „ … Jugoslovensko sokolstvo verno svojoj osnovnoj slovenskoj misli, apeluje na slogu i solidarnost svih slovenskih naroda u ovim sudbonosnim danima; jugoslovensko sokolstvo izriče u duhu slovenskog sokolskog bratstva svoje tople simpatije i solidarnost bratskom čehoslovačkom sokolstvu i svoju nepokolebivu veru u pobedu pravde i istine“ . U odboru za sastav rezolucije bili su dr. Vladimir Belajčić, kasacioni sudija iz Novog Sada i dr. Mirko Buić, ministar na raspoloženju, starešina sokolske župe Split i član uprave S.S.K.J. Rezolucija je sa jednim opširnim raspisom dostavljena svim sokolskim jedinicama da je objave svojim članovima. Predstavnici Uprave primljeni su 25 i 26 septembra 1938. kod predsednika vlade Milana Stojadinovića, kome su predali Rezoluciju. Povodom svega što se desilo čehoslovački „Sokolski vjesnik“ doneo je vest da su jugoslovenske jedinice na manifestacioni način izjavile svoju vernost Čehoslovačkoj. (7) O dešavanjima u dvorištu Saveznog Doma raspravljalo se u sokolskoj štampi. Miloš Vasić je u članku „Razmišljanja” u „Oku sokolovom” istakao da je sokolsko vođstvo trebalo da se stavi na čelo sokola i da im ponovi ono što im je godinama govorilo „jedan za sve, svi za jednog”. Nisu to uradili bojali su se da će to naškoditi njihovom ugledu ako se budu stavili na čelo razularene gomile. Ta gomila našla se 28. septembra 1938. pred zatvorenom kapijom kroz koju je proneta luča jugoslovenske misli i slobode. Bojimo se da nećemo moći ispunjavati svoje dužnosti ako nam o nacionalizmu govore oni koji o njemu govore samo u svečanim prilikama. (8) Povodom članka oglasila se Redakcija časopisa „Oko sokolovo” sa napomenom da se ne slaže sa svim zaključcima iznetim u članku, ali da članak donosi da bi omogućila svojim članovima da iznesu svoje mišljenje. Uprava grada Beograda zabranila je rasturanje devetog broja „Oka sokolovog” u kome je bio članak. (9)
Zbog uredbe o zabrani održavanja zborova u zemlji, nije bilo moguće održati glavnu godišnju skupštinu Saveza Sokola pa je 8 i 9. juna 1940. održana plenarna sednica uprave Saveza Sokola. U okviru saradnje sokola sa ostalim organizacijama osnovan je Savet rodoljubivih i viteških organizacija. Zasedanje plenuma Savezne uprave u svečanoj dvorani Saveza Sokola 9 juna 1940, otvoreno je zakletvom svih članova uprave, položenom u duhu sokolske pripravnosti i narodno-odbrambenog rada, kojom su se zavetovali, da će sve dužnosti vršiti najsavesnije i neustrašivo, ma kakva im opasnost pretila, i ma kakve teškoće naišle, za njih ili za celinu. Zakletva je položena u istorijskoj dvorani u kojoj je proglašeno ujedinjenje 1918. U dnu dvorane, iznad predsedničkog stola, bila je postavljena velika slika kralja Petra II, a pod njom poprsje kralja Aleksandra, okićeni državnim zastavama i cvećem. Dok su svi učesnici sednice stajali, ušao je u dvoranu barjaktar, sa saveznom sokolskom zastavom, a za njim savezni načelnik Kovač, noseći kraljev mač, dar kralja Aleksandra, za pobednike na saveznim utakmicama. U svom govoru Belajčić je istakao svu ozbiljnost vremena, u kojem su živeli i imperativnu potrebu rešenosti svakog sokola, da se stavi u službu otadžbini, i da se posveti njenoj odbrani. Prvi se zakleo dr. V. Belajčić, položivši ruku na kraljev mač, a zatim je poljubio saveznu zastavu. Posle toga, su položili zakletvu, skupno, ostali članovi plenuma. Polagali su ruku na kraljev mač i ljubili zastavu. (10)
Savez Sokola je dvoranu ujedinjenja u svom Saveznom domu na Terazijama držao otvorenu za posetioce 1 decembra. Za uspomenu na taj dan posetioci su mogli da kupe posebne dopisne karte sa naročitim žigom i tekstom: „Pozdrav iz istorijske dvorane, u kojoj je Prvog decembra 1918 godine, proglašeno Ujedinjenje i Oslobođenje … Beograd, 1 decembra 1940”. Istog dana sokoli su prodavali knjižice iz Sokolske narodne biblioteke „Veliko zaveštanje” i „Reči Jovana Cvijića”.(11)
Od ranog jutra dolazile su grupe posetilaca. Njih su u dvorani ujedinjenja dočekivali sokoli i sokolice u odorama i tumačili im pojedinosti. Posetioci su razgledali „kolevku” Jugoslavije, slušajući obaveštenja o tome, gde je stajao regent Aleksandar, a gde delegati Narodnog veća i ostale istorijske ličnosti kao što je bio Ljuba Jovanović. U dvorani je bila velika slika kralja Petra II i bista kralja Aleksandra, a po zidovima slike sv. Save, Štrosmajera, Vuka Karadžića, … . Uz karte, knjižice „Veliko zaveštanje” i „Reči Jovana Cvijića”, posetioci su tražili svečani Prvodecembarski broj „Sokolskog glasnika”. Među posetiocima je bio veliki broj sokola iz Beograda i okoline, a takođe i ostalih građana. Došli su i ljudi iz najudaljenijih sela. Uprkos hladnom vremenu, i snežnoj mećavi, od 8 sati izjutra pa do 9 uveče, prošlo je kroz dvoranu preko 3.500 posetilaca. (12) Na većim i manjim kamionima, na automobilima i kolima, mnogi okićeni badnjaci voženi su svečano na Badnje veće kroz beogradske ulice 1941. Badnjak Sokolskog Saveza, zajedno sa drugim sokolskim badnjacima i ostalim badnjačarima, učestvovao u povorci badnjaka, u kojoj se nalazio i badnjak kralja. Posle unošenja badnjaka u dvor sokolski badnjak odnesen je u Krsmanovićevu kuću na Terazijama. Badnjak su dočekali članovi uprave Saveza Sokola i drugi sokoli na čelu sa zamenicima starešine dr. Milanom Gavrilovićem i arh. Milivojem Smiljanićem. Posle unošenja badnjaka i posipanja pšenicom i kukuruzom, govorio je dr. Milorad Dragić o načinima dočeka i običajima oko badnjaka u dinarskim krajevima ističući božičnu veru celog naroda da uvek na kraju pobeđuju principi pravde i istine. Kao najstariji prisutni sokolski domaćin Milivoje Smiljanić uz prigodne reči izvršio je polaganje badnjaka na veliki kamin. Sokoli su pevali „Roždestvo Tvoje”. Po tradiciji sokoli su odneli badnjak i Kolu Srpskih Sestara. Starešinstvo, sekretarijat, načelništvo,tehnički odbor, prosvetni odbor … Saveza Sokola bili su preseljeni iz zadužbine Krsmanović u zgradu u Brankovoj uluci broj 30. Sokolske prostorije su bile na trećem i četvrtom spratu. U ostalim spratovima u toj zgradi bio je “AEG”. (13)
Savez sokola bio je zabranjen od Aprilskog rata 1941. Sokoli su bili izloženi progonima od strane okupatora i ustaša. Starešina župe Zagreb Oton Gavrančić i mnoštvo sokola ubijeni su u logoru Jasenovac. Starešina župe Novi Sad Ignjat Pavlas stradao je u raciji u Novom Sadu 1942. Starešina župe Mostar Čedo Milić ubijen je u pivskom manastiru. Muzej u zgradi Protokola je postojao do oslobođenja Beograda oktobra 1944. Član Starešinstva Saveza Sokola Jugoslavije Slobodan Đorđević istakao je da za vreme okupacije prostorije muzeja nisu oštećene. U oktobru 1944. grupa omladinaca provalila je vrata zgrade i upala u prostorije muzeja. Posle pljačke spalili su muzejske eksponate u dvorištu zgrade Krsmanovića. (14) Jovan Vanja Petrović istakao je : “Na žalost, u vreme okupacije 1941-1944. godine, okupatori i neodgovorni Srbi razgrabili su ili uništili ono što je prikupljeno. Na žalost i posle rata bilo je uništavanja arhivske građe.” (15) Zgrada je nacionalizovana i u nju smešten Omladinski dom Prvog rejona Beograda. Do 1979. u zgradi se nalazio Protokol Saveznog sekretarijata za inostrane poslove SFRJ. Tu se nalazio i Diplomatski klub. (16)
U “Krsmanovića kući” proglašeno je ujedinjenje 1. decembra 1918. Zato je imala isto značenje za tadašnju Jugoslaviju kao i Gradska većnica u Pragu za Čehoslovačku. Od 1934. u kući je bio Dom Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Zgradu je kralj Aleksandar poklonio Sokolima. Savez Sokola je u međuratnom periodu prikupljao eksponate vezane za istoriju borbi za oslobođenje u kojima su učestvovali kao dobrovoljci članovi sokolskih društava. Sedište Saveza Sokola posetio je starešina Saveza slovenskog Sokolstva dr. Bukovski i predsednik vlade Milan Stojadinović 26. januara 1937. Sa zaoštravanjem Sudetske krize 1938. u srpskoj javnosti rasla je rešenost da se pomogne Čehoslovačkoj. Iz dvorišta Saveznog Doma na Terazijama krenula je masa sokola i omladine u proteste pred Poslanstvo Čehoslovačke. Zasedanje plenuma Savezne uprave u svečanoj dvorani Saveza Sokola 9 juna 1940, otvoreno je zakletvom svih članova uprave, kojom su se zavetovali, da će sve dužnosti vršiti najsavesnije i neustrašivo, ma kakva im opasnost pretila, i ma kakve teškoće naišle, za njih ili za celinu. Zakletva je položena u istorijskoj dvorani u kojoj je proglašeno ujedinjenje 1918. Savez Sokola je dvoranu ujedinjenja u svom Saveznom domu na Terazijama držao otvorenu za posetioce na Dan Ujedinjenja 1. decembra. Sokolski muzej je otvoren 1941. kada se zemlja našla pred opasnostima Drugog svetskog rata. U muzeju su bili zastave, slike, biblioteka i arhiva. Sokolski muzej postojao je do oktobra 1944. kada je grupa omladinaca spalila muzejske eksponate u dvorištu zgrade Krsmanovića. Sokoli su obnovili svoj rad 1992. i od tada nastoje da obnove Sokolski muzej.
Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije
Napomene :
1. Branko Bogdanović, „Protokol je nadživeo Jugoslaviju”, „Magazin”, „Politika”, Beograd, 2. decembra 2018, str. 27, 29;
2. „Dom nacionalnog jedinstva Sedište Jugoslovenskog sokolskog saveza”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 7 juna 1935, br. 24, str. 1;
3. „Muzej narodnog jedinstva i Sokolski muzej urediće se u Krsmanovićevoj zgradi na Terazijama”, „Vreme”, Beograd, 10. januar 1941 g, str.3; ili „Sokolski Glasnik”, Beograd, God. XI, br.50;
4. Dr. M. Kovačić, „Sokolski muzej”, „Sokolska Prosveta”, Novi Sad, Septembar 1932; „Muzej narodnog jedinstva i Sokolski muzej urediće se u Krsmanovićevoj zgradi na Terazijama”, „Vreme”, Beograd, 10. januar 1941, str.3;
5. „Brat dr. Stanislav Bukovski”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 5 februar 1937, br. 2, str. 1,2;
6. „Oko sokolovo“, Vesti, Beograd 1938, br. 8;
7. „Nismo izneverili tad i nikada nećemo izneveriti“, „Sokolski život“, „Oko sokolovo“, Beograd 1938, br. 9;
8. Miloš Vasić, „Razmišljanja”, „Oko sokolovo”, 1938, br. 9, str. 209-211;
9. „Oko sokolovo”, 1938, br. 10;
10. „Na sednici plenuma uprave Saveza sokola K.J. doneti važni zaključci za sokolski rad”, „Sokolski glasnik”, Beograd,14 juni 1940, br. 24, str. 3, 4;
11. „Dvorana ujedinjenja otvorena publici prvog decembra”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 29 novembar 1940, br. 48, str. 5;
12. „Velika poseta Dvorane Ujedinjenja”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 6 decembar 1940, br. 49, str. 3;
13. „Na Badnje veče mnogi okićeni badnjaci voženi su svečano kroz Beograd”, „Politika”, Beograd, 10 januar 1941, str. 9; „Muzej narodnog jedinstva i Sokolski muzej urediće se u Krsmanovićevoj zgradi na Terazijama”, „Politika”, Beograd, 10 januar 1941, str. 8;
14. Slobodan Đorđević i Dušan Cvetković, “Stradanje i obnova sokolskog pokreta”;
15. Jovan Vanja Petrović, „Značaj čuvanja građe za istoriju sokolstva”, „Savetovanje uloga obnovljenog Sokolstva …“ , Soko Jugoslavije, Jun 1996, Beograd, str.124-125;
16. Branko Bogdanović, „Protokol je nadživeo Jugoslaviju”, „Magazin”, „Politika”, Beograd, 2. decembra 2018, str. 29;
