Donator – u svoje ime a za tuđ račun

1
685
Foto: pixabay.com

„Ja sam ponosan na to što smo kao država mogli najviše da pomognemo. To je narod dao, jer je država bila efikasna, desetostruko snažnija nego što je bila 2012, 2005, 2000, 1985. godine i bilo kad u svojoj prošlosti od 1945. godine pa na ovamo“, reče predsednik Vučić – i ostade živ, sa maskom u ruci (navući će je kad to bude bilo potrebno), zadivljeno posmatrajući u nešto, u pratnji patrijarha Irineja, bez maske (maskiran od kako je postao patrijarh), zadivljeno posmatrajući u Vučića, a sve to prilikom nedavnog obilaska radova na Hramu Svetog Save. Naravno bilo je tu i pratilaca – kako uniformisanih, tako i onih drugih, ali oni nisu bitni. Bitni smo mi – narod!

I kako ja sad – kao narod, da ne budem srećan, kad ih ovako vidim, a naročito čujem – Sve moj do mojega, što jednom prilikom, uz viski, reče pokojni Brana Crnčević. 

Interesantno je da u nabrajanju gore pomenutih vremenskih perioda iz prošlosti ne vidim period Miloševićeve vladavine (uz obilatu podršku Radikala), a on je koliko se sećam došao na vlast negde 1989 i zadržao se podugo – sve do 5. oktobra 2000, ali ni to nije bitno, navikli smo se da istoriju danas piše ko god je zaludan – eto i Vuk Drašković se raspisao, pa što ne bi i oni na vlasti – u ime naroda, naravno. 

No da se vratimo na donacije – dobro vratićemo se i na minimalnu zaradu, popularni minimalac (onima koji rade), čim završimo ovo sa donacijama – Hramu, Republici Srpskoj, opštinama u drugim delovima Bosne – Drvar, Petrovac, Glamoč, Grahovo …, Kosovu (Srpskoj listi), Kopernikusu, Žeželju, Kurti, Murti, onima do Kurte, Murte i drugima – posao je to nabrojati ih, za plaćanje je lakše, bogata smo mi zemlja, desetostruko i dvadestostruko uspešnija od onih najuspešnijih. 

I naravno da me to čini srećnim, jer se sve to čini u ime naroda, dakle i u moje ime, a srećan sam i što sam ovlastio NJEGA da to radi umesto mene, pa ja sad mogu da idem u bioskop i gledam rimejk filma – “Barba Žvane je prešao prugu” sa Aleksandrom Vučićem u ulozi barba Žvaneta i narodom, u ulozi pruge.

* * *

Baš ste dosadni – minimalac pa minimalac, ne možemo sve odjednom – čim završimoovo ovo sa donacijama … Dobro, kad ste zapeli – koji minimalac?

“Minimalnu zaradu od 30.022 dinara mesečno u Srbiji danas prima 350.000 radnika od ukupno 2,2 miliona zaposlenih u privatnom i javnom sektoru” (Blic online 20.08.2020). U tekstu se navodi da će Sindikati tražiti povećanje od 7.700 dinara mesečno. 

Ima i sindikata (onih manje paradržavnih) koji smatraju da je i to malo. Smatraju da minimaalac mora da bude bar u visini cene potrošačke korpe.

Unija poslodavaca ne garantuje ni onu manju cifru. Kažu, može ako nas država oslobodi bar nekih od prevelikih poreza i doprinosa. Država se ne oglašava.

Nije samo ovih 350.000 građana ugroženo. Još u goroj situaciji su oni nezaposleni. U februaru, uoči Dana socijalne pravde, Zaštitnik građana reče da u Srbiji oko 500.000 ljudi na ivici siromaštva…

Država se ne oglašava, crkva nudi narodu hram u kome će da se moli Bogu. 

Sve je to komplikovano … vraćamo se na donacije – ko je na redu!

Predrag Rakočević
Dragiša Čolić

1 KOMENTAR

  1. Само да подсетим аутора да су донације за Нотр Дам и Албанију биле као све ове које је набројао заједно и још више. Добро, то је за наше (не)пријатеље, а ово остало је за наш народ. Пих, вероватно је „случајно“ заборавио. Ми смо познати по томе да увек више волимо своје (не)пријатеље него свој народ. Што бисмо дали за наш Храм кад можемо за Француски, зар не, логичније је. Некако нам је увек теже дати своме, али шта ћеш, не примете то сви….
    ПС :
    Драгиша, мало мање острашћености, а мало више истини у очи.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime