Doprinos tezi o dobrim i lošim narodima

2
334

S obzirom na nedavne opaske Izetbegovića da Srbi treba da se zapitaju otkud među njima toliko zločinaca, pogledajmo koji to narod baštini autentično nasleđe nacista u BiH

Proteklih sedmica čuli smo izjavu Bisere Turković, koja je srpski narod uporedila sa nacistima i Milorada Dodika sa Adolfom Hitlerom, a potom i konstataciju njenog partijskog šefa Bakira Izetbegovića da su „Srbi loš narod“.

Jednog intelektualnog eksperimenta radi, u ovom komentaru polazimo od operativne pretpostavke da nije deplasirana težnja Turkovićeve i Izetbegovića da ceo jedan narod, na osnovu ponašanja jednog njegovog znatnog dela, kolektivno poistovećuju sa određenom zločinačkom ideologijom ili da mu daju negativnu moralnu ocenu. Na njihovu nevolju, a po njihovim kriterijumima, u Bosni i Hercegovini upravo je njihov narod taj koji bogato zaslužuje etikete koje dodeljuju Srbima.

Ko su nacisti u Bosni

Početkom 1941. Hitlerova Nemačka osmislila je plan kooptiranja desetina miliona sledbenika islama u svoj projekat Nove Evrope. U tom cilju, Nemci su angažovali vodećeg duhovnika islamskog sveta: hadž Muhameda Amina el Huseinija, velikog muftiju jerusalimskog i predsednika Vrhovnog muslimanskog saveta Palestine. U maju 1941. godine, muftija je proglasio sveti rat protiv Britanije – po njemu „najvećeg neprijatelja islama“ – i emigrirao u Berlin gde je odmah dobio sve privilegije potencijalnog saveznika Rajha. Kada se nedugo potom sastao sa Hitlerom, pružio mu je svesrdna uveravanja da su muslimani prirodni prijatelji Nemačke i da je većina njih pritajeno spremna da sarađuje s Rajhom.

Muftija je krenuo da regrutuje dobrovoljce za Nemce među muslimanima Sovjetskog Saveza i okupirane Jugoslavije. Njegovi napori da privuče muslimane iz redova sovjetskih ratnih zarobljenika imali su ograničeni uspeh. U Bosni i Hercegovini, međutim, El Huseinijeva turneja u proleće 1943. bila je izuzetno uspešna. Odziv lokalnih Muslimana nadmašio je sva očekivanja. Do kraja 1943. godine, preko 21 hiljada muslimanskih mladića se dobrovoljno prijavilo da služi u tek osnovanoj 13. SS diviziji Handžar, inače prvoj negermanskoj SS diviziji. Još četiri do pet hiljada njih se priključilo SS policiji koju je u NDH organizovao Himlerov poverenik, brigadefirer Konstantin Kamerhofer.

Da Vas podsetimo:  Odgovor Miodraga Popovića na pismo Nikole Janića
Pripadnici 13. SS Handžar divizije tokom delovanja u planinama, maj 1944. (Foto: printscreen)

Kako je sa terena izvestila nemačka 114. lovačka divizija aprila 1943. godine:

„Muslimani su velikim delom prijateljski raspoloženi prema Osovini. Oni govore o tome da bi poraz Nemačke za njih značio propast, jer u novoj velikoj Srbiji ne bi mogli ostvariti svoja prava… Politički cilj Muslimana je autonomija Bosne i Hercegovine. Mnogi među njima izražavaju i želju da budu nemački protektorat“.

Sa oko 25.000 dobrovoljaca u nemačkim uniformama – koliko ih je bilo sve do leta 1944. – i još barem dvaput toliko u oružanim snagama NDH i kvislinškim lokalnim milicijama (masovni prebezi partizanima počinju tek u pozno leto 1944.), bosansko-hercegovački Muslimani su u prelomnoj fazi Drugog svetskog rata izborili sebi status najvatrenijih nacističkih kolaboracionista u okupiranoj Evropi.

Veliki doprinos

Da pojasnimo. U Bosni i Hercegovini je početkom 1943. bilo približno 800.000 Muslimana. Ova procena zasniva se na popisu Kraljevine Jugoslvije iz 1931. kada ih je bilo 718.000, i popisu FNRJ iz 1948. kada ih je bilo 788.000. Od 400.000 muškaraca, statistički je verovatno da je vojno sposobnih BiH Muslimana u vreme dolaska El Huseinija bilo oko 30 odsto ili 120.000. Dakle, sa 75.000 pripadnika nemačkih i kvislinških formacija od proleća 1943. do leta 1944. godine, bosansko-hercegovački Muslimani su u stroju nacističke Nove Evrope imali blizu dve trećine svoje teoretski raspoložive žive sile. Ovo je upadljivo bolji rezultat od doprinosa Hrvata, Litvanaca, Letonaca, Estonaca, zapadnoukrajinskih unijata i drugih istaknutih saučesnika u borbi za Hitlerov novi poredak.

Sredinom februara 1944. Handžar divizija je u borbama protiv partizana u Sremu masakrirala stotine srpskih civila. Ona je 15. marta prešla u istočnu Bosnu, gde je sa 21.000 boraca u stroju bila brojnija od lokalnih partizanskih ili četničkih jedinica. SS trupe su nakon žestokih okršaja srpske borce proterale sa Majevice, iz Semberije i dela Posavine i prodrle u oblast Birač, pritom masakrirajući lokalni živalj. Kriza morala Muslimana pod SS fesovima nastupa tek u leto 1944. godine, posle savezničke invazije na Normandiju, sovjetskog prodora da Varšave i atentata na Hitlera.

Da Vas podsetimo:  Pobjednik

Islam je u glavnom tvorcu holokausta, Hajnrihu Himleru, našao najvatrenijeg pristalicu i propagatora u Evropi pre epohe multikulturalizma. Himlerova mržnja prema navodno mekom, od Jevreja nametnutom hrišćanstvu bila je ravna njegovoj fasciniranosti islamom. On je veru pustinjskog proroka ushićeno doživljavao kao mušku, ratničku religiju. Muhamedova objava prethodila je nacizmu 13 vekova, ali je u percepciji vrha SS bila savršeno kompatibilna sa nacističkim osobinama slepe poslušnosti, spremnosti na nasilje i samožrtvovanje, neukaljana samilošću prema neprijateljima. Sam Hitler bio je spreman da dozvoli da islam posle rata i formalno postane „SS religija“.

Pripadnici 13. SS Handžar divizije na molitvi tokom obuke u Nojhameru, novembar 1943. (Foto: printscreen)

Stvaranjem SS divizije sastavljene od bosanskih Muslimana, Himler je napravio prvi korak u planiranoj globalnoj alijansi nacističke Nemačke i islamskog sveta. Jedan od njegovih najbližih saradnika, obergrupenfirer Gotlob Berger, bio je istaknuti pobornik čvrstog spoja nordijske krvi i rase sa Muhamedovom verom kao temeljom geopolitičke i ideološke sinteze čiji bi sledbenici ovladali prostorima Evroazije.

Himlerov projekat, na sreću Jevreja, Srba, Rusa i stotina miliona drugih Untermenša, nije ostvaren. Niko, međutim, ne može da krivi Muslimane Bosne i Hercegovine da na vrhuncu Drugog svetskog rata, 1943-1944, nisu dali impresivan, nesrazmerno veliki doprinos pokušaju njegove realizacije.

Činjenice postoje. Samo laži treba izmišljati.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime