Režimski mediji su, ovih dana, više kao šalu, u stilu sankanja Joške Broza u karlici, ili jedenja svinjeće glave, preneli vest da je Prvorodjeni napravio lapsus (joj, trebao bi nam profesor da kaže gde da stavimo znake navoda) na godišnjici svoje stranke, kada je, umesto sadašnjeg imena, upotrebio ime svoje bivše stranke.
Kažu da je se on slatko nasmejao, a svi prisutni su mu uputili gromki aplauz. Slučajno? Ni smeh ni aplauz… Da li su se oni smejali lapsusu i aplaudirali spontanosti? „Daj Marta, nismo deca“. Od spontanosti nema ni „S“, lapsus je nameran, a smeh je upućen narodu.
Zamislite koliko veliki tekst bi trebalo da bude da bi se pobrojale sve stvari koja je ta, i sami priznaju, jedna te ista stranka, napravila u korist štete ovog naroda… Mislite da oni više ne znaju gde je Karlobag, gde Ogulin, gde Virovitica? Mislite da oni više ne misle o skupštinskom obećanju „100 za jednoga“?
Jesu li skinuli table sa Mladićevim prezimenom sa Bulevara Zorana Djindjića? Ako su, umesto kratkih rukava sa kravatama obukli skupocena odela, to ne znači da su oprali svoju prošlost. To samo znači da imaju para da plate skupocene savetnike. Čijim parama? Marta, Marta… Koalicija je, naravno, ista. E, moj Stendale… A, ti narode?
Znate li priču o zecu i protrčavanju izmedju nogu? Ko je koji put kriv? I, ne, nije tačna priča da nema boljih. Ko kaže? Oni? Priča ravna anegdotama nabedjenog seoskog švalera… Tri decenije iste priče. Tri decenije nasilja nad svojim narodom. Tri decenije uvreda, pretnji i zastrašivanja. Kojih 11 godina? To je mini jubilej.
Za ove tri decenije, nestao je obrazovni program na nacionalnoj televiziji. Ma, šta obrazovni program, nestala je i nacionalna televizija… Pozorišta su, istovremeno, spala na vašarske predstave po Srbiji (a, da, i po republici preko Drine). Muzika nam je postala… (kažu da sam vešt na rečima, ali…) nešto… Deca su nam sve niža, jer non stop saginju glave gledajući u mobilne tlefone. Banke su postale vlasnici naših imovina. Uvozimo krompir, luk i meso… Samo se ti smej…
