Dosta je bilo, kume

Pre nekoliko dana „zakačih“ na mrežama onu čuvenu rečenicu našeg Nobelovca, Ive Andrića: „Dođu tako vremena kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati“… I osetim se kao budala. Jer govorim uporno, već danima, mesecima, godinama… I ništa.
E, pa, dosta je bilo, kume.
Ne zamerite mi, ali ja ne mogu više.
I zato idem. Ali zaista.
I žena i ja imamo diplome koje su tražene. Imamo i iskustva. I godina – ni previše ni premalo. Sve je taman. Taman da nas ne odbiju. Taman da dobijemo neku novu šansu ili novi život. A i dete: tek će poći u školu. Biće mu teško što više neće viđati svoje drugare. Biće mu teško što više neće viđati Andriju i Mišu. Plakaće za Vesnom i Nevenom. Na sledeći rođendan neće mu doći ni Vuk, ni Vlada ni mali Zoki. Ali, to će zaboraviti za neku godinu.
Srećom po njega. Srećom po ovu moju malu porodicu.
Ne mogu više da živim u šizofrenoj zemlji u kojoj je laž okupirala mozak svakog građanina.
Ne mogu više da slušam kako smo nikad bolji i nikad popularniji, kako nam je sve bolje i kako su plate smanjene, a ipak nikad veće. To, jednostavno, vređa moju inteligenciju.
Ne mogu da slušam kako penzije nisu smanjene najvećem broju penzionera, a da u isto vreme gledam kako komšinici koja ima penziju od 14.093 dinara oduzimaju dve trećine penzije kako bi naplatili dug za gas i struju.
Ne mogu da slušam kako nam dolaze strani investitori. Jer, evo, čekamo svi taj petak 13. da bi se postigao sporazum sa Esmarkom o preuzimanju (?!) naše železare, a još u početku januara čuh kako je jedino njihova ponuda prihvatljiva. Pa ako je postojala ponuda, ne vidim o čemu se pregovara?
Ne mogu da slušam više bajke o Beogradu na vodi, koliko god želeo da taj projekat (zbog ljudi koji bi radili na njemu) uspe. Ne mogu jer je i najvećem dunsteru jasno da takav projekat ne može da se sprovede – ako ništa drugo a ono zbog nelogičnosti: kule (koja me podseća na londonski „krastavac) koja se na takvom tlu – ne može graditi i niskog mosta preko Save koji ne može biti realizovan jer ugrožava međunarodni plovni put.
Ne mogu da gledam lažne doktore na mestima ministara u vladi, niti lažne mastere koji se brinu o vanrednim situacijama. ne mogu da gledam ni razne lažne ove ili one koji vode (recimo) ministarstvo odbrane ili predsedavaju sednicom državnog parlamenta.
I to vređa moju inteligenciju.
Neću da moje dete raste u zemlji koju vodi lažni master u funkciji predsednika. Neću da ono raste u državi u kojoj predsednik odlikuje najvišim državnim ordenjem ženu koja je bila ideolog klero-fašizma i nacističke verzije nacionalizma u devedesetim.
Neću da me lažu više.
Oni sa jačim želucem rekli bi da pristaju na laži, samo dok im je pun novčanik. Zato su se valjda i učlanili u sve vladajuće stranke.
Ne mogu, ljudi, da gledam kako se razni stručnjaci za dramaturgiju i psihologiju pretvaraju da kritikuju vladu, a imaju za cilj samo da uđu u kabinete koji će biti upražnjeni s proleća.
Ne mogu da gledam kako ova zemlja gubi deo po deo teritorije. I ne, nemojte misliti da se sa Kosovom i Metohijom završava ta priča.
Ne mogu da čekam više jalovu levicu da stegne muda i krene napred, zato što stotine žele da budu obor knezovi. Niti desnicu da ozbiljno objasni šta hoće svom izbušenom glasačkom telu.
Oprostite mi, ako mislite da treba nešto da mi oprostite.
Moji vam tekstovi neće nedostajati, Kolumnista ostaje jak i poznat. Pisaće tu mnogi koji su predvođeni osnivačem ovog sajta. Na kraju krajeva, ja nisam ni učio da budem pisac i novinar. Ja sam samo učio da mislim svojom glavom. I zato, kumovi, dosta je bilo. Idem ja.
Zbogom.

PS: Ne pokušavajte, prijatelji moji dragi, da me kontaktirate telefonom, ili preko mreža. Zauzet sam pakovanjem. I sve – upravo sad – gasim. Možda se za nekoliko meseci ponovo pojavim na nekoj mreži. Ali, obećavam, javiću vam se. Makar i onako staromodno, razglednicom ili pismom.
Živeli.

Vuk Branković

Kolumnista