Ne vrede nama ni izmene ni dopune postojećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja ako to nadležni državni organi neće pravedno i dosledno sprovoditi u delo. A građani znaju da neće. Pa mu ta priča oko izmena i dopuna dođe kao čisto gubljenje vremena. Pogotovo nam ne vredi sve to što se predlaže da se ozakoni u vezi s mladima u saobraćaju, a što ne počiva na zdravom razumu.
Ne vredi isključivo ozakonjivati posledice. Ionako nam je u ovoj zemlji preko glave nevladinih organizacija koje se bave “lečenjem” posledica. To je najisplativije. A te i takve nevladine organizacije stvorili su oni koji svojim delovanjem upravo rade na tome da se te posledice što brže množe.
Dakle, ništa to u ovoj zemlji ne vredi jer u njoj ne postoje oni koji brinu da se zakon i njegove izmene i dopune poštuju na delu. Da ih se učesnici u saobraćaju pridržavaju. I da, ukoliko ih se ne pridržavaju, ukoliko ih ne poštuju, snose i propisane posledice.
A kako da se sve to reguliše kad su u ovoj zemlji i saobraćaj i njegova bezbednost odavno dovedeni u stanje potpunog haosa. Mnogo je onih koji brinu o saobraćaju (ministarstvo, agencija, komitet, fakultet…), koji predlažu, koji učestvuju u njegovom regulisanju, koji bi da nema posledica. A samo je jedan (pravosuđe) koji bi trebalo da sankcioniše ono što nije dobro, odnosno da sankcioniše prekršaje, da “leči” posledice. A taj ili ne stigne da radi ili uopšte ne radi svoj posao. Odnosno, radi ga, ali na kašičicu. I radi ga nepravedno: strogo pov. biraju se oni koje sme a koje ne sme da se kažnjava! I to bira on ili mu “nalogodavac” tako određuje. To građani ne znaju. Ali duboko osećaju da tu nešto nije u redu. Ono što znaju jesu nesreće, žrtve, nepoštovanje propisa, zakona, znakova, signalizacije…
I pored svega, građani bi trebalo da su uvereni u najbolje namere predlagača izmena i svih onih koji brinu o bezbednosti saobraćaja. Pet je do dvanaest da se nešto uradi: 81 mladi život izgubljen je u saobraćajnim nesrećama u ovoj godini.
A šta to, generalno posmatrano, ne valja u oblasti saobraćaja i njegovoj bezbednosti u zemlji Srbiji pa da se, malo-malo, donose zakoni, izmene i dopune?
Iskreno rečeno, malo šta valja.
Ne valja putna infrastruktura. Deonica auto-puta od Beograda do granice sa Hrvatskom najgora je od svih auto-puteva u bilo kojoj od zemalja u Evropi. Koridori nam nisu završeni (valjda se grade), a putna mreža po Srbiji vapi za sređivanjem, rekonstrukcijama, izgradnjom… Rupe, rupčage na sve strane.
Ne valjaju saobraćajnim znacima obeleženi naši putevi. Znaci obaveštenja isečeni, prešarani, pisani kako se kome gde ćefnulo (malo ih je koji se pridržavaju pisanja mesta onim pismima koja su ozakonjena u ovoj zemlji), u dosta slučajeva ne poštuje se Pravopis srpskoga jezika (kod dvoimeničnog naseljenog mesta obe reči u nazivu mesta moraju da se pišu velikim početnim slovima, a ako je prvo veliko a drugo malo onda je to brdo, dolina…).
Ne valja nam sistem auto-škola, polaganja vozačkih ispita. Šta tu i kako to nadležni državni organi kontrolišu?
Ne valja nam (nesređena i neodgovarajuća) oblast tehničkih pregleda vozila. Na našim putevima i ulicama mogu se videti i takve satarbine, uredno registrovane, kakve bi u svim zemljama Evrope odavne završile na otpadu. Može li ulicom da prolazi rđom izbušeno vozilo iz čijeg auspuha dimi kao iz odžaka upravo založene vatre u nekoj seoskoj kući, pa još iz tog istog auspuha sve puškara i prdi? To samo kod nas ima.
Ne valja što se malo ko i malo gde na putevima i ulicama Srbije pridržava saobraćajnim znacima obeleženih brzina. Svi znaju, jer je označeno, kojim se brzinama, na primer, vozi auto-putevima od Beograda ka Sremskoj Mitrovici i od Beograda ka Nišu. Ali niko živ ne ferma ni označenih 80 ni 120 km na čas. Niko živ ne ferma 40 km u naseljima, selima, na ulicama. U gradovima se divlja, kroz sela se divlja. A i kako može kilometrima i kilometrima da se vozi 40 km na čas a da nigde nema znaka prestanka važnosti tog ograničenja (u inostranstvu je to ograničenje uglavnom 50 km na čas)? I u kojoj brzini na tim putevima da vozi, na primer, mercedes? Dok saobraćajnoj policiji ne pada na pamet da zaustavlja džipove i ostale veoma skupe automobile. Što je, iskreno govoreći, i bolje – otkud saobraćajci znaju ko je u njima… I tako dalje.
Uzroke svega što ne valja u oblasti bezbednosti u saobraćaju vidim u saobraćajnom neobrazovanju i nevaspitavanju od ne malih nego od najmanjih nogu. Saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja nema. Pa tako ni saobraćajne kulture nema.
Ne, ne vredi mladima bilo šta ograničavati. Šta, na primer, sa mladim pekarom koji radi od ponoći? Ili s poslom završava u četiri ujutro. I kako ćete meni oduzeti automobil koji su sa mnom kupovali moja žena i sin? Šta su oni krivi ako sam se ja napio kao dud pa me uhvatila saobraćajna policija? Mene treba…
Nego, hitno tehničke preglede vratiti u nadležnost neke državne institucije, škole za obuku vozača dići na što viši nivo i oduzeti ih kojekakvim “privatnicima” koji se bave prodajom dozvola, potpuno zabraniti alkohol onima koji voze (nulta tolerancija za sve), osposobiti saobraćajnu policiju (iskoreniti korupciju u policiji) da na licu mesta kažnjava oduzimanjem dozvola na šest meseci i na godinu dana, alkoholisanima oduzimati dozvolu na godinu dana (s pravom polaganja vozačkog ispita), kontrolisati neprestano (a ne organizovati “radne akcije”)… i tako dalje. Sve se to može regulisati.
Ne, nisam za kažnjavanje. Ali nema nam druge. Vredniji su ljudski životi od bilo kakvih kazni.
Pre blizu petnaestak godina bio sam u jednom gradiću na severoistoku Engleske, na obali Severnog mora. I tu je plaža. I da ne opisujem plažu, nego ću o tabli koja je stajala na ulazu na plažu: zatečen kućni ljubimac na plaži – kazna: 500 funti (tada: 1.500 nemačkih maraka), a ako se kućni ljubimac uneredi na plaži – kazna: 1.000 funti (oko 3.000 nemačkih maraka). Pa ko to može da plati? pitao sam. Niko. Nikome živom ne pada na pamet da pusti psa na plažu ili da ga voda po plaži, pa ne dao bog da mu se još i uneredi, odnosno popiški ili poserki, dobio sam odgovor.
Verovatno da primer nije adekvatan, ali je poučan. I njemu bilo šta sličnog nema u predlozima izmena, dopuna…
Jer dok u Srbiji zaživi saobraćajna kultura, drastične kazne će sačuvati mnoge živote. Pa dosta je divljanja, dosta je nepismenih (premijeri vlada Srbije i NR Kine ipak su jutros, 18. decembra, otvorili “Most Mihajla Pupina”, kako je pisalo na tabli s koje su skinuli crveno platno, umesto “Pupinov most”, kako je zaista njegov naziv), izrezanih, išaranih i prljavih obeležja, dosta je rupa i rupčaga, nepokošenih i neuređenih bankina i kanala, dosta je korumpirane policije i mnogo čega drugog po putevima, auto-putevima i ulicama Srbije!
Miloš Kordić
