Sedenje na šamlici kod Trampa, čamenje na hoklici dok čeka da ga primi Vladimir Putin, poluzagrljaj koji je dobio od brata Sija, samo su neka od poniženja kojima je Aleksandar Vučić izložio Srbiju u prethodnom periodu i kojima sada slobodno treba pridodati i prazne stolice u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici na ispraćaju Mitropolita Amfilohija.
Dok je nekoliko praznih stolica za vreme Zaupokojene liturgije čekalo srpsku delegaciju, Aleksandar Vučić je držao konferenciju za novinare ispred Srpske kuće. Dostojanstvena litija svih litija, kojima smo svedočili prethodih godinu dana, ostala je upamćena kao događaj uzvišene tuge, ali neukaljana ni jednim ispadom kako i priliči vernom pravoslavnom narodu Crne Gore i Srbije.
Do poslednjeg trenutka u želji za samopromocijom, onaj kome nije ni bilo mesto na ovom skupu tuge i ponosa, laktao se ne bi li govorio nad odrom novopredstavljenog služitelja Božjeg oltara koji se s prezirom gnušao svega što potencijalni govornik predstavlja u očima verujućih, a naročito u oćima počivšeg.
Najglasniji čuvar zavetnog kosovskog pričesnog pehara, najbudniji lučonoša kandila nade, najrevniji u vinogradu Gospodnjem davno je opredelio ko će ga ispratiti u večnost. Njegov najbolji prijatelj episkop Atanasije, prigodnom pesmom objasnio je zašto to ne može biti kukavica spremna da izda Kosovo. Preosvećeni episkop Grigorije, jedno od duhovnih čeda i jedan od najraskošnjijih čokota iz edenskog vinograda koji je na ljutom kršu vozdigao blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, zaokružio je krug besednika koji su se oprostili od svog duhovnog oca. I potvrdio kome i čijem govoru je tu mesto, a ko je svojim kašnjenjem na opelo više kazao o svojoj neveri i svojim namerama nego li o zemlji koju slučajno predstavlja.
Ceo svet video je odlazak pokunjenog grešnika iz Podgorice. Skrnavitelj svakog parastosa Oliveru Ivanoviću mogao je samo da gleda ka nedokučivim duhovnim visinama odakle ga je iz naručja Avramovog pozdravio Vaskrsli i nikad pobeđeni mitropolit, kao što je zabezeknuto dva dana gledao Mlađu Đorđevića u društvu najviših crkvenih velikodostojnika i Zdravka Krivokapića lično.
Bar da ga onaj novinar nije onako otreso ko da njega zovu slina a ne ministra mu vojske, pokazujući svim novinarima u Srbiji kako se razgovara sa ovim osionim prostakom. Mogao je u Podgoricu da povede i njevovu ekselenciju ambasadora Diznilendskog, kažu da je prostor srpske kuće baš akustičan. A akustika se najbolje proverava aplauzom u izvedbi nejakog Marka Đurića.
E da je došla njegova ekselencija pa da mu šapne:
– Šefe, umro je Džems Bond, mislim Šon Koneri, možda bi mogao tamo da govoriš, govoriće i drugi špijuni, a svi znamo da je Džems Bond u stvari Srbin Duško Popov, pa bi bio red da govori i predsednik Srbije. Ajmo tamo, šefe, ako te i ispale za govor niko neće znati. Ovde te je i nem, svetački beo, sa onog sjanog odra ovaj sveti čovek i mrtav nadgovorio.
Axios!
