Doživljaji iskusnog pacijenta

0
76

Rekli su mi da jednostavno nema dovoljno ljudi. I kraj priče. I da nije problem u njima, kojih bi možda i bilo, možda bi moglo i da se nakupi, nego u organizaciji posla. I ne samo na ovom odeljenju, ne samo kad je kovid u pitanju, nego u čitavom Kliničkom centru, čitavom sistemu zdravstva.

Foto: World Bank Photo Collection / Flickr

Skinite se do pola i lezite. – rekla je sestra.

Skinuo sam se ali i zavrnuo nogavice i rukave. Sestra nije mogla da zna – ja sam iskusan pacijent, znam šta treba za ekage pregled.

Legao sam na ležaj, na narandžasti čaršaf, onakav kakav sam imao zadnjih dana u bolnici. Možda je bio baš isti. Pocepan, sa nekoliko rupa na istim mestima. A možda je to bio samo moj tangerine dream. Ko će ga znati. Ležao sam i čekao.

Sestra je stavila štipaljke na moje noge i ruke a onda je počela da mi kvasi grudi i stavlja one gumene čepove. Vakum čepove. Male. Čepiće.

Znao sam šta će se dešavati sledećih par minuta, znao sam da gumeni čepovi nisu dobri, da ne „hvataju“ baš najbolje i da se brzo odlepe. Da će početi da skaču. Čepići.

Tako je i bilo. Sestra je lepila, čepovi su skakali i šta drugo – počeli smo da se smejemo. Sestra je opet kvasila moje grudi, lepila, držala nemirne, skakutave, gumene čepiće, vakum čepiće, sve dok u jednom ternutku aparat nije zapevao. I to je bio kraj pregleda.

Kakav mi je ekage – pitao sam je.

Adekvatan – rekla je setra dok je pakovala one štipaljke i kablove.

Možda je to bio isti ekage aparat na koji su me kačili dok sam bio u bolnici letos, pomislio sam dok sam se oblačio.

A možda su to bili isti gumeni čepovi koji su skakali sa mojih grudi jedne godine u hitnoj. Utorak popodne je bio sećam se, odmarao sam ručak, na teveu je bila neka leva serija – jedna od onih koje ne zamaraju mozak. I samo sam, odjednom, ničim ili ko zna čime izazvano, osetio kako mi se pumpaju ruke. Ali znao sam šta je. Već tada sam bio iskusan pacijent. Godinama sam osluškivao svoj stres i pritisak. Umeo sam da osetim situaciju na vreme. A tad sam baš bio u situaciji.

Stanovao sam blizu hitne, brzo sam stigao, odmah su mi izmerili pritisak, relativno ništa – 150 sa 110. Nakačili su me na ekage i onda su vakum čepići počeli da skakuću. Sestrama je bilo neprijatno, vraćali su ih, pritiskali na moje grudi prilično jako. Skakutanje se nastavilo i naravno da je počeo smeh. Prvo ja pa onda medicinsko osoblje. Ipak nekako se završilo kad je ekage počeo da svira dobro poznatu melodiju.

Da Vas podsetimo:  Primedbe na prednacrt Zakona o izmenama i dopunama porodičnog zakona

Sećam se još da su hteli da mi zveknu neku injekciju, nešto za smirenje, i da sam zatražio da mi ponovo izmere pritisak (iskustvo prijatelji) i da sam bio u pravu. Dok su čepovi skakutali, dok smo se smejali, kao što sam i pretpostavljao, sve se u mom organizmu vratilo u normalu, na 120 sa 70.

Izašao sam iz hitne sa savetom da odem kući, legnem, odmaram i spavam.

Možda je ovo sa skakutavim, gumenim, vakum čepovima na ekage aparatu, što bi rekla omladina, sve što treba da znate o zdravstvu u Srbiji. Da stavimo tačku. Da ovde završavamo. Iliti pametnom dosta.

Ipak, ja bih umesto tačke – zarez. Naime, imao bih još dosta toga da ispričam.

Jer proveo sam ukupno 106 dana u bolnici, preživeo operaciju tumora na grkljanu, upalu pluća sa apcesom, infekciju rane i kao šlag na tortu, ili što reče jedan doktor – ti, bre, k‘o da si na trnje piš‘o, šta te sve snašlo – skoro dve nedelje dana korone. Rekoh vam već nekoliko puta a, evo, vidim da neki ne veruju – ja sam iskusni pacijent.

Dakle, zadnje dve nedelje u bolnici proveo sam na kovid odeljenju, nekadašnjoj kardiologiji. Nekad je to bilo moderno odeljenje, kao na filmu. Znam to iz prve ruke jer sam jednog jutra, davno je to bilo, smestio tu majku. Imala je sreću u nesreći da infarkt doživi na par metara od ulaska u bolnicu, dok sam je vraćao sa nekog pregleda. Legla je pored nekih monitora, stavili su joj cevčice u nos, svuda je sve bilo u staklu, čisto, uredno, da ne veruješ.

I sećam se da nije bila dugo, provela je tamo novogodišnje praznike, brzo je izašla. Za razliku od mene.

Bio sam preko tri meseca u bolnici kad sam stigao u korona sobu. Posle par dana sam shvatio da sam vrlo blizu sobe gde je nekad bila moja majka. Ali ova prostorija u koju su me smestili bila je sve samo ne soba, nije to bilo ni blizu onoga što je imala moja majka.

Da Vas podsetimo:  Kud si poš’o sa tom ličnom kartom?

Sve je propalo u međuvremenu. Zidovi izgrebani a u mojoj sobi isflekani krvlju koju je kroz kanilu prskao moj cimer Sava. Nije to radio namerno. Tako vam je to. Mučite se, kašljete, nekad izleti šlajm, nekad krv. Kod njega je bilo više krvi, imao je zajebaniju operaciju od mene.

Ležao sam i gledao skorele fleke krvi. Roršahovi krvavi testovi. Crveni na bledo zelenoj podlozi. Svašta može da se vidi ako se dobro zagledaš.

Slično je bilo i sa klozetima. Nigde daske na šoljama, ni u muškom ni u ženskom, hladno i prljavo podovi isflekani ptičijim govnima. Jer, gore na otvorenim prozorima gospodarili su golubovi, mnogo golubova. Neki su umeli da zalutaju i u hodnik gde se njihovo letenje završavalo lupanjem o staklena vrata.

Nas 120 je ležalo na odeljenju a dvoje ili troje njih u smeni se brinulo o nama. Donosili su nam i davali terapije, menjali posteljine, hranili one koji su bili nakačeni na sonde, trčali od jedne do druge sobe, onima koji su umrli, vezivali noge i ruke, sve telesne šupljine punili vatom i hlorom, pakovali ih u dve ogromne crne vreće i odvozili, radili kao pseta po ceo dan, u onim odelima koji su ih kao štitili od virusa, zdravstveni radnici zvanično, a nezvanično zatočenici posla, pacijenata, šefova, svoje savesti… nisam uspeo da shvatim šta ih to tera da rade u takvim uslovima.

Šta ih tera da rade i ono što ne treba da rade, recimo ipak počiste krv sa zida i poda, pričaju sa vama o nevažnim stvarima, ili pokušavaju zajedno sa mnom da shvate zašto žena u susednoj sobi ceo dan jauče, na svakih desetak sekundi.

Šta, recimo, tera doktora i sestru da reskiraju svoje zdravlje, oblače one plave šuškavce i dolaze u moju sobu da me previjaju svaki drugi dan… Kao da nema neko drugi.

Pa i nema ko drugi. Nema dovoljno ljudi.

Zašto nema?

Pitao sam svakog ko bi ušao u moju sobu. Rekli su mi da jednostavno nema dovoljno ljudi. I kraj priče. I da nije problem u njima, kojih bi možda i bilo, možda bi moglo i da se nakupi, nego u organizaciji posla. I ne samo na ovom odeljenju, ne samo kad je kovid u pitanju, nego u čitavom Kliničkom centru, čitavom sistemu zdravstva. Od čuvara na rampi do ministra. Rekli su mi to nezvanično. Jer zvanično bilo im je zabranjeno da pričaju.

Da Vas podsetimo:  ĆEBE TUŽNE KUĆE

Onaj ko im je zabranio da pričaju a kome je opet neko drugi tj. prvi rekao da ne priča, daje izjave, da uspešno izbegava novinare pogotovu dok je pandemija, onaj ko je za organizaciju posla odgovoran, ko je glavni krivac što se, recimo, jedan dan radi u tri a drugi dan u dve smene, onaj ko pušta pa vraća sa godišnjeg odmora, ko je odgovoran, na kraju krajeva, za sve loše što se ovde dešava, za bolničku bakteriju u mojim plućima, za moju koronu, napredovao je – nije više direktor, sada je u Ministarstvu zdravlja.

On je otišao. Sad je tamo odakle se bolje vidi, skoro na samom vrhu sistema. Bolje vidi mene i ovaj rusvaj od medicinske ustanove u kojoj me je ostavio.

Dve nedelje sam tako ležao na kovid odeljenju. Bez temperature, bez umora, bez ikakvih simptoma. Ali ipak pozitivan. I bespomoćan. Dok mi jednog dana, 13. dana moje korone, 106. dana mog boravka u bolnici, nisu rekli da izađem, da bežim kući, da zamenim bolničke bakterije kućnim, sedim na terasi par dana, da sačekam da izvetre virusi iz mene, testiram se i biću negativan.

I, vaistinu, doktori su bili u pravu. Evo me, dva i po meseca posle izlaska iz bolnice, begam iz sistema, zvanično sam zdrav. Nezvanično u produženom sam kovidu. Bolje rečeno – nalazim sebe u malo dužem od produženog kovida.

Sve mi se, naime, čini da sam ostao zauvek bolestan, zauvek zarobljen i izgubljen, osuđen na beskrajno lutanje u tom rusvaju od zdravstva – od ambulante do odeljenja i nazad, da sam posle toliko godina preispitivanja, na kraju života, pronašao smisao svog postojanja.

Kao i snimak mojih pluća koji još od oktobra meseca luta od kompjutera do kompjutera, ne shvatajući da smisao njegovog postojanja nije u tome da stigne na neki ekran, da ga neko pogleda, nego da zauvek, beskonačno, luta po sistemu, po tom rusvaju zvanom zdravstvo u Srbiji.

autor:Miroslav Miletić

https://www.masina.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime