Srbija je vojno neutralna, ali je aktuelna vlast odnose sa NATO dovela na najbliži mogući nivo. To se donekle kompenzuje vojnom saradnjom s Rusijom, ali brojke pokazuju stepen saradnje sa zapadnom alijansom daleko veći.
Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg prisustvuje skupu o bezbednosti u regionu, a istovremeno se u okolini Beograda odvija vežba srpske policije i NATO, koja je posvećena reagovanju u slučaju prirodnih katastrofa. Vežbu prate i protesti građana Mladenovca, koji se pod parolom „NE NATO“ okupljaju u centru tog mesta.
„Osećam se bedno jer NATO konvoji prolaze kroz grad, isti oni koji su nam svakodnevno bacali 500 bombi na glave“, zapisao je jedan od učesnika protesta.
Jens Stoltenberg je negodovanje građana i loše emocije pokušao da ublaži objašnjenjem kako „mnogi ljudi u Srbiji imaju loše sećanje na bombardovanje 1999. godine, ali to smo uradili kako bismo zaštitili civile i zaustavili Miloševićev režim“. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je sa svoje strane naglasio da, bez obzira na bolna sećanja, zbog budućnosti se mora sarađivati i s NATO.
Najviši nivo partnerstva
Protesti građana samo su deo neke vrste javne debate o odnosima Srbije i NATO nakon bombardovanja 1999. godine. Srbija ima proklamovanu politiku vojne neutralnosti, ali je istovremeno vlast Aleksandra Vučića odnose sa NATO dovela na najbliži mogući nivo od demokratskih promena 2000. godine.
Ta činjenica se donekle pokušava kompenzovati vojnom saradnjom s Rusijom, ali i tu brojke ponovo govore o daleko većem stepenu saradnje sa NATO. Tokom ove godine planirano je 19 vojnih veži s članicama NATO, a devet sa Rusijom i ODKB. Pored toga, u okviru Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP), Srbija ima najviši stepen saradnje s NATO koji može da ima država-nečlanica, dok u ODKB uživa status posmatrača, što je, takođe, najviši nivo partnerstva.
Ako se pogledaju neke šire aktivnosti, koje obuhvataju seminare, radionice i kurseve, Srbija je prošle godine imala čak 178 aktivnosti sa NATO, a 62 sa Rusijom.
(Ne)održiva politika
Javnost u Srbiji je stoga prilično rezervisana kada je reč o uveravanju vlasti da se neće odstupiti od politike vojne neutralnosti i negovanju dobrih odnosa sa Rusijom. Kritičari vlasti upozoravaju da je bliskost s NATO otišla predaleko i da se ona ne može zamaskirati relativno skromnom vojnom saradnjom s Rusijom; ipak bi trebalo napomenuti da vlast i tu pokušava da napravi nekakav balans kroz nabavke oružja iz Rusije.
Dakle, bez obzira na tvrdnje vlasti da se Rusija nikada neće zaboraviti, ostao je utisak da je reč o politici koja je prepuna kontradiktornosti, sa čime se ne slaže politički analitičar Dragomir Anđelković.
„Mislim da je to čak i prednost, jer Srbija je jedna od retkih zemalja koja ima dobru saradnju i sa OBKD i NATO. Mi se nalazimo u zoni dominacije NATO, i to je činjenica. S druge strane, Rusija nam je značajna zbog podrške oko Kosova, Republike Srpske i zbog saradnje u oblasti energetike. Tu poziciju, čini mi se, shvataju i NATO i Rusija, i dozvoljavaju nam da održavamo tu vrstu disperzije geopolitičkih odnosa“, ocenjuje Anđelković.
Postoje ipak glasovi koji navode da ta „dozvola“ za sedenje na dve stolice ima ograničen rok trajanja. Takva politika možda trenutno donosi neke rezultate, ali je ona na duži rok neodrživa, ukratko svoj stav sažima spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.
Ako se zaustavimo samo na proklamovanoj vojnoj neutralnosti, onda tu nema nekih kontradiktornosti, smatra Jakšić, ali istovremeno dodaje „kako je pitanje koliko će taj koncept moći da izdrži imajući u vidu neko očekivano približavanje Srbije Evropskoj uniji (EU)“. Jakšić primećuje da je Srbija vojnu neutralnost pokušala da prevede i na teren političke neutralnosti, ali i da se tu suočava sa sličnim problemom. „Približavanje EU će značiti neko korigovanje i srpske spoljne politike, a takođe je bitno upitati se koliko je Srbija kao mala zemlja uopšte sposobna da vodi takvu vrstu politike“, upozorava Jakšić.
Trenutak istine se bliži
U vreme zategnutih odnosa NATO i Rusije, globalna politika se uglavnom svodi na princip ili-ili. Velike svetske sile sada zahtevaju jasno vojno i političko određivanje pojedinih zemalja, i tu je čini se sve manje prostora za kompromis. Koliko u takvoj situaciji Srbija može očekivati neki dobar rezultat sa svojom politikom nesvrstavanja?
Dragomir Anđelković smatra da Srbija već postiže dobre rezultate s takvom politikom. „Uspevamo da zaštitimo vitalne nacionalne interese, na Kosovu i pored svih pritisaka branimo sever pokrajine, a s druge strane razvijamo maksimalno dobre odnose sa Rusijom i na putu smo evrointegracija. Tako da mislim da ta vrsta izbalansiranosti itekako daje rezultate“, uveren je Anđelković.
Boško Jakšić napominje da će Srbija, kao članica EU, imati obaveze koje će je svakako sučeliti s Moskvom. „Ne znam koliko je Srbija za to spremna, kao i da li je Vučić na to spreman, ali čini mi se da bi on to po svaku cenu da izbegne. Ali, kada taj trenutak istine dođe, onda ćemo saznati ko je pravi Aleksandar Vučić“, napominje Jakšić.
Koliko god izgledalo da takozvana balansirana politika srpskih vlasti donosi dobre rezultate, to nije moglo da sakrije činjenicu da je srpski predsednik ipak ljut na Zapad. Ta ljutnja bi se na neki način mogla posmatrati i kao svojevrsno priznanje da je i ta politika sedenja na dve stolice takođe doživela poraz.
Dragomir Anđelković kaže da je Vučić s pravom ljut, jer NATO nije ispoštovao garancije da kosovski specijalci neće upadati na sever Kosova. „Ali isto tako ne mislim da je poraz ako imamo sve veću ekonomsku saradnju sa Rusijom i Kinom, i na putu smo evropskih integracija. Brisel i Vašington jesu davali neka obećanja koja nisu realizovali, i stoga mislim da će Zapad itekako razmisliti da li žele da nas gurnu na drugu stranu. Svet se promenio, danas se Zapad bori za svaku tačku uticaja, i ako ne promene odnos prema nama imaće Srbiju koja je mnogo bliža Rusiji i Kini“, upozorava Anđelković.
A sad ipak u NATO
Aleksandar Vučić jeste priznao poraz svoje kosovske politike, ali još uvek nije spreman da prizna poraz svoje geostrateške politike, ocenjuje Boško Jakšić. Ako pretpostavimo da će se na tom kursu malo kod Putina- malo kod zapadnih lidera i ostati, koliko je u tom slučaju članstvo Srbije u NATO završena priča? Jakšić kaže kako očekuje da će Aleksandar Vučić, nakon rešavanja kosovskog problema – a zarad opstanka na vlasti – sebe kandidovati kao nekoga ko će Srbiju uvesti u NATO.
„Vučić dobro zna kako su prolazili razni garanti mira i stabilnosti, i zna da će biti nepotreban nakon završetka kosovskog ciklusa. A on će tom trenutku, kako bi produžio svoj politički život, ponuditi da Srbiju uvede u NATO“, smatra Boško Jakšić.
Autor:Ivica Petrović
www.dw.com
