Zašto se čini da je problem KiM komplikovan. Odgovor je jednostavan: zbog nastojanja tzv. međunarodne zajednice, oličene u EU, da ovaj okupirani deo Srbije konstituiše kao državu. Bez obzira na to što se ne pridržava normi međunarodnog prava, Unija je svesna da bez saglasnosti same Srbije taj nelegalni akt ne može biti legalizovan.
Stoga je vršen stalni pritisak na Srbiju da prihvati da se rešavanje ovog problema prenese sa UN na EU, što su ovdašnje vlasti i prihvatile. Ovde se EU poslužila trikom: nametnula je tezu Srbiji da njen put ka Uniji nema alternativu. Kada se u tome uspelo, onda se iz toga izvlačio (ne)logičan zaključak da pošto Srbija teži da postane njena članica, nema ništa prirodnije nego da svoju sudbinu, uključujući tu i KiM, veže za Uniju. To je imalo za posledicu dve stvari: zaobiđena je Rezolucija 1244 SB UN, a nametnut je Briselski sporazum kojim se krši Ustav. Sve što se kasnije događalo predstavljalo je logičan sled događaja.
Naša strana nije znala kako da pristupi rešavanju jednog tako važnog pitanja. To potkrepljuje izjava ambasadora SAD Majkla Polta na TV B92 (1. 4. 2007) da niko od srbijanskih zvaničnika nije tražio vraćanje suvereniteta Srbije nad pokrajinom i da Srbija nije ponudila plan reintegracije Kosova! Kako to objasniti? Odgovor leži u jednom dokumentu Vlade Srbije iz 2007. ( tačka 4) koji se odnosi na veze Kosova sa Beogradom: „Nema potrebe, pa samim tim ni opravdanja da pokrajina u punoj meri bude predstavljena u Skupštini i Vladi Srbije”!
Navedena izjava američkog ambasadora, kao i Rezolucija 1244 SB UN predstavljaju putokaz koji treba slediti. Kao što je poznato, ova rezolucija između ostalog predviđa dve važne stvari: priznaje Srbiji suverenitet nad pokrajinom i za nju predviđa „suštinsku autonomiju”.
Delovanje EU je bilo sinhronizovano, i terminološki i suštinski. Naša strana je nekritički prihvatila terminologiju poput „dijalog na relaciji Beograd–Priština”, „normalizacija odnosa”, „dijalog na najvišem nivou”, itd. To je kod domaće javnosti stvaralo utisak da su u pitanju dva međunarodnopravna subjekta, odnosno dve države. Tako je prikrivana suština, a to je prenos svih atributa državnosti na privremene KiM institucije, uključujući sve zakonodavne i ustavne nadležnosti, što je u suprotnosti sa Ustavom.
Dijalog treba nastaviti u okviru EU, s tim da njena uloga bude stvarno posrednička bez nametanja Srbiji uloge strane koja stalno čini ustupke. Ukoliko bi EU i dalje nastavila da se ponaša kao do sada, onda ništa drugo ne preostaje već da se taj „dijalog” prekine i insistira da se on prenese tamo gde mu je mesto, tj. u UN. Kod takvog pristupa bi imao smisao sastanak na vrhu. Njemu bi trebalo da prethodi detaljna stručna analiza koja bi sadržala koncept „suštinske autonomije” pokrajine i njenog položaja u ekonomsko-pravnom sistemu Srbije, uz aktivno učešće KiM Albanaca, Srba i drugih etničkih zajednica u skupštini i Vladi Srbije. Na taj sastanak bi trebalo pozvati i predstavnike svih verskih zajednica, ali i predstavnike KiM institucija, kao i ugledne intelektualce sa KiM. Kosovo jeste sveta srpska zemlja, ali u njoj ima mesta za sve.
Za kosovske junake, Boj na Kosovu 1389. nije bio mit, već borba za opstanak. Ako se misli na ratove 1912–1918. i oslobađanje KiM od turske okupacije, onda za moga oca Borisava (na slici prvi sleva), nosioca četiri visoka odlikovanja, njegovog brata blizanca Branislava (umro u Skoplju 1914. od tifusa), i njegova dva brata od strica (na slici u sredini) KiM takođe nisu bili mit.
Opunomoćeni ministar SMIP-a u penziji
Dr Milisav Stanković
vidovdan.org / Politika
