Diplomatska poigravanja, nadigravanja i nadgornjavanja oko Kosova i Metohije postaju sve zanimljivija i, mora se priznati, komičnija. Nakon faze brutalizma započete 1998. godine, a začete znatno ranije, koja je uz kratkotrajne predahe trajala duže od dve decenije, neočekivano se ušlo u period nonpejperizma.
Ovaj alat, poznat u svetskoj diplomatiji najmanje pola veka, nije do aprila 2021, makar ne u ovako otvorenoj formi, bio prisutan na našem terenu. Do pre svega nekoliko dana znalo se i ko i šta od Srbije zahteva, a zahtevalo se samo jedno. Sada se, za promenu, zahteva isto, ali se, navodno, ne zna ko formalno stoji iza onoga što se jedino i traži – eksplicitnog priznanje nezavisnosti nečega što se lažno predstavlja kao Kosovo.
To što nepotpisani papirići doleću sa različitih, ali ne i tako misterioznih adresa, ni u čemu ne utiče na njihovu suštinsku unisonost. Rukopis je isti i lako čitljiv a poruka nedvosmislena. Srbija treba da kapitulira u mirnodopskim, kada to već nije učinila u ratnim uslovima. Ono što nisu završile bombe i rakete, koje upravo to i jesu, privešće kraju, nadaju se autori, papiri koji, makar im tako ime kaže, to baš i nisu.
Model namenjen Srbiji je, dakle, sasvim jasan, a kao mamac su u njega uključeni sasvim očekivani elementi. Za priznanje nezavisnosti takozvanog Kosova Srbima će biti oprošteno što su se usudili da ostanu na severu, čak će neko vreme, verovatno veoma kratko, moći da se igraju i nekakve autonomije za naivne. Srpska pravoslavna crkva će dobiti garancije koje se, u verodostojnom prevodu, u najkraćem svode na to da njeni hramovi neće biti srušeni i zapaljeni a sveštenstvo i monaštvo prognano, ako ne i nešto gore od toga. Velikodušno, nema spora.
Sve je, dakle, osim jednog jasno. A to jedno, a jedino važno, jeste razlog zbog kojeg bi Srbija pristala na ovakav ili bilo kakav predlog koji vodi ka priznanju nečega što, kako je u trenutku lucidnosti najbolje opisao jedan, zamislite, fudbaler, i to Azerbejdžana, „nije država, nego pećina“. A u „pećini“ je, po svemu sudeći, mrkli mrak. Ekonomija gotovo da ne postoji, institiucije nikada nisu ni postojale, migracije ka zemljama Evropske unije su enormne, broj novorođenih nikada manji, broj nezaposlenih nikada veći, droge među mladima nikada više, patrijarhalni model, na kome je počivala snaga i vitalnost albanskog stanovništva, sve teže odoleva naletima globalističke ideologije.
Nije, naravno, nikakva tajna da ni Srbiji ne ide sjajno, da je suočena sa mnogim problemima, ali ni da se ponešto ipak pomera na bolje. Verovatno važnije od svega je to što su sadašnji ljudski kapital, kao i nasleđe koje baštini Srbija, nesumnjivo najveći na prostorima bivše Jugoslavije. Uz to, Srbija danas na međunarodnom planu nije ni izgubljena ni usamljena kao što je to bila krajem dvadesetog veka. To, donekle, ima veze sa samom Srbijom i njenim delimično uspešnim prestrojavanjima u hodu, a odnekle sa svetom koji se ubrzano i radikalno menja, ne na našu štetu.
A ako se za nekog, ili nešto, danas može sa punom pouzdanošću reći da je izgubljen u svetu koji je sam kreirao, onda je to zapad predvođen Amerikom. Poput grogiranog boksera koji se tetura u ringu i zamahuje na sve strane, ne bez šanse da nekome nanese zlo, ali bez mogućnosti da više uradi išta plemenito i istinski vredno, zapadna strana poseže za udarcima ispod pojasa, sitnim lukavstvima i jeftinim trikovima. Pa shodno tome, i za nepotpisanim nepapirićima, praćenim tragikomičnim prenemaganjima „nismo mi“.
Ako nisu, onda ništa. A ako kojim slučajem jesu to što nisu, opet ništa. To što su porekli ono što nisu ni rekli samo potvrđuje stepen bezidejnosti i nesposobnosti da diplomatskim putem okončaju ono što su započeli bombama. Nisu to uspeli do sad, neće uspeti ni od sad. Naš jedini posao je da im ne poklonimo pobedu i da u dogledno vreme, umesto priznanja, kao jedinu smislenu i ozbiljnu temu kandidujemo mirnu reintegraciju Kosova i Metohije u pravni i politički poredak Srbije. I to na papiru koji to jeste, a ne na papiriću koji to nije.
Izvor: Iskra
