Kao jedan od pokušaja suprotstavljanja ovdašnjoj kolonijalnoj klonulosti, pre izvesnog vremena je, iz ne sasvim jasnog izvora, plasirana sintagma srpski svet.
Ovaj svojevrsni non-pejper, sastavljen od svega dve reči, uspeo je da za kratko vreme postane predmet nepoznanica, nedoumica, svakojakih tumačenja, nanovo probuđenih nada i egzaltacija za jedne, ali i strahova, frustracija i trauma za druge.
U svakom slučaju, srpski svet je, i pored toga što ga nema na vidiku, pred vratima. Ako to i nije kao realnost, a nije, onda nesumnjivo jeste kao tema za razmišljanje. I koliko god ideja srpskog sveta bila maglovita, jasno je da u njenoj osnovi leži misao o državi Srbiji kao njegovom Pijemontu u duhovnoj i teritorijalnoj ravni.
Kako sintagma srpski svet ima sumnjiv potencijal da postane osnov stvarne srpske snage i moći, a nesumnjiv kapacitet da se pretvori u još jednu optužnicu na račun velikosrpskih hegemonističkih aspiracija, bilo bi veoma značajno formulisati neke od bazičnih pravaca razvoja i promena srpskog društva i države na kojima će taj svet počivati. Jer od toga kako će izgledati i ka čemu će, u vrednosnom i suštinskom smislu, biti okrenuta Srbija, ključno će zavisiti reakcije na srpski svet ili bilo koju drugu ideju koja će je u budućnosti zameniti.
Ovo je posebno značajno zbog činjenice da su Srbi u prošlosti pokazivali ozbiljan potencijal za generisanje velikih nacionalnih i nadnacionalnih ideja (jugoslovenske, na primer) koje su u sebi, između ostalog, nosile tragičnu, rušilačku i detonirajuću snagu, pre svega po srpski narod i srpsku državnost. Bilo bi veoma opasno ako, nakon svega, nismo razumeli da je cena velikih ideja najmanje srazmerna, a ponekad i veća od njihove veličine.
Dodatnu opasnost po ideju srpskog sveta, a u njenom temelju, po svemu sudeći, leži plemenita misao o otporu globalističkoj pošasti i ponovnom uspostavljanju duhovnog, moralnog i nacionalnog integriteta i teritorijalnog suvereniteta, predstavlja sasvim realna mogućnost da je, kao svoju, preuzmu i za njene nosioce sebe proglase nedostojni, nezreli i profiterski nastrojeni političari. To bi bio najkraći i najbrži put ka njenoj kompromitaciji i obesmišljavanju, a obrisi nečeg takvog se prilično dobro naziru. Sve u svemu, najveća opasnost po ideju srpskog sveta je da je kao svoju usvoji i bez elementarnog razumevanja u delo počne da sprovodi polusvet.
Da bi srpski svet uopšte dobio priliku da zaživi, za početak u duhovnoj i intelektualnoj sferi, bilo bi od najvećeg značaja da atraktivnu sintagmu, koja očito ima svoju gravitacionu moć, smislom i sadržajem počnu da ispunjavaju nacionalno odgovorni intelektualci. Oni bi mogli da daju odgovore na neka od ključnih pitanja koji bi svakom čoveku pomogli da razume šta je srpska nacionalna ideja na početku 21. veka i imamo li je uopšte. Ili je i srpski svet samo eufemizam za bezidejnost – taj zvečeći i hodajući poraz ogrnut velikim rečima i beznačajnim delima.
