Bilo je 20.09.2017 nekoliko zanimljivih političkih događaja i vesti koje zavređuju da budu predmet kratkog analitičkog komentara, ali ja sam se odlučio za jednu neuobičajenu – zvanični oproštaj proslavljenog srpskog i jugoslovenskog košarkaškog trenera Dušana Dude Ivkovića od vođenja košarkaških utakmica.
Ako ima onih koji bi me pitali zašto je jedna revijalna košarkaška utakmica politički događaj, mogao bih odgovoriti – zato što je, pod ovim režimom, sve u Srbiji i oko Srbije politika, ali radije bih uzvratio kontra-pitanjem – a zašto Duda Ivković, trener koji je svoju zemlju predvodio do dve srebrne olimpijske medalje, jednog svetskog i tri evropska zlata, kao i do jedne evropske vice-titule(1), svoju poslednju utakmicu vodi u Pireju, a ne u Beogradu? Zašto mu dostojan i dirljiv oproštaj priređuje strani klub u kome je radio, a ne zemlja kojoj je doneo tolike titule i priznanja i kojoj i danas sijaju dragulji koje je izbrusio, počev od Miloša Teodosića do mlađanog Bogdana Bogdanovića?
Zar samo zato što je, koristeći svoje građansko pravo, podržao političku opciju koju aktuelni režim, iz sebi znanih razloga, doživljava kao najveću opasnost i aktivno učestvovao u kampanji predsedničkog kandidata suprotstavljenog Vučiću, on nema pravo na javno priznanje za sjajnu sportsku karijeru? Kada je pre oko mesec dana FIBA objavila da Duda Ivković ove godine ulazi u njenu kuću slavnih, kao jedini košarkaški trener, stigle su čestitke iz celog sveta, ali nijedna od srpskih zvaničnika, iako je rang tog priznanja takav da je od značaja za ceo srpski sport, pa i državu. Nije mu čestitao čak ni ministar sporta Vanja Udovičić, kome bi to morala biti resorna delatnost. Sramno.
I zato je večerašnja utakmica u Pireju, večerešnji ispraćaj srpske košarkaške legende na tuđem tlu, za Srbiju prvorazredni politički događaj, pre svega kao još jedan spomenik političkom ludilu u koje aktuelni režim gura srpski narod. Mržnja i bahatost koju sadašnja srpska vlast ispoljava, ne samo prema političkim protivnicima, već i prema političkim neistomišljenicima, mora zabrinuti svakog razumnog i moralnog građanina ove zemlje.
Dušanu Ivkoviću uručena je nagrada „Legenda Evrolige“ čime je postao prvi trener vlasnik ove laskave titule.
Jer, Dušan Duda Ivković nije i nema nameru da bude politički aktivan. Uostalom, on je odbio ponudu Saše Jankovića da bude deo rukovodstva njegovog pokreta. Dudina podrška Jankoviću bila je principijelna stvar, jedan vid građanskog neslaganja sa evidentnom totalitarizacijom srpskog društva. Pravo da to neslaganje javno izrazi, u normalnoj državi, mora imati svaki čovek, a posebno javne ličnosti. Otuda su pokušaji njegove marginalizacije i medijske satanizacije zbog legitimno iznetih stavova bruka, ali i pravo lice sadašnjeg režima.
Naravno, ovo ne znači da Dudin politički odabir smatram politički smislenim. Naprotiv. Saša Janković je gotovo ista politička opcija kao i Vučić, samo što je kulturnije upakovana. No, to ne može i ne sme biti razlog da na njega kao trenera ne budemo ponosni, da mu ne budemo zahvalni za sve što je dao našem sportu. Ali i da ne odamo priznanje njegovoj građanskoj hrabrosti da javno kaže šta misli o jednom od nacije i građana sve otuđenijem režimu.
Znaju to mnogi i zato Duda Ivković nije bio sam i bez Srba na svom oproštaju u grčkom Pireju. Bili su tamo Novak Đoković, Željko Obradović, Saša Đorđević, Miloš Teodosić i mnoge druge poznate sportske i javne ličnosti, ali i obični ljudi koji su došli da ga pozdrave.
A to što nije bilo srpskih režimlija više je njihova sramota, nego Dudina nelagodnost.
I zato bi im bilo bolje i korisnije da uzroke te sramote analiziraju mnogo duže i ozbiljnije od Trampovih pretnji paklom sa govornice Generalne skupštine OUN. Nama je američki pakao već isporučen…
facebookreporter.org
