Jedna naša ministrulja lepo je objasnila da je „jadarit jedinstven mineral u svetu, a Srbija je u jedinstvenoj prilici da odlučuje da li će i na koji način iskoristiti činjenicu da raspolaže jednim od najtraženijih resursa 21. veka. Litijum je ne samo ekonomska nego i generacijska prilika za ubrzani napredak Srbije jer otvara drugačiju perspektivu ne samo za žitelje Jadra i okoline već i čitave Srbije“. I veli da takve lepote ima u Jadru 158 milijardi tona, da to vredi 56 milijardi dolara, ali je zaboravila da kaže da „toga“ u Nemačkoj u Češkoj ima „deset puta više“ pa ostaje nejasno zbog čega se Rio Tinto (zajedno sa svim svojim vlasnicima i akcionarima) odrekao od tolikog tamošnjeg bogatstva i lepote i došao da prebira po srpskoj jadarskoj sirotinji? I u vezi s tim naša ministrača ostavila je još neke nedoumice: ona veli da je s nekim tamo 2017. potpisan „Memorandum o razumevanju“, da ga je „potpisao prethodni ministar, kao i odobrenja za geološka istraživanja koja su izdavala razna ministarstva od 2004. godine“, ali ne razjašnjava o kakvim se geološkim istraživanjima radi i kome su takva odobrenja izdavana, tj. jesu li to bili domaći geolozi ili strani lupeži i kad je Rio Tinto „otkrio karte“ i najavio nameru da opustoši i Jadar — kao što je uvek opustošio sve gde se pojavio.
Naša ministruša „zna“ da svi oni koji ne veruju ni njoj ni Rio Tintu „preko ove teme traže prostor da uđu u politiku“, ali ne shvata da u njenim rečima ima više praznog zvuka nego činjenica kojima bi se moglo verovati. I o tome svedoče neke proste pojedinosti: ona je „u prošlom mandatu“ bila ministar saobraćaja (i zalagala se „za izgradnju mostova i autoputeva“), a sad je postala geolog i specijalista za rudarstvo i energetiku. Paralelno sa tim zanatima, ona se najavila i kao specijalista za probleme ženske lingvistike i može se postaviti pitanje: koliko je ona još stekla specijalnosti na tim svojim („trilateralnim“) fakultetima i gde ih je sve overavala. Ostalo je, naime, zapisano da je ona, dinamična, kakva je bila — i ostala, promenila više partija, ali nije uspela da se „upiše“ u onu koju su „neobavešteni i zatucani“ Srbi uvek smatrali važnijom od svih — porodičnu. (Ne znam koliko se može verovati nekim novinama da je ona i to više puta pokušavala, ali su je svi muževi šikanirali pa je od njih morala da se spasava, a u onim partijama takvih problema nije imala.) Kad tako govorim, imam na umu i srpsko iskustvo iz onih vremena dok su Srbi još bili narod i kad su ga predvodili najbolji. I kad su svi znali ko su takvi i kojima su svi mogli verovati, a na one druge gledali kao i na svakoga za koga se znalo da nema ni kuće ni adrese i da nikad neće osvanuti tamo gde zamrkne.
Za poslednjih dvadesetak godina „nad Srbima su se izređali“ mnogi „ministri“ za koje se ne zna ni ko su bili, ni otkud su došli, ni šta su „tamo“ radili, ali se zna da su, svi, iza sebe ostavljali jedino „demokratsku pustoš“. Takvi su, recimo, „nekom“ potpisali obavezu da neće razvijati poljoprivredu i Srbe doveli do toga da im je jevtinije da kifle uvoze iz Španije nego da ih pripremaju u svojoj kuhinji. Ili sami opljačkali ili rasprodali strancima sve industrijske kapacitete, a ono što je preostalo sad rasprodaju „na kilo“ ili „na metar“, a što ni „tako ne prolazi“ — prepušta se propadanju i zarastanju u korov. Naša ministraljka, uz sve to, govori o „ubrzanom napretku Srbije“, ali ne kaže gde se ta Srbija nalazi ako se zna da je „ova njena“ opustošena i obezljuđena, po mnogim selima već nema ko ni rake da kopa, a kamoli da zemlju obrađuje, za lekarima i programerima iz Srbije odlaze šoferi, moleri, monteri, električari, a ostaju demokrate, liberali, ligaši i ostali naprednjaci, tj. oni koji ne znaju ni kud se to ide ni kako se tamo stiže. I Srbi se našli u situaciji u kakvoj nikad nisu bili: sad će umirati od najbanalnijih bolesti jer kad sadašnji hirurzi „bace skalpel“, neće imati ko da im operiše ni slepo crevo, a kamoli dobroćudni tumor na mozgu.
U zemlji u kojoj je sve opljačkano ili rasprodato strancima aktuelnoj srpskoj vlasti jedino je ostalo da rasprodaje — srpske grobove.
Kad god su bili dovedeni u takvu situaciju („kad bi krvca iz zemlje provrela“) — Srbi su dizali ustanke.
Ovaj protiv Rio Tinta, i pameti koja nam ga je dovela, nema ko da podigne.
Nema više Srba.
Autor: Dragoljub Petrović
IZVOR: Borba za istinu
