Dragoljub Zamurović: „Sećam se – studentski protesti 1996 /97. godina“

0
35
Foto: Dragoljub Zamurović

Krađa izbora nije u Srbiji nikakva novina. Kad god su takozvani socijalisti i naprednjaci, kao i njihovi prethodnici radikali, bili na vlasti – to se događalo. Istina, nije to bilo tako brutalno i očigledno kao što je danas kada se mafija ponovo dočepala vlasti, ali vremena su se promenila. Ljudi su postali nekako inertni, a opozicione stranke međusobno posvađane. Mafija bogato nagrađuje našim novcem sve one koji im se priključe. Oni su sve bogatiji, građani sve siromašniji. Služba radi punom parom.

Da stvari mogu da izgledaju drugačije potvrđuju događaji krajem 1996. i početkom 1997. godine. Opozicija se grupiše u koaliciju Zajedno. Posle krađe na lokalnim izborima demonstracije prvo započinju u Nišu, a onda se kao plamen šire po celoj Srbiji. Protestima se pridružuju studenti (na ovim fotografijama) i Milošević, sateran uza zid, s jedne strane svakodnevnim protestima, a s druge dolaskom specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzales-a, donosi “leks specijalis” i 11. februara 1997. godine priznaje rezultate izbora.

Bila je to velika pobeda koja, nažalost, nije donela boljitak jer su se ubrzo posle nje lideri koalicije Zajedno posvađali. Na narednim izborima, zbog nepostojećih uslova za fer izbore, sve opozicione stranke organizuju bojkot, ali SPO Vuka Draškovića učestvuje na takvim izborima i omogućava takozvanim socijalistima, julovcima i radikalima da se oporave, osvoje većinu i formiraju vladajuću crveno-crnu koaliciju. Služba je odradila svoj posao.

Zbog falsifikovanja izbornih rezultata na lokalnim izborima 1996. godine, opozicione stranke organizuju miting u Beogradu. Istog dana, lopovi koji su pokrali izbore, takozvani “socijalista” Slobodan Milošević sa svojim portparolom Ivicom Dačićem i julovci Mira Marković i njen zamenik Aleksandar Vulin, dovoze autobusima u Beograd masu sveta, od kojih mnogi nisu imali pojma da ih tu čeka pravi pakao.

Beograđani, kojima su se pridružili ljudi iz Novog Sada, Niša, Požarevca i drugih mesta, zasuli su psovkama i uvredama, ali i kamenjem ljude dovedene na kontramiting. Ovi su, s druge strane, dograbili motke i nasrnuli na njih. Bilo je tu i pucanja iz vatrenog oružja. Poginuo je pristalica koalicije “Zajedno” Predrag Starčević. Član SPS-a iz Begeča Živko Sandić teško je metkom iz pištolja ranio Ivicu Lazovića koji je ostao teški invalid. Bilo je više desetina povređenih na obema stranama. Srbija je bila na korak od građanskog rata.

Da Vas podsetimo:  Leteći Beograđanin

Kolarčeva

Posle krađe lokalnih izbora 1996. godine, organizovane od strane Miloševićevih i Dačićevih “socijalista” i Mirinih i Vulinovih “julovaca”, studenti počinju svoj najduži protest koji je trajao puna četiri meseca. Svakodnevno organizuju razne akcije koje se obično završavaju šetnjom beogradskim ulicama posle ponoći, nakon povlačenja policije.

Ali, 20. januara policijski kordon se nije pomerio i omogućio studentima da krenu u šetnju. Zato su studenti smislili novu akciju u Kolarčevoj ulici. Nazvali su je “Kordonom protiv kordona”. Stajali su neprekidno naspram policajaca i izvodili razne performanse. I sada se ježim kada se setim ove predstave održane na beogradskom asfaltu hladne januarske noći.

Ta studentska akcija trajala je punih sedam dana dok Mira Marković i Slobodan Milošević nisu shvatili da studenti nemaju nameru da odustanu od svojih zahteva. Policija se povukla i studenti su opet krenuli u šetnju.

Ovi protesti završeni su uspešno jer je Milošević, posle dolaska specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzalesa 11. februara 1997. godine doneo takozvani “lex specialis” kojim je priznata pobeda opozicije u mnogim lokalnim sredinama, uključujući i Beograd.

To je dokaz da uporni građanski i studentski protesti mogu da pobede svaku nedemokratsku i autoritarnu vlast, kako ondašnju, tako i sadašnju, ali i neku buduću, ako se ne bude ponašala u skladu sa svojim ovlašćenjima.

Evo još jedne akcije u Kolarčevoj ulici. Ispred policijskog kordona donesena su ogromna ogledala. Cilj te akcije bio je da se policiji kaže “Pogledajte se. Vidite na šta ličite. Branite krađu.”

Foto: Dragoljub Zamurović

Krađa izbora – nasledstvo

Krađa izbora nije u Srbiji nikakva novina. Kad god su takozvani socijalisti i naprednjaci, kao i njihovi prethodnici radikali, bili na vlasti – to se događalo. Istina, nije to bilo tako brutalno i očigledno kao što je danas kada se mafija ponovo dočepala vlasti, ali vremena su se promenila. Mafija bogato nagrađuje našim novcem sve one koji im se priključe. Oni su sve bogatiji, građani sve siromašniji. Služba radi punom parom.

Da Vas podsetimo:  Priča o Adelini Pavlini Irbi: Pola vijeka brige za srpsku sirotinju

Da stvari mogu da izgledaju drugačije potvrđuju događaji krajem 1996. i početkom 1997. godine. Opozicija se grupiše u koaliciju Zajedno. Posle krađe na lokalnim izborima demonstracije prvo započinju u Nišu, a onda se kao plamen šire po celoj Srbiji. Tada još nije bilo mobilnih telefona pa su ljudi palili sveće i baklje da ih vlast bolje vidi. Milošević, sateran uza zid, s jedne strane svakodnevnim protestima, a s druge dolaskom specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzales-a, donosi “leks specijalis” i 11. februara 1997. godine priznaje rezultate izbora.

Bila je to velika pobeda koja, nažalost, nije donela boljitak jer su se ubrzo posle nje lideri koalicije Zajedno posvađali. Na narednim izborima, zbog nepostojećih uslova za fer izbore, sve opozicione stranke organizuju bojkot, ali SPO Vuka Draškovića učestvuje na takvim izborima i omogućava takozvanim socijalistima, julovcima i radikalima da se oporave, osvoje većinu i formiraju vladajuću crveno-crnu koaliciju. Služba je odradila svoj posao.

Ali, izgleda, da i u Službi nisu svi na istoj strani. Pokazalo se to 5. oktobra 2000. godine.

Posle krađe glasova na lokalnim izborima 1996. godine, kada su takozvani socijalisti i julovci počeli da falsifikuju izborne liste, opozicija je zbila svoje redove i počeli su svakodnevni protesti koji su trajali 88 dana. Studenti su bili još istrajniji i nisu se povukli sa ulica skoro puna četiri meseca.

Tog dana demonstranti su se slobodno šetali svim ulicama Beograda, ali kada su pošli prema Dedinju, dočekao ih je snažan kordon. To je bio jasan znak da organi prisile u državama sa autoritarnom vlašću ne služe da štite red i mir, kako nam uvek pričaju, već isključivo pojedince na vlasti.

Posle krađe glasova na lokalnim izborima 1996. godine, kada su takozvani socijalisti i julovci počeli da falsifikuju izborne liste, opozicija je zbila svoje redove i počeli su svakodnevni protesti koji su trajali 88 dana. Studenti su bili još istrajniji i nisu se povukli sa ulica skoro puna četiri meseca.

Da Vas podsetimo:  Život u SFRJ: Kad je radnik bio gospodin

Razmišljao sam kako da snimim ove događaje, a da to ne bude samo puko dokumentarno predstavljanje činjenica. Trebalo je prikazati snagu i duh ovih večernjih protesta koji si mi izgledali kao nabujala nemirna reka. Zato sam odlučio da napravim eksperiment: doneo sam male merdevine i postavio ih nasred Takovske ulice kod zgrade Televizije. Popeo sam se na njih i, dok je masa sveta kuljala prema meni, snimio sam ih širokougaonim objektivom kako bi se bolje predstavila perspektiva. Koristio sam dugu ekspoziciju da naglasim njihovo kretanje, slično toku reke. U glavi su mi hučali zvuci Smetanine „Vltave“. Iako se uvek trudim da moje fotografije budu strogo horizontalne, ovog puta sam malo iskosio foto-aparat da se oseti nemir. Ulične svetiljke su, zbog svoje kelvinaže, obojile fotografiju u zeleno. Na kraju, da bi se u toj “reci” videli i ljudi, dodao sam blic koji je osvetlio prve redove.

Foto: Dragoljub Zamurović

Bio sam malo uplašen jer nisam znao kako će urednici u francuskoj fotografskoj agenciji Gamma to shvatiti i da li će prihvatiti ovaj eksperiment. Na moju sreću, svi su tamo bili oduševljeni i fotografija je poslata u preko 200 časopisa i novina širom sveta.

Autor teksta i fotografije: Dragoljub Zamurović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime