Zar je moguće da zbog jedne sumnjive Srebrenice u zapećku ostanu toliki Indijanci, Aboridžini, 28 miliona Slovena, 6 miliona Jevreja, 5 miliona Indusa, 2 miliona Jermena, milion Srba…
Kada bi početno slovo svog prezimena zamenio slovom „Š“, prezivao bih se – Gruhonjić.
Imao bih kratke noge i sve tupaviji pogled. Možda bi me, kao takvog, njegova ekselencija ambasador Hil, čak i zagrlio.
Na njega bi se, ukoliko bi bilo sreće, možda nadovezala i nekad prva dama, uvažena Hil-ari Hil – ton. Takav zagrljaj bi možda mogao biti i zanimljiv i poželjan. Kao kad su uz TV prenos i burne aplauze grlili Bin Ladena, Čaušeskog, Sadama Huseina, Miloševića, Gadafija… Zbog toga bela umalo da postane crvena kuća sa fenjerima u istoj boji.
I sve tako dok se ne bi pojavio i neki novi Hil – ter. Ovog puta bez brčića i uzdignute ruke. Ako bi uzdigao ruku u znak pozdrava, čime bi me zagrlio. Pogotovu ako bi izostala iskrena i odana pomoć dela antisrpske univerzitetske intelektualne profesorske elite, vaspitača naše mladosti koju spremaju da, možda već koliko sutra, i oni, ukoliko se ugledaju na svoje profesore, pruže i svoju ruku pomoći u znak akademske podrške piscima antisrpskih rezolucija.
Od te iste ruke je, doduše i uz svesrdnu pomoć nekih nama bližih ruku iz neposrednog okoliša, stradalo na stotine hiljada Srba, oba pola, zbog rodne ravnopravnosti, i dece bez obzira na pol, uzrast i boju kože. Osnovni uslov je da su Srbi. A kao šlag na tortu tom nemoćnom zboru dodavani su Jevreji i Romi.
I sada ti isti Nemci i izvesni Ruandovi uz Tursku, Francusku, Španiju, Portugaliju, Holandiju, Belgiju i, naravno, neizostavnu Veeeliku Britaniju, pišu nacrt Rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici da bi se preostalim Srbima nametnula još jedna nanogica jer, i pored svih pritisaka, oni – iako su Srbi – i dalje koračaju uspravno, što je, po mišljenju uvažene ministarke Analene Berbok, neshvatljivo i po svim pravilima demokratskog zapadnog sveta neprihvatljivo.
I mene bi, danas ili sutra, tako genocidnog Srbina, mogao da zagrli kogod stigne i gdegod me zatekne. I to bez kaznenih posledica za pokušaj davljenja, na šta svaki zagrljaj sa te strane i sa mnogo strasti može, ne daj Bože, zaličiti.
Samo da ne naletim na učesnike Parade ponosa. Njihov ponosan zagrljaj bi mi tako teško pao da mi ne bi pomogli ni raznorazni Hilovi, ni uvaženi profesori branitelji, pa, možda, čak ni prave prve i tako redom dame lepog izgleda, prijatnog mirisa i izvanredno blještavo belih implatantnih zuba.
Tek bi takvi zagrljaji bili pravo i strastveno hilovanje.
Možda bi mi, nadam se, a nada uvek umire zadnja, ali nažalost ipak umire, od pomoći mogla biti jedino veštačka inteligencija. Sve dok se ne dokaže da je od nje veštačke, njihova prirodna glupost mnogo jača i u svemu superiornija.
To je sudbina koja čeka svakog pripadnika genocidnog naroda, najzad pronađenog i dokazanog i pored toliko neuspešnih i „iskrenih“ pokušaja da se nešto slično tokom duge istorije genocidovanja pronađe na planeti i dodeli nekom zaslužnijem, važnijem, genocidnijem i efikasnijem genocidašu nego što su to nevešti Srbi.
Kao što reče moj prezimenjak, Srbi su, ne samo genocidan, nego i postgenocidan narod. Kolju i dok poste.
Tu veštinu, tokom vekova sticanu – nastavljaju tužitelji sa optužbama – ostavljaju u amanet i svojoj deci, koju, jednom za njih zgodnom prilikom, pripadnici Kju-Kluks-Klanice, nazvaše „belim crnčugama“. I tu se bez pravog znanja i uz poslovičnu površnost pozvaše na poruku koja im stiže direktno iz „Svetlih grobova“
Što ja počeh – ti produži
Još smo dužni – ti oduži
govore tužitelji i pripremaši teksta Rezolucije natrukovane da se na svečanom zasedanju Skupštine UN Srbima dodeli zlatna medalja za genocid u Srebrenici. Tužiteljima Nemačkoj, Ruandi, Turskoj… zbog čega su i sami veoma tužni, stidljivo se zamera što zbog sopstvenog doprinosa disciplini genocida nisu zavredili bar srebrnu medalju iako su im na raspolaganju bile srebrenice nekoliko hiljada puta masovnije i slavodobitnije od ove sumnjive srpske.
I tako je to kada se izvuče iz konteksta samo unapred zamišljena osuda, a suština namerno preskoči i zanemari a koja glasi:
Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l’ bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu!
– Ta uvek smo mi na njemu!
Groblje j’ zemlja kom se hodi.
Zar je moguće, braćo moja mlada, da zbog jedne sumnjive Srebrenice u zapećku ostanu toliki Indijanci, Aboridžini, 28 miliona Slovena, 6 miliona Jevreja, 5 miliona Indusa, 2 miliona Jermena, milion Srba i nebrojeno Afroafrikanaca, Afroamerikanaca, Vijetnamaca…
I Zmaj zato još reče:
Od početka, pamtiveka;
Sve j’ to groblje –
Al je i kolevka.
Nema broja, ni imena.
