Čekaju te na svakoj krivini. Određuju sa kime smeš da budeš prijatelj. Čuvaju ti zdravlje ako si, po njihovoj dijagnozi, malignog potencijala. Od njega te leče osiromašenim uranijumom
Neonacisti svih zemalja – ujedinili se!
I sebi dali ime MEĐUNARODNA ZAJEDNICA.
Imaju armadu koja višestruko prevazilazi Hitlerovu soldatesku. Neodvojivi je deo navedene zajednice. I zovu je zato, najprostije – NATO. A možda i nije deo, nego je prava glava. Glava sa slabim pamćenjem pa je primorana da u svakom džepu ima poneku puškicu da bi je podsećale šta treba da kaže, ili da uradi. Saopštenja i dela su bombastija ako je puškica nuklearna. Ko ne veruje neka pita Japance iz Hirošime i Nagasakija.
Propaganda im je toliko gromoglasna i ubitačna (Miljković bi napisao: Ubi me njihova prejaka laž!) da bi za njih Gebels bio dečko u kratkim pantalonama. I uvek kratkih rukava.
Njima nije potrebno da laž ponove sto puta da bi postala istina. Traže da im se veruje „otprve“. Kad lažu, gađaju „u sridu“. I nikada ne maše.
Pogođeni most u Ostružnici, 1. 6. 1999, snimak američkog Ministarstva odbrane (Foto: Vikimedija)
Ko ne veruje, sude mu. Prvo ga optuže, najčešće i za krivicu koju su sami učinili, pa onda sami svedoče i na kraju presuđuju.
Eh, kad bi tu bio kraj, pa čovek da kaže „kajem se, neću više nikad, majke mi“. Jok. Moraš da ideš po vašarima, pijacama, narodnim veseljima i svetkovinama i glasno vičeš: „Jeste, ONI su u pravu. Mi smo sami krivi“. Što smo živi. I što nas još uvek ima i tamo gde nas, za njih, odavno nema.
Oni su uglavnom fini. Čovek bi rekao pravi Finci. Kad se vidi kolike kengurske suze rone za pećinom Aboridžina, starom preko 46.000 godina, koje uništi Rio Tinto, a ne kažu ni reč o Aboridžinima, starijim i od navedene pećine, koje uništiše oni, vidiš sa kime imaš posla i moraš da saviješ šiju inače ode vrat. I to uvek navrat, nanos i samo na tvoju štetu. Ako bi se i pokajali samo bi rekli: jeste, ali se ipak isplatilo. Kao ono pola miliona iračke dece.
Kad nas nagaze, opasno i preteći svim silama kojima raspolažu, traže da zgnječeni i izgaženi molimo za oproštaj jer je naša nespretna, seljačka, još iz opanka ne izašla noga, sasvim slučajno, a možda i namerno, skliznula pod njihovu čizmu sa kojom oni nemaju nikakve veze.
Sto za jednog je za njih davno prevaziđena stvar. Čak ih ni hiljade ni za jednog ne zadovoljavaju. Pola miliona, još ako su deca, pa makar i iračka, možda bi i moglo da se prihvati kao opravdani ulog za njihovu dobrobit.
Kakva je – ne kažu.
Sve ostalo je samo obična kolateralna šteta. Landara pišore kako kažu srpski nacionalisti, pričam ti priču dok goveda riču, idi mi – dođi mi…
Onda na red dolaze deklaracije, pa zakletva da ih ne smeš negirati inače ideš pred sud. Njihov. Ako pokušaš da umanjiš njihove brojke, u koje ni oni ne veruju, nagrabusio si sto posto. Čekaju te na svakoj krivini. Određuju sa kime smeš da budeš prijatelj. Čuvaju ti zdravlje ako si, po njihovoj dijagnozi, malignog potencijala. Od njega te leče osiromašenim uranijumom.
Od njih boljih prijatelja nemaš. Bolji su samo istinski neprijatelji.
A i oni se sve više ujedinjuju.
Autor: Dragoslav Pakić
IZVOR: Stanje stvari
