Dragutin Nenezić: Kad se vojska na Kosovo vrati, i čija je Kosovska Mitrovica?

Prošla je još jedna nedelja u kojoj je proizvedeno više dešavanja nego što je moguće na valjan način ispratiti u ovakvom tekstu, ali vredi pokušati. Otvoren je niz pitanja, koja ću pokušati da sagledam prvo pojedinačno, a zatim i zajednički. Krenimo redom.

Čija je Kosovska Mitrovica?

Prvo je konstituisan nov saziv skupštine opštine Severna Mitrovica, koji čine skoro isključivo Albanci. I dalje niko iz Prištine ne objašnjava zašto je u Mitrovici ovo moguće, a u Leposaviću i Zvečanu nije, pa su skupštine ovih opština raspuštene.

Pored toga što je raspuštanje obaveza po prištinskom Zakonu o lokalnoj samoupravi, s obzirom da se nikako ne može tvrditi da su opštine koje su napustili apsolutno svi Srbi funkcionalne, ovim je narušen i princip koji je prištinski ustavni sud proklamovao u presudama povodom zaštite – gle ironije – izbornog prava, između ostalog i u opštinama na Severnom Kosovu. O toj presudi sam već pisao, a ovde ću ponoviti suštinu tih presuda:

Tako se u presudama navodi, citirajući odluke prvostepenog organa, da su dobijeni glasovi „u

disproporciji sa brojem stanovnika“ relevantnih zajednica u pojedinačnim opštinama, pa su zato

„nevažeći zbog činjenice da se radi o nedemokratskom standardu, da glasovima birača jedne

zajednice budu osigurana prava predstavnika drugih zajednica, te kao takvi ne mogu biti objektivna

veza između glasača i subjekta za kojeg se glasa“, da to predstavlja „devijaciju“ i „izigravanje volje

glasača“ određene zajednice, što „u suštini znači miniranje izbornog procesa i njegovog integriteta“.

Dalje se utvrđuje suprotnost sa prištinskim ustavom, kao i „osnovnim načelima evropskog

demokratskog nasleđa“, da bi se poentiralo sledećom sentencom koja zaslužuje da bude citirana u

celini: „Pokušaj stvaranja takve prakse da se masovnim glasanjem jedne zajednice glasa za drugu,

predstavlja rizik koji bi u budućem mogao biti zloupotrebljavan od strane većinske zajednice čime bi

bilo onemogućeno manjinskim zajednicama objektivno pravo predstavljanja“.

Sada je Priština dovela samu sebe do potpune protivrečnosti – s jedne strane, glasovi se vezuju za nacionalnost, pa Srbi ne mogu glasati za ne-Srbe, dok s druge strane, albanski predstavnici mogu biti imenovani bez ikakvog obzira na to da li su za njih Srbi glasali ili nisu.

Ukoliko u prištinskom sistemu postoji imalo volje da se poštuje makar i privid prava, ovakva skupština bi morala biti raspuštena, ili bi prištinski ustavni sud morao da obori odluke na osnovu kojih je došlo do konstituisanja takve skupštine. Međutim, to se izgledno neće desiti, pa bih nastavio sa analizom.

Može li Priština u EU?

Sledeće dešavanje je usledilo istog dana, kada je Priština podnela zahtev za članstvo u EU. S beogradske strane su se mogle čuti razne kritike, ali se nekako izbegava ono najbitnije – ovakav zahtev je logična posledica toga što postoje odvojeni koloseci za pristupanje EU za Beograd i Prištinu, koji postoje najmanje od 2008. godine. Takođe, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, zaključen između Republike Srbije i EU iste godine, sadrži sledeću odredbu u čl. 135. st. 2:

Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunardnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. Juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji.

U tom smislu, ovaj zahtev se može dovoditi u pitanje npr. iz materijalnih, suštinskih razloga, zato što Priština svakako ne ispunjava uslove za članstvo, ali nikako se ne može dovoditi u pitanje dozvoljenost podnošenja takvog zahteva, pogotovo iz ugla Beograda koji se na to obavezao prema EU, i to bar pet godina pre tzv. briselskog sporazuma.

Dakle, Priština svakako ima svoj odvojen put pristupanja EU, ali je veliko pitanje da li će i kada do tog pristupanja doći – što, ruku na srce, može da se kaže apsolutno za svaku jurisdikciju na tzv. Zapadnom Balkanu. U tom smislu, njen „evropski put“ se ne razlikuje od „evropskog puta“ Beograda ili Podgorice. Ono gde postoje razlike je samo stav država članica EU, od kojih, za sad, pet još uvek ne priznaje Prištinu, pa se ovaj potez mora pre svega tumačiti u tom svetlu, kao mogući signal promena na tom planu, možda i putem (in)famoznog francusko-nemačkog predloga, koji je još malo pa postao zvanična pregovaračka platforma EU.

Da li će se vojska vratiti na Kosovo i Metohiju?

Konačno, usledio je formalan zahtev Beograda za povratak vojnih i policijskih snaga na Kosovo i Metohiju u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN. Ovo je možda i najutemeljenije od svega što se desilo, ali kao kontrast prvom, i donekle drugom dešavanju, izgledno je da će takav zahtev biti odbijen. U javnosti su se mogli čuti neki razlozi, pre svega vezani za formulaciju iz Rezolucije 1244.

Činjenica je da čl. 6 Rezolucije 1244 ograničava povratak u dva pravca:

– Govori se o osoblju (eng. personnel), dakle može se raditi i o civilnom, a ne samo vojnom ili policijskom prisustvu;

– To osoblje može obavljati samo četiri zadatka: održavanje veze sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim snagama; obeležavanje i uklanjanje mina; prisustvo na srpskim svetim mestima; prisustvo na ključnim prelazima (uz ogradu da se koristi samo „border“, dakle nije skroz jasno da li je reč o pokrajinskim ili federalnim granicama, po terminologiji Vojno-tehničkog sporazuma).

S obzirom da do trenutka slanja ovog teksta nisam video tekst zahteva, ne mogu da komentarišem da li se i u kojoj meri on kreće u ovim granicama. Međutim, ne mogu se složiti da su postojeće međunarodne i prištinske snage dovoljne za obavljanje ovih zadataka, pogotovo u trenutnojm ambijentu nesigurnosti nastalom napuštanjem institucija.

Po meni, ovaj zahtev je svakako, baš zbog usled bezbednosnog vakuuma koji je nastao povlačenjem Srba iz institucija. Taj vakuum teško da mogu u potpunosti popuniti međunarodne snage, kojih ima značajno manje nego npr. 2004. kada nisu mogle ili nisu htele da zaustave pogrom, a svakako ga ne mogu popuniti prištinske snage, koje se, sudeći po slikama koje se mogu videti na društvenim mrežama, ponašaju kao OVK 2.0. Ukoliko nije moguće povećanje broja međunarodnih snaga – a teško je to zamisliti u uslovima bratoubilačkog rata u Ukrajini – taj vakuum se mora nekako popuniti.

Dalje, mislim da je jasno da se nekakav novi vid bezbednosnog prisustva mora zadužiti i zadacima van ovih nabrojanih u Rezoluciji 1244, s obzirom da je za 23 godine promenjen i bezbednosni, i institucionalni kontekst. Dakle, ni to malo što se traži nije dovoljno da bi pre svega Srbi, a zatim i kulturna baština i imovina bili bezbedni – potrebno je više. Ako taj novi vid prisustva ne bude omogućen beogradskim snagama, bojim se da će onda doći do primene „doktrine naoružanog naroda“, jer Srbe na KiM trenutno malo ko štiti, a rizici su jednaki ili veći nego što je inače slučaj.

Zaključak

Dešavanja koja sam izložio su dovela do sledeće situacije na tri nivoa:

– Na nivou lokalne samouprave, do apsolutnog nefunkcionisanja dve raspuštene opštine

(Zvečan i Leposavić), i potpunog preuzimanja Mitrovice od strane Albanaca, suprotno duhu

prištinskog pravnog sistema, ali sasvim u skladu sa Kurtijevom antisrpskom politikom. Čeka se Zubin Potok da izbacivanje Srba na ovom nivou sa Severnog Kosova bude potpuno;

– Na nivou međunarodnog subjektiviteta, Priština je napravila do sada najkrupniji korak prema priznanju od strane 5 država članica EU koji je ne priznaju. Čeka se njihova reakcija, kao i novi, revidirani predlozi okvirnog sporazuma koji će svakako regulisati ovo pitanje na direktan ili indirektan način;

– Na bezbednosnom nivou, Beograd je napravio prvi potez da se reši trenutna bezbednosna

kriza. Pošto se reakcija političkog zapada, oličenog u KFOR/NATO već zna, čeka se reakcija na nivou SB UN, gde će ovog puta Beograd morati da bude maksimalno proaktivan ukoliko zaista želi da ovu krizu reši. Isto važi i za politički zapad – ukoliko žele da reše krizu, moraće da dopuste nekakav novi vid bezbednosnog prisustva, ukoliko ne žele da se Severno Kosovo pretvori u nešto što nikom nije potrebno. Za Prištinu je jasno da njih bezbednost Srba uopšte ne zanima, pa bi to trebalo – barem teoretski – da olakša adekvatno rešavanje tog pitanja na međurodnom i bezbednosnom nivou.

Negde u preseku ova tri nivoa, čeka nas rešenje aktuelne situacije. Od toka zbivanja na svakom od ovih nivoa, zavisi i kakav će taj presek biti. U svakom slučaju, meni je nemoguće da zamislim povratak na stanje pre napuštanja institucija bez radikalnih ustupaka na strani Prištine (za koje ona definitivno nije spremna, barem ne bez većih promena vlasti u samoj Prištini), ili bez drastične eskalacije krize na Severnom Kosovu (koja, barem na rečima, nije potrebna političkom zapadu). Naravno, ostaje i večno

pitanje – šta Beograd zapravo hoće – i bez odgovora na to pitanje – a ja ga nemam – nije moguće ništa lepo ni zaključiti.