SVAKO sa imalo morala i osećanja odgovornosti prema Srbiji i srpskom narodu, morao bi da bude potpuno zgrožen nad time: 1) ko sve i kako pozdravlja sudsku odluku o rehabilitaciji Draže Mihailovića, i 2) ko sve i na koji način istu odluku napada.
Pažljiviji uvid u uzavrelu javnu raspravu, naime, pokazuje da je iz iste skoro sasvim izopšteno nešto što bi se moglo nazvati srpskim stanovištem, pa su samim tim isključene i dragocene pouke koje sudbina Draže Mihailovića, ali i ishod Drugog svetskog rata zajedno sa posledicama koje je ostavio po Srbiju i Srbe, nudi današnjim pokolenjima.
Krenimo redom, od onih koji reklo bi se najglasnije pozdravljaju odluku o rehabilitaciji Mihailovića: nazovimo ih, jasnoće radi, „NATO četnicima“. To su, u prvom redu, Vuk Drašković i razni sledbenici ili otpadnici iz njegovog Srpskog pokreta obnove.
Činjenica je da su oni zaista bili među prvima koji su, pre više od 20 godina, pokrenuli pitanje preispitivanja istorijske uloge Mihailovića i njegove vojske, ali su to i onda radili, kao što i danas rade, u moralno nakaznom obliku. Nakaznost se ogleda u tome što, zarad svojih današnjih političkih potreba, prećutkuju jedan od osnovnih razloga zbog kojih je Mihailović završio tako kako je završio, a to je – što je verovao Zapadu.
Mihailoviću se to poverenje, naravno, ne može stavljati na teret, zato što u to doba i nije imao razloga da preterano podozreva Zapadnu prevrtljivost i podlost. Ali je zato danas, sa udaljenosti od sedam punih decenija, potpuno neosporno da je Zapadna prevrtljivost i podlost presudno doprinela porazu Draže Mihailovića i njegovih jedinica u građanskom ratu koji je vodio sa Josipom Brozom i partizanskim jedinicama. To je možda i jedina istorijska činjenica oko koje ne bi smelo da bude nikakvih razmimoilaženja, ako ni zbog čega drugog a ono barem zbog toga što je i onomad, u godinama završetka Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, bila više nego očigledna.
Ta činjenica je bila toliko nepobitna da ju je u predgovor jedne od svojih najčuvenijih knjiga uvrstio možda i najcenjeniji engleski pisac 20. veka DŽordž Orvel, inače, kao saradnik britanskog ministarstva informisanja za vreme rata, neposredan svedok naglog zaokreta politike imperije prema Mihailoviću. Orvel je čak prekorevao svoju državu zbog odnosa prema Mihailoviću, ocenivši da imperija ima pravo da menja saborce, ali da nema pravo da doskorašnje saveznike kleveće i da o njima laže.
Ako je Orvelu još tada bilo jasno da je Zapad, a prvenstveno London, Mihailovića žrtvovao i to besramno, zbog čega onda Drašković, Aleksandar Čotrić i mnogi drugi koji ovih dana likuju nad sudskom presudom koja Mihailovića rehabilituje kao pravno nevinog čoveka, ne smeju da istaknu izdaju od strane Zapada u korenu Dražinog stradanja? Ne samo da ne smeju, nego je Čotrić, u gostovanju na B92, otišao toliko daleko da je sav ozaren rekao da za Srbiju ova presuda predstavlja „korak ka približavanju Evropskoj uniji“!
Ako nas Mihailovićeva sudbina uči ičemu, to je da se Evropskoj uniji, odnosno Velikoj Britaniji i Americi, nipošto ne sme verovati, a kamoli težiti nekakvoj državnoj objedinjenosti sa njima. Tamo se nalaze i oni protiv kojih se Mihailović borio (Nemci), i oni koji su Mihailovića izneverili (Britanci i Amerikanci). Srbi su, nažalost, isti nauk obnavljali i devedesetih godina prošlog veka, kada su još jednom iskusili i papreno platili Zapadnu licemernu svirepost. Neko ko, kao Čotrić, Drašković i još neki njihovi istomišljenici, preko tih pouka gazi ovoliko besprizorno, sigurno ne oseća ni trun poštovanja prema ma kojoj srpskoj žrtvi. NJima Mihailović, koga su im puna usta, znači taman koliko i stradalnici iz Kravica ili pobijeni iz Starog Grackog, koje revnosno prećutkuju: nimalo!
Da im obraz nije pojela pohlepa, odavno bi umukli da glasa od sebe više ne puste, umesto što mrtvim Mihailovićem, sve kao zaklinjući se u njega, u stvari trguju na tom prokletom „evropskom putu“.
Mihailović pred „narodnim sudom”
Osnovna ideologija ovih „NATO četnika“ jeste navodna borba protiv komunizma. Ta borba je, međutim, prevarna, kao i sve vezano za njih. Najpre, ona i ne može biti stvarna kada komunizma danas više i nema, a pogotovo ne kao opipljivog protivnika. Ta njihova vajna borba maltene je pravovremena onoliko koliko bi bila i borba protiv feudalizma. Još i važnije, ona je lažna zato što nije ni uperena protiv komunizma, ma koliko on danas bio nepostojeći.
Oni se, uostalom, ne bore protiv nasleđa koje je komunistička diktatura ostavila za sobom, recimo rascepkanosti Srbije na pokrajine, ili avnojevskih granica koje su dale krila obnovljenom ustaštvu. Taj „komunizam“ protiv kojeg se oni bore zapravo je Rusija, tj. današnji i nekadašnji Kremlj. Kada galame o borbi protiv komunizma, oni u stvari ratuju sa ruskom sadašnjicom i ruskom istorijom, iako su u obe Rusi i Srbi stajali i stoje jedni pored drugih. Zato „NATO četnici“, suprotno od Orvela, krivicu za Mihailovićevo stradanje pripisuju isključivo Staljinu, koga neretko izjednačavaju sa Hitlerom i Musolinijem – sve se nadajući da time udalje Srbe od savremene Rusije, koja o Staljinu najzad uobličava ni ocrnjenu ni propranu, već sve uravnoteženiju sliku.
Na oprečnoj strani od „NATO četnika“ stoje – „NATO partizani“, tj. navodni baštinici borbe protiv fašizma koji Mihailovića i dalje opisuju kao saradnika okupatora, dok oni sami danas zagovaraju svaki mogući vid dodvoravanja ovovekovnim zavojevačioma. U prvom redu to je pobesneli predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, sa dopunskom nastavom u Ministarstvu spoljnih poslova koje mu je predato na poigravanje. Dačić je najnoviju presudu o Mihailoviću dočekao oštrim saopštenjem, za koje je dan kasnije potvrdio da je bilo vrlo lično:
„Četnici su u Drugom svetskom ratu zaklali mog ujaka, maminog brata. Četnici i okupator su mojoj porodici i celoj Srbiji naneli mnogo zla. To su stvari koje se nikad ne zaboravljaju“, rekao je Dačić za vikend izdanje dnevnog lista „Kurir“.
Da li je to isti onaj Dačić koji se u Briselu cerekao, saglašavao i na kraju potpisom udružio sa izvesnim Hašimom Tačijem, krvolokom koji je kolikim srpskim ujacima, majkama i braći na živo vadio ljudske organe? Jeste, taj je. Baš ga briga za tuđe ujake, ali zbog svog bi nanovo da podgreje građanski rat u Srbiji. Kada su ga svojevremeno upitali kako može da pregovara sa zločincem kao što je Tači, licemerno je odgovorio da može pošto je devedesetih baš on ratovao protiv Tačija – on, koji je u životu jedino ratovao, a povremeno i dobijao bitke, protiv viška kilograma! Ali zato četnicima ništa neće da oprosti, ni zaboravi.
Dačiću, naravno, ništa nije za verovati, ali ako je njegov ujak zaista bio žrtva neljudskog zločina, najbolje bi bilo da ga Ivica više nikada ne pominje. Gazio je preko tolikih srpskih mučenika, prećutao je toliko srpskih stradalnika koje nije smeo, neka onda ostavi na miru i svog ujaka.
Uglas sa Dačićem, protiv presude o Mihailoviću zaurlali su i silni SUBNOR-ovci, te srodna im nevladina udruženja, sve ponavljajući kako je reč o „reviziji istorije“.
Sva ta halabuka bila bi makar malo uverljivija kada se ne bi oslanjala na najveće prepravljanje istorije ikada zabeleženo na ovim prostorima, a i šire: ono koje je, počev odmah po završetku Drugog svetskog rata pa sve do svoje smrti, sproveo Josip Broz.
Josip Broz
Koliko je ta Brozova revizija danas ogoljena, videlo se i po nastupu Aleksandra Krausa iz Saveza antifašista Srbije, u televizijskom duelu sa malopre pomenutim Čotrićem na B92. Kraus je tom prilikom rekao da napadi antikomunista na partizanski pokret nemaju osnova, zato što su komunisti među partizanima bili „ogromna manjina“.
Pazite: ogromna manjina! To, danas, Aleksandar Kraus priznaje sasvim otvoreno. A šta su deca u Srbiji pokolenjima i pokolenjima, decenijama i decenijama, učila u školama? Zar nije mališanima u Srbiji u mozak nabijano kako su Tito i komunistička partija bili okosnica ustanka protiv okupatora? Ako jeste, a jeste, zašto se Kraus onda nije tada bunio protiv tako očigledne revizije istorije koju je sprovodio Brozov režim?
Brzopleti Kraus je, tako, nastojeći da presudu o Mihailoviću podvede pod prekrajanje prošlosti, nesmotreno priznao da ni o partizanskom pokretu ne znamo prave činjenice, tj. da je i tu istina bila drugačija od onog bestidnog busanja titoista da su oni, hrabri Brozovi komunisti, savladali i naciste, i ustaše, i četnike, i buržoaziju, potom i Staljina, usput verovatno i Marsovce, a svakako i Japance.
Danas se sve više nazire da partizanskom pokretu ljudi nisu prilazili iz ideoloških razloga, kako su nas ubeđivali titoisti, već da je ideologija bila možda i na poslednjem mestu po važnosti onima koji su želeli da puške upere ka „Švabama“, po zlu upamćenim još iz Prvog svetskog rata. Kao da se i u tom pogledu istorijska saznanja potpuno poklapaju sa iskustvima iz bliske, neposredne prošlosti: Brozu i titoistima ne sme se ništa verovati! Ni da je Draža Mihailović zločinac, ni da su u Jasenovcu ljudi stradali po ideološkoj a ne nacionalnoj osnovi, ni da Knin mora pripadati Hrvatskoj, ni da se Banja Luka ima potčiniti Sarajevu, ni da su Šiptari koji su pomagali okupatorima bili samo zbunjeni a nikako zlonamerni…
Naravno da je među pripadnicima partizanskog pokreta bilo mnogo časnih i hrabrih boraca, vođenih jedino željom da se pruži otpor mrskim okupatorima. Ali to današnjim, navodnim čuvarima partizanskog nasleđa, nikako ne daje za pravo da od odgovornosti izuzimaju najcrnji sloj tog pokreta: Broza i krug njegovih najbližih saradnika.
Ko danas, 2015. godine, nije spreman da se suoči sa bolnom očiglednom činjenicom da je Broz bio zločinac, diktator, lažov i nadasve srbmozac, taj nikako nije sposoban ni da ocenjuje ispravnost bilo koje sudske ili kakve druge odluke. Taj je sasvim nedorastao za moralna pitanja, zato što mu je za uvid u mračno Brozovo zaveštanje dovoljno samo da se osvrne oko sebe: ovakva Srbija, ponižena i iskasapljena i očerupana, uzrok svog posrtanja može da nađe jedino u titoizmu, koji je zacementirao čak i ovo pogubno zapadoljublje što već deceniju i po kao neka nezalečena groznica trese celu zemlju.
Da bi Srbija krenula put ozdravljenja, mora da u svemu, pa i u pitanjima kao što je konačno utvrđivanje istorijske istine o Drugom svetskom ratu na prostoru Jugoslavije, nastupa sa srpskog stanovišta, tj. prvenstveno sa svešću o srpskim ciljevima i potrebama. A to bi, opet, značilo da, bez obzira na ove ili one podatke i pojedinosti koji mogu da isplivaju u tom utvrđivanju istine, kao narod i kao društvo moramo da se usredsredimo na istorijske zaključke proistekle iz te teško razmrsive klanice.
Zaključci nisu laki i svode se na bremenito priznanje: u Drugom svetskom ratu grdno su se prevarili svi Srbi koji su verovali Zapadu i svi Srbi koji su verovali Brozu. I među jednima i među drugima bilo je veoma mnogo poštenog sveta, ali je sumorne zaključke neumoljivo potvrdilo sve ono što se sa državom i nacijom dešavalo kasnije.
U oba ova tabora danas je poštenog sveta daleko manje. Onoliko koliko ga ima, ako hoće da mu Srbija i srpstvo preteknu, ne sme nikako da ponovi greške svojih prethodnika i da poverenje poklanja onima kojima se ni orah ne uzima iz ruke.
Miodrag Zarković
Fond strateške kulture
