Osamdesetšestogodišnja Smilja Ševo, jedina je preostala stanovnica Drenovca Osredačkog. Živi sama sa četiri mačke, zapuštena i u uslovima nedostojnim i životinje, a kamoli čoveka.
autor:Vaska Radulović
04.03.2025.
Bilo kakvu priču u Drenovcu Osredačkom teško je započeti, makar i pokušajem objašnjenja gde se nalazi i kome pripada, a da nekom ko nema puno veze sa ovim krajem na Tromeđi, iole bude jasno i razumljivo. Drenovac je jedno selo sastavljeno od dva, jednog Osredačkog koje pripada RH i drugog, a gotovo istog, Bosanskog Drenovca koje pripada BiH. Ista lokacija podelila ih je na dve strane, hrvatsku i bosansku, administrativne pripadnosti na dve opštine Gračačku i Grahovsku, i na tri putna pravca kojima se do Drenovca dolazi.
U pogranično područje Drenovca, bilo da ste krenuli iz pravca Bosanskog Grahova, Ličke Kaldrme ili Strmice ne može se bez pogranične propusnice koju imaju meštani ili dozvole nadležne Policijske uprave u Kninu, Gračacu ili Grahovu. Uz prethodno najavljen dolazak i odobrenje istog, na postavljenim rampama sačekaće vas policijski službenici da iste otključaju, a potom ih opet zaključaju kad istekne vreme posete. Druga prepreka ka Drenovcu, jednom ili drugom, makadamski je put na koji se, bez adekvatnih terenskih vozila, treba odvažiti hrabrošću, istaknutim vozačkim veštinama ili fizičkom kondicijom kako bi se savladali vodom oronuli tereni, brdski prevoji, uzani kameni mostovi visoko iznad Butižnice, prelasci preko reke i pruge, bez bilo kakve smernice i putokaza.
Nakon svega navedenog, teško je zamisliti istoriju drenovačkih sela, u ne tako davnoj prošlosti, kada je ovim krajem prolazila čuvena Unska pruga, saobraćalo na desetine vozova dnevno na relaciji Knin-Bihać, ali i do Zagreba i Beograda, a fazu poodmaklih radova na deonici autoputa Zagreb – Split prekinuo rat. Samo tri decenije nakon toga dovoljno je bilo da vreme, priroda i ljudi zatru gotovo svaki trag tog životnog postojanja. Od nekadašnjih radničkih baraka nije ostalo gotovo ništa, železnička stanica „Bosanski Drenovac” devastirana i rastinjem obrasla jedva odoleva svom konačnom nestanku, a izdanci stabala, korova i svakojakog šiblja ubrzano otimaju i sebi prisvajaju i tračnice i samu prugu.
Sudbina Drenovca, kako Osredačkog tako i Bosanskog, gotovo je identična, iako je jedan u sklopu države koja je ravnopravna članica EU, a drugi one koja još nije ni blizu tog članstva. Njihovi stalni meštani žive sličnim načinom života, bez struje, telefona, interneta, trgovine, doktora, asfalta, gotovo bez bilo kakvog dodira sa civilizacijom. Ako je suditi po statistici brojnosti stanovništva i realnim stanjem na terenu, ipak je više onih koji su uspeli da prežive van granica EU.
– Nas stalnih stanovnika ovde u Bosanskom Drenovcu je sedam-osam, iako nas u letnjem periodu bude i više. Od toga i jedno dete. Moja sestra i zet su se vratili iz Novog Sada, ovde su dobili sina i mali sad ide u osmi razred. Opština Bosansko Grahovo mu je osigurala prevoz pa svaki dan dolaze po njega i vraćaju ga iz škole u Grahovu. Samo da vidite taj put, to je Bože sačuvaj, gori nego taj iz pravca Knina kojim ste došli. Mi svi imamo bosanske papire, imamo i pogranične propusnice, ali više gravitiramo Kninu nego Grahovu. Ne dolazi nam više ni pokretna trgovina, imamo solarne panele, ali to je ništa, ne može se porediti sa strujom, o signalu za telefon da i ne govorim. Nemamo ništa – ukratko nam pojašnjava Mirko Jarić iz istoimenog zaseoka u selu Bosanski Drenovac. Nakon što mu se otac upokojio i on se vratio kući, vremešnoj majci koja je ostala sama. Nije zaposlen pa domaćinstvu pridonosi kroz fizičke poslove koje obavlja. Na pitanje kako će i šta tu onda, odgovara pitanjem: „A gde ću?”
Mirko nas upućuje do našeg konačnog odredišta, sela Drenovac Osredački.
– Nema tamo više nikog osim Smilje. Automobilom ne možete do njene kuće, samo do „kafane”, onda polako peške nekih par stotina metara prugom, pored železničke stanice, pa gore uzbrdo, levo prema gaju – pojasni Mirko.
Život u oronulom kućerku bez igde išta
Nije bilo teško prepoznati devastirani ugostiteljski objekat, pomenutu „kafanu” sa stolicama iz „onog vremena” i terasom ispod koje reka i dalje huči, oslobođena od ljudskog žamora koji je odavno nestao daleko njenim tokom. Kratka uzbrdica, uzak put poprečen stablima kojima su nedavno presudili zimski mraz i vetrovi, a potom pruga sa svim bespućima u njoj utkanima. Turobnu tišinu železničke stanice nakratko prekinu šum iz grmlja, začu se mijauk i na tračnice u susret nam došeta sivi mačak.
Pitomo, u znak dobrodošlice, mahnu repom, očeša se uz nogavicu dolazećeg gosta, a potom okrenu i uputi pravac ka Smiljinoj kući. Ostavio nas je tek onda kada smo istu i sami ugledali.
A tamo, na proplanku iznad pruge, nakon šljivika i kuće u kojoj odavno već niko ne živi, ukaza se oronuli kućerak iz kojeg je na sve strane izbijao dim. Nakon samo jednog glasnog poziva odškrinuše se vrata i na prag izađe Smilja Ševo, jedina stanovnica Drenovca Osredačkog.
– Evo ložim vatru pa malo zadimilo, mokra drva. Hoćete li ući unutra, da vam skuvam kavu? – ponudi uz topao osmeh dobrodošlice.
Iako je kiša počela da pada, teško se moglo bilo gde unutra skloniti. Na vratima Smilja okružena sa četiri mačke, jedino društvo koje svakodnevno ima već godinama. Iza njenih leđa mračna prostorija ispunjena dimom, bez svetla i bez zraka, sa unutrašnošću koju je teško rečima iskazati. Otvorena vratanca na šporetu iz kojeg se nazire plamen, na ploči mokra drva koja suši od vlage. Ni pored svetla baterije, koju Smilja nema, teško bi se tu moglo hodati i ostati duže od minutu. Dima je bilo svuda izuzev u postojećem dimnjaku koji se od čađi jedva nazirao. Frižider koji ne radi, krevet, ako se tako može i nazvati, stol i stolica sa nešto čađavog suđa i ostataka hrane.
Smilja je rođena 1938. godine u selu u kojem i danas živi. Radni vek provela je radeći kao čistačica na već pomenutoj železničkoj stanici. Nije se udavala, ostala je da živi sa roditeljima sve do njihove smrti. Izbeglički put odveo ju je u Srbiju, kod rođake kod koje je živela jedno vreme pre nego što se ponovo vratila u Drenovac. Od najbliže rodbine ostala joj je još rođena sestra, od nje starija Sava, koja danas bolesna i povremeno dementna živi u Gračacu.
– Kad ostariš onda nikome i ne trebaš. Kad sam bila mlada volela sam raditi, dočekati i ispratiti svakoga. Roditelji mi bili živi, njima se jedino ovde sviđalo, pa smo tu i ostali. Kad je rat došao odem kod stričevića u Beograd, posle se sama vratim ovde. Tad je bilo još ljudi, ali pomreše vremenom i više nikoga nema. Bila je jedino Zora tu, ali i njoj je umro sin pa je otišla zimus u Srbiju. Dali su mi i neku penziju, ali je to Sava dizala i slala mi dok je mogla. Ona je sad obolela pa ne može, ne znam šta je sa tim. Dođu mi iz Crvenog krsta pa nešto donesu, a i Đuro nekad dođe pa mi kruh donese, pa podelimo ja i mačke. Ako hoćeš uzmi dve i ponesi, meni neka dve ostanu – govori Smilja jedva stojeći, jednom rukom pridržavajući se za vrata, a drugu krijući iza leđa.
Na pitanje šta joj je sa rukom kaže kako ju je slomila pre dve-tri godine, kad je vani sve poledilo, a ona išla do česme po vodu. Ista joj je vremenom sama prerasla pa danas kao da više i ne pripada njenom telu.
Nikom teret do samom sebi
Pored kuće solarni panel, iza vrata pretvarač na kojem se ta sunčeva svetlost u struju pretvara, ali struje ni u sijalici ni u frižideru nema. Tražila je, veli, odavno u Gračacu da joj to neko popravi ali su joj, kako kaže, rekli da joj kvar popravi onaj ko je sistem i postavio. Mislili su, valjda, na firmu koja je po završetku projekta postavljanja solarnih panela u Drenovcu 2016. godine, napustila ove krajeve.
– Imam krevet, ali je proderan, a šporet ne vuče. Šta vi možete vi donesite, ja sve primam. Nekad nešto skuvam ali ne mogu, teško mi je sa jednom rukom ovako. Divlji je ovo život, ne znam ni ja kakav je – kaže Smilja.
Na pomen mogućnosti da ode u dom, jer bi joj tamo bilo i bolje i čistije, ni gladna ni žedna ne bi bila niti bi se ovako patila, Smilja daje već spreman odgovor.
– Ne bih ja u dom, pa kako mi je, tako mi je. Ja sam sve prebila preko svojih leđa, od Drenovca do Beograda i nigde mesta nemam, niko te ne vidi, niko te ne čuje, niti te ko voli, niti kome trebaš. Ovako duraš i nisi nikome teret. Dođu mi ovi iz Gračaca, iz Crvenog krsta, nekad na deset dana, nekad jednom mesečno, kako mogu. Rade i oni ljudi, imaju ovakvih svuda, ali uvek donesu nešto – navodi Smilja.
Jednu od žena koju Smilja pominje, zaposlenicu Crvenog krsta u Gračacu, Milku Cvjetković, upitali smo da nas bolje uputi u Smiljino stanje, iako to nakon susreta sa njom nije teško zaključiti.
– Situacija sa Smiljom je zaista kompleksna i mi ne vidimo način kako joj pomoći a da to nije jednokratno. Jedino rešenje za nju bilo bi da je smestimo u dom za starije i nemoćne, ali ona to kategorički odbija. Do pre par godina još je i nekako mogla sama, a sada ste se uverili u kakvom je stanju. Mi imamo obavezu jednom mesečno da je obilazimo, ali smo to u poslednjih mesec dana napravili četiri-pet puta. Dovodili smo socijalnu radnicu, pokazivali joj fotografije doma, ali je sve bilo uzalud. Pre petnaestak dana kad smo dolazili zatekli smo je kako je, ložeći vatru, sebi zapalila pramen kose. Videli ste joj ruke, unutrašnjost te kuće, ali ona odatle ne želi. Ona ima penziju koju je do pre godinu dana primala njena sestra, ona bi joj uzimala neke namirnice i slala po nekome. Nakon što se sestra razbolela, postala delimično dementna, mi smo službenim putem jedva ušli u trag kod koje banke uopšte ima otvoren račun. Već neko vreme tu penziju niko nije podizao i sada treba službenim putem, posredstvom sestre joj Save ili čak odvoženjem Smilje u Gračac, rešiti da ona taj novac preuzme. Nisu to neki novci ali njoj jesu, da joj se neke namirnice bar uzmu, ali sve to opet nije trajno rešenje – pojašnjava nam Milka.
Na pitanje koje upućujemo Smilji, šta jede, ona kratko odgovara da nekad nešto, nekad ništa, dodajući da joj je najteže ovih još mesec i po dana koliko je, kako kaže, od zime ostalo, pa će na proleće opet neko doći koji dan u selo. Tada joj je lakše, svratiće i do nje da joj nešto donesu.
Pri rastanku ispratila nas je sa osmehom sa kakvim nas je i dočekala, ne žaleći se, ne kukajući, ne tražeći i ne moleći za bilo kakvu pomoć, već sa zahvalnošću što smo je se setili i svratili da je obiđemo. I dalje odlučna da ne ide nigde dalje od sela u kojem je, pre samo trideset godina, u četrdesetak domaćinstava živelo nešto više od sedamdeset ljudi, ni metar dalje od kraja u kojem je još jedino ona ostala da zajedno svedoče o stradanju, tragediji, prolaznosti, zaboravu, napuštenosti i tužnoj sudbini, daleko od očiju ljudi, sveta i vremena u kojem živimo.
