Iako je te noći bila nedelja grad je bio pun. Došao je ispred diskoteke obučen samo u laku belu tkaninu a nogama je nosio sandale. Bio je putnik iz daleka i privučen zvukom, došao je tamo gde je bilo najviše ljudi, željan tople reči i zagrljaja. Ipak, čovek iz obezbeđenja bio je neumoljiv: „Ne možete ući u sandalama! Ovo je otmeno mesto i ako vas pustim takvoga misliće da primamo klošare!“
On je pokušao da mu kaže kako dugo nije ništa popio i da želi samo da okvasi grlo ali sve što je dobio bio je udarac u grudi. Dovoljan da ga odgovori od daljeg insistiranja.
Sledećeg jutra došao je ispred Vlade Srbije. Čuo je od klošara u parku ispred da tamo rade najvažniji ljudi. A ipak, ljudi kojima stalno treba pomoć da narod učine srećnim. Zakucao je na vrata ali je žena sa muškom frizurom rekla da je bolje da se udalji dok se ne uljudi. Rekao je kako im nudi sebe i sve što može da uradi a može mnogo!
„Da nešto možete našli biste sebi neke cipele a ne biste hodali okolo u sandalama kao da je leto!“
Očajan i slomljen uputio se tamo gde ga neće moći odbiti. Tamo gde uistinu i pripada. U crkvu na ćošku. Ipak, taman kada je trebalo da zakorači i klekne, osetio je na ramenu nečiji dlan. Crkvenjak Stavra ga je ljubazno zamolio da ne ulazi u sveto mesto bos i sa golim ramenima.
„Verujte, meni je mesto unutra! Dugo sam čekao na ovo!“
„Znam brate ali vladika je i mojoj rođenoj ćerki zamerio što je onomad ušla u mini suknji i u japankama. Idi pokrij se bilo čime pa dođi.“
Pogledao je ka nebu i u očima mu se pojavio sjaj. Znao je da već kasno. Da mora nazad. I dok se sa neba spuštala svetlost spremna da ga povuče nazad Isus je skinuo svoje sandale.
Ko bi rekao da će dva parčeta trske i kanapa uspeti da ga odvoji od onoga čemu je čekao da se vrati više od dve hiljade godina?
Miodrag Stošić
necenzurisano.rs
