Podrška studentskom pokretu i njihovim zahtevima je izuzetno velika, tolika da je režim svestan da se bliži svom kraju. Da bi se to zaista i desilo potrebno je učiniti i sledeći korak, a šta bi on mogao biti u autorskom tekstu razmatra Filip Balunović.
Znate poznatu priču iz filma „Mržnja“ o tome kako čovek pada sa vrha zgrade i na svakom spratu, pre nego što padne, govori „za sad je dobro“? U Srbiji se trenutno suošavamo sa posve obrnutom situacijom, u kojoj je studenski pokret uspeo da katapultira društvo prema do sad neviđenim visinama i sa svakim osvojenim spratom govori sebi „za sad je dobro ali možemo još više“. U jednom trenutku ipak – a to je stvar i političke mudrosti ili intuicije, neko mora da osmisli način kako da se u tom vrtoglavom usponu društvo nekako zakači za neki sims i uđe „u zgradu“, na sigurno, pre nego počne isto tako vrtoglavo ili strmoglavo ponovo da pada.
Za sada, deluje kao da nema razloga za preteranu brigu. Nastavak eksponencijalnog rasta našeg društva nije upitan. Studenti u Srbiji pokazuju smer u kojem treba Evropa da ide ukoliko ona uopšte želi da ima budućnost, što reče moj prijatelj Srećko Horvat. Tek sledi ono najbolje, jer – previše su žrtve podneli da bi lako odustali od svoje borbe.
Sledeći veliki skup je u Nišu 1. marta i biće to još jedna infuzija energije. Posle toga, kako čujem iz neformalnih krugova, može biti Novi Pazar što celoj stvari daje dodatnu draž – evo sad me nekako prođe jeza od sreće na pomisao da može i to da se desi. Može se „pumpati“ još, iako su oni već ušli u legendu – da ne ponavljam sad priču o suzama, zagrljajima i nadi koju su probudili – bilo bi patetično da nije istinito.
Zašto ja pišem ovaj tekst? Najviše zato jer su me zamolili, inače se ne bih sam usudio, previše mi je tu drveća, šumu nisam u stanju da vidim jasno. Ipak, evo nekih crtica koje mogu, tako, između tih stabala da razvučem.
Karika koja nedostaje
Zanimljivo mi je bilo svih ovih meseci da posmatram oko čega se plete kolektivni identitet pokreta. Najpre, to je koncept pravde, uz podršku – ne manje apstraknih, kao što je sloboda. Obično su to okviri koje upotrebljavaju masovni, takozvani „popularni“ pokreti, moglo bi se čak reći i „narodni“. Dovoljno su široki da u sebe mogu da uključe sve slojeve društva – jer, ko nije za pravdu, taj se još nije rodio. To što će je ljudi različito razumevati nije problem, naprotiv. Svi ćemo se usaglasiti da će biti pravde kada iza rešetaka završe odgovorni za pad nastrešnice u Novom Sadu, a ko će tu da pridoda Kosovo, ko Svetu Petku a ko Dimitrija Tucovića – manje je važno.
E sad, atipično je za studentske pokrete da idu baš tako široko – obično bi malo suzili, bili protiv komodifikacije obrazovanja, neoliberalizma, autokratije, šta ja znam – protiv nekog konkretnog rata ili ratova, ili protiv nuklearnog naoružanja. Onaj zagrebački, često spominjan od strane neukih državnih funkcionera, zahtevao je besplatno obrazovanje za sve – što je za sobom vuklo što-šta drugo. Ta je borba bila simbol ili poziv, ili neka vrsta „praznog označitelja“ za šire socio-ekonomske reforme. Bila je izrazito leva, artikulisala je, kroz svoje „organkse intelektualce“ jednu sveobuhvatnu, suvislu kritiku post-socijalističke tranzicije. Evo, čak sam to istraživao i o tome nešto i pisao.
Studenski pokret u Čileu, kao drugi primer naširoko izučavanog pokreta iz te „porodice“, takođe je bio fokusiran na promenu čitavog sistema obrazovanja, da bi jedan od njegovih lidera, sa prezimenom na „ić“, uskoro postao i predsednik te latinoameričke zemlje. Takođe je bila reč o progresivnom levom studentkom pokretu.
Tako, ono što sam ja, na primer, video u Kragujevcu, a kažu da je u Novom Sadu ili na Autokomandi bilo nešto drugačije, jeste jedna sinergija obnove nacionalnog identiteta kroz prizivanje motiva i pravnih akata iz Srbije 19. veka, uz malo „kosovskog ciklusa“ (uzgred, nastalog isto u 19. veku, konsultujte knjigu mog kolege Pavlovića) u kombinaciji sa „rokenrolom iz cele Jugoslavije“ i mnogim drugim elementima. U drugim prilikama to bi me malo poljuljalo, ali nekako sve to stane jedno pored drugog, pod te široke koncepte pravde i slobode (valjda). Oj Srbijo, zemljo svega i svačega, kako starim tako to polako i prihvatam kao neminovno.
Elem, nije to ni toliko strašno, čak ni iz ove moje perspektive, valjda poznate, to je taj narod, šta da mu radiš. Pomislio sam kako su i Zapatisti igrali na legalističku kartu. Nisu se, doduše, pozivali na Sretenjski ustav ili srpski iz 2006, ali jesu na Magna Carta iz 1215. godine, na prvi pisani dokument koji je ograničio moć kralja i proglasio njegovu potčinjenost zakonu, u tim svojim famoznim „The Demands Submitted by the Zapatistas during the February 1994 Dialogue”. U osmom zahtevu, rekli su ovako: “Član 27 Magna Carte [što je referenca na novi željeni meksički ustav] treba da poštuje originalni duh Emilijana Zapate: zemlja je za domorodački narod i seljake koji rade na njoj, ne za latifundiste”. Pomislićete sad da sam skrenuo s puta, ili sa uma, ili makar sa teme.
Želim da kažem da je legalistički diskurs u redu, da je pozivanje na ustav, pravdu i to da „institucije rade svoj posao“ u redu, da je potpuno okej imati jasne zahteve i kroz njih artikulisati mnoštvo drugih, pratećih zahteva, konkretnijih i opštijih. Ali ipak, primetio sam nekako, uprkos toj šumi od koje ne vidim potpuno jasno, da je karika koja nedostaje ovom našem prelepom „dešavanju naroda“, ili „dešavanju politike“, što reče moja draga koleginica Blagojević, ili obnavljanju demokratske nade, što reče moja draga koleginica Zaharijević, ekonomska. Upravo je ona ta koja je presudno uticala na sunovrat društva – jer bez tolikog broja siromašnih i obespravljenih, SNS ne bi mogao ovako i ovoliko da vlada. Nekako se logičnim čini da je to ista ona karika koja će biti odlučujuća za sistemsku promenu, koju zahtevaju studenti.
Nama se nije dogodila ovakva vlast zato što smo „skloni tome da verujemo vođama“ ili nam je „takav mentalitet“. Dogodila se iz niza razloga, a među najznačajnijim je osiromašenje i besperspektivnost.
Najpre je Milošević ljude osakatio fizički, mentalno ali i materijalno. Onda ih je nastavak tranzicije u ranim 2000-im prodrmao mentalno, ali onda im je – što bi rekli uBosni „šuknuo“, pootpuštao ih, privatizovao im firme i sveo na jeftinu radnu snagu, na sluge, a istovremeno dao mlazni pogon oligarhijskoj „novo-bogataškoj“ eliti.
Onda se pojavio „mesija“ koji im je rekao – „ja ću vas spasiti“. A onda ih je on dokusurio, kombinujući devedesete i dvehiljadite – trovao ih šovinističkim otrovom a istovremeno i još više ekonomski porobljavao. Oligarhija je ojačala, ispreplitala se još čvršće međusobno, a ljude ostavila siromašnim i pogodnim za manipulaciju i ucenu – tako da ih fino može pokupiti autobusima kad poželi, odvesti gde poželi, navesti da izgube dostojanstvo ili zaokruže broj na glasačkom listiću, za šaku dinara. Tajkuni, kriminalci i mesijini činovnici stali su im za vrat. Siromašni ne mogu ni makac, sve i da hoće. Da oni to i ne požele, dodatno se brinu propagandni mediji.
Da se ovakav scenario ne bi ponovio, da ne bi opet obrnuli krug „od sjaja do očaja“, morala bi ta pravda, pored svega što je do sad, sa pravom označeno kao važno, da bude i ekonomska.
Malo me brine to što na ekranima i po magazinima koji nisu pod kontrolom vlasti gledam lica koja bih lako mogao da zamislim kao egzekutore iste ovakve predatorske neoliberalne politike kakvu sprovodi aktuelna vlast. I znam da će sad neko reći – nije trenutak za ideološke…i tako dalje. Ali uzevši u obzir našu skoriju istoriju, mi nemamo šansu kao društvo – da ne kažem da nemamo šansu da ostvarimo ni deo potencijala studentskog pokreta, ako nismo spremni da u svoju „Magna Cartu“ stavimo iskorenjivanje siromaštva i strategiju za izlazak iz ekonomski zavisničke pozicije, povratak dostojanstva radništvu, seljaštvu, javnom sektoru.
„Korak jedan“ je počeo, ali se nije završio sa studentskim pokretom i širim društvenim pokretom protiv korupcije, za pravdu, za institucije. U „koraku dva“, politički akteri nadograđuju studenske zahteve.
To je politički korak koji mora da usledi nakon ovog društvenog, ili studentskog, koji ima za cilj da napravi duboki socio-ekonomski zahvat. „Izvolite gospodo“, što bi rekao Željko Obradović, to je vaš zadatak – planove ekonomskih reformi na sunce, reformi radnog zakonodavstva, osnaživanje poluga jednakog društvenog i ekonomskog razvoja. Onda možemo i očekivati nešto poput ozbiljnijeg generalnog štrajka, o kom je nedavno govorio i profesor Bakić, a koji može da pruži dodatnu snagu studentkom pokretu. Drugi korak je uslov da bi prvi dobio puno značenje. Institucije treba da rade po zakonu, ali je podjedako važno – po kom i kakvom zakonu. Prelazne vlade, ekspertske vlade i slično nisu drugi korak, već međukorak – koji je važan, ali je jalov bez jasnih smernica za dalje.
Naravno, lakše je misliti, ili reći, nego učiniti. SNS će pokušati da izglasa novu vladu bez izbora i čini se da je opšte raspoloženje takvo da će se to sprečiti. Priča se o velikom beogradskom skupu – njega treba odlagati i tempirati za taj dan, kada pokušaju da izglasaju rekonstrukciju vlade. Odatle, otvara se još mnoštvo puteva i načina na koji možemo da se uhvatimo za taj sims, na spratu koji je još daleko iznad naših glava. Još ne mogu jasno da vidim sve pravce od tog drveća. U međuvremenu, dok se malo još ne probijemo kroz šumu – pumpaj još!
