Negde sa vrha Dedinja, posmatrao je i slušao Tomislav Nikolić svoje čedo, kome je zapalo da upravlja važnim gradom. Nekadašnji polupismeni periferijski autsajder, nadimao se od ponosa, pošto je preko tupog naslednika pokorio Kragujevac: Potrebno je naređenje, potrebna je motka da bi narod poštovao mere protiv epidemije.
Tako je zapretio Radomir Nikolić građanstvu koje mu je dato na staranje i upravljanje.
Nije poznato kojim putevima gospodnjim je dato Nikolićima da obavljaju samo one poslove koje ne razumeju. Nešto od toga se naslućuje kao nepotistička distribucija moći koje su se inače dokopale opasne budale. Ali i namirivanje dugova političkom ocu i njegovim sinovima, kojima je uspelo sve što je izgledalo nemoguće: da budu gori od pretka i da opstanu u brlogu gde samo takvi opstaju.
Zašto se Nikolić Radomir dohvatio močuge, i to bukvalno, pošto momak ne ume da misli i govori u simbolima? Prvi je razlog pokušaj da se pokaže čvrsta ruka u vremenu kad je već izgubio naklonost vrhovnog gazde. Možda bi makar malo milosti mogao da dobije bar jednom ekstremno glupom izjavom, ne imavši čime da izmeri koliko je zaista maloumna.
Drugi i važniji je razlog nastao iz proste kaplarske logike: motka je najsloženiji alat sa kojim upravitelj Kragujevca ume da rukuje.
Problem, međutim, ni izbliza nije tako priprost, kako se čini. Izjava Nikolića juniora duboko zadire u kneževsko-kmetovski atavizam, i vraća nas u svetlu tradiciju Knjaza Miloša: batina po guzici svakome i svuda gde se oceni da je delotvorna. Momak koji nosi motku, nosio je i časno ime: vucibatina.
Gospodar Kragujevca nije do kraja objasnio operativni deo nauma. Da li bi vucibatina bio on lično, ili bi za potrebe hitnog uvođenja 25 po zadnjici neposlušnog bolesnika, uveo novo radno mesto za učenog naprednjaka. A taj bi vukao svoj alat svuda gde ide Radomir zadužen da bira neposlušne kmetove.
Izgleda li sve ovo kao fantastična izmišljotina zaludnih maštara neverovatnih zbivanja? Ma jok! U biti, ni mlađi Nikolić nije u stanju da smisli rečenicu kojom bi odredio svoj stav prema bilo čemu. Kao ni legendarni proizvođač tomovače. Rekosmo već da je batina jedna od stvari čije bi postojanje mogao da objasni. Možda jedina. Ali na jednosmernoj relaciji vlast-građani, u njemu je sazrela misao, koju je oblikovao logikom dopuštenog nasilja u najavi: narod je stoka i razume samo jezik sile. Dakle, motka!
Nekoliko dana pre toga, grupa ljudi iščašena od svega što ima smisla, slavila je pobedu nad protivnikom koji nije postojao. Igralo se kolo, te kreature su se međusobno žvalavile i grlile, znoj koji proizvodi euforično slavlje slivao se po zamagljenoj sobi.
Vrh partije i države slavio je sebe i svoju večnost. Svoja zlodela, opasne, čak smrtonosne laži, mračnu ideju o konačnom zatvaranju društva u svoj kašasti kolektivni um. Bila je to lukulovska slava pobede koja ne postoji, zdravlja koga nema, raspada svega u čemu su oni. Folklorna oda epidemiji koja se širi bez granica, uz njihovo razdragano dopuštenje. Bolesnici koju su te večeri bolest pijano delili međusobno.
Desetak dana pre toga stadionska groznica je dovela sve viruse na jedno mesto.
Dvadeset i prvog dana juna, više od dva i po miliona ljudi razmenjivalo je na biračkim mestima bliske kapljične dijaloge.
Pre tri dana ministar zdravlja je, nemajući mehanizme za sram, okrivio građane za razbuktavanje epidemije.
Iz Brisela se javio vrhovni nosilac motke i zapretio svima koji ga ne slušaju teškim merama.
U jednom trenutku, a teško je odrediti kad se to dogodilo, prestali smo da budemo građani. Postali smo predmeti opita, zamorčad koja više nema granicu bola i poniznosti.
Da nije tako, zar bi se jedan mamlaz uopšte usudio da građanima Kragujevca preti motkom. Građanima Kragujevca!
Da je drugačije, ljudi koji drže do sebe, izbacili bi takvog stvora iz najvažnije gradske kuće na đubrište, a i ludog kralja iz dvora. Na smeće, naravno. I oslobodili ovo društvo za sebe, jer samo njima i pripada.
Ali nije drugačije, nego je ovako kako jeste.
Epidemija je manje smrtonosna od saznanja da jurodivi prete Kragujevcu i Srbiji i obolelim građanima motkama. Te motke im se odmah moraju oteti, po svaku cenu.
Zaraza se može preživeti, a poniženje ne.
Pogledajte oko sebe, nema nas.
Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net
Текст је фантастичан, мада је на моју велику жалост извор “ пешчаник“.