Drugosrbijanske ptice

Navikli smo na mnoge ptice u „Drugoj Srbiji“, ali u poslednje vreme najviše ima lešinara koji kruže iznad Srbije čekajući da ona izdahne, pa da je raskomadaju. Oni su potpomognuti detlićima koji za njih i ostale drugosrbijanske cvrkutane buše rupe u srpskoj administraciji i zakonu kroz koje se provlače.

Perjanicama „Druge Srbije“ napunjen je revizionistički jastuk na kom dremaju istina i pravda za Srbiju i srpske žrtve, a na kom noge odmaraju autošovinizam i demagoški modifikovano ustaštvo. Ono se zasniva na tome da postoje samo srpski zločinci dok su srpske žrtve obična izmišljotina „velikosrpskih nacionalista“. A „velikosrpski nacionalisti“ su svi oni koji se usude da kažu istinu o svom narodu.

Zanimljivo je kako drugosrbijanski glasnogovornici za svaki navod nekog nacionalno opredeljenog intelektualca ne uvažavaju citate iz istoriografije, a kada oni govore o bilo čemu, dovoljne su samo njihove reči iscvrkutane sa zlom namerom.

Ptice stanarice „Druge Srbije“ bi rado postale selice, ali svi i ovde, kao i u tim toplijim krajevima gde bi se one selile, znaju da od njih nema nikakve koristi ako nisu u Srbiji i ako ne udaraju na svoju zemlju.

One se punih džepova gnezde u Tviter nalozima odakle, sa tog razgranatog drveta, pljuju po Srbima koji prođu ispod krošnje.

Njih su još kao jaja u srpska gnezda uvalile neke kukavice čiji su roditelji panično odletali sa svih mesta gde je stradao srpski narod, jer im je milije bilo da opstanu oni nego njihova država. I kad god bi se događao neki polom u ovoj namučenoj zemlji, te vrane i gavranovi bi doletali do palih Srba i odnosili sa njihovih leševa, metaforički, ali i bukvalno, sve što sjaji i sami se kitili time.

Mnogo je vrsta ptica u „Drugoj Srbiji“, i puno ih je medijsko nebo. Misleći da su iznad svih, grakću sa tih izmišljenih visina, zaseravaju simseve srpskih kuća i institucija, uleću u njih kada nespretnim letom slome staklo i onda na sve strane divljaju, pa leti perje na sve strane.

Pokušali smo da pobodemo istinu u zemlju kao strašilo koje bi ih oteralo, ali oni strašilo potpuno ignorišu, jer je njihova želja za punim stomakom mnogo jača od straha od istine i Boga. Oni kljucaju i piju jaja pernate srpske živine koja uvek završi u nekoj klanici koju će ti lešinari kasnije poricati, koriste gnezda i kite se perjem onih koje najviše mrze, ali samo onda kada im to odgovara.

Ali jednoga dana, kao godišnje doba, doći će istina, pa ćemo svedočiti tome kako izgledaju te letačice i pevačice kada se istimare, pa ispod sjajnog perja ostane samo jedno obično zakržljalo bespomoćno ptiče čiji će bivši krik tada odzvanjati kao običan pisak koji može odozgo čuti neki orao kom su služili, ili odozdo neka zmija kojoj su davali za pravo i u čije ime su pevali kada su reptili tražili deo srpskog gnezda.