Kada bi Srbi zaista pristali na klasičnu građansku državu, perijanice “Druge Srbije” bi se prve borile protiv nje. Njima je puno bliža ona koja se može iščitati iz reči palestinskoga vođe Jasera Arafata koji je jednom prilikom bošnjačkom lideru Aliji Izetbegoviću rekao: „Uzmi, Alija, pa makar bila kao avlija.“ (Bukvalni prevod Fahrudina Radončića, vlasnika Dnevnog Avaza)
Gotovo u svim civilizacijama na ceni su bili mudri starci koji su svojim savetima doprinosili razboritim odlukama mlađih naraštaja. Nažalost, u Srbiji, naravno samo u nekim krugovima (ali izuzetno dobro medijski propraćeni) na ceni su oni starci koji mudruju bez dobrih namera.
Jedino u Srbiji postoji grupica staraca, sada i naslednika (direktnih potomaka) urbano prozvani “Druga Srbija” koja čini sve da zavadi ljude kako bi mogla da zadrži privilegije iz Titovih vremena. Iako na prvi pogled podupiru evropsku, prozapadnu, liberalnu i nadasve demokratsku politiku, njima je zaista, čini mi se stalo samo do njihovih ličnih interesa. Pre svega stalo im je do zadržavanja onih privilegija koje su stekli u vreme Titove diktature, odnosno sistema koji je bio sve samo ne liberalan i demokratski. Istina, mudriji među njima su shvatili da se pojedine političke grupacije služe njihovom sklonošću jednoumlju kako bi ostvarili vlastite političke ciljeve, te su se povukli iz javnoga života. Upravo iz tog razloga skokne s vremena na vreme do njih i pokoji istrošeni srpski političar glumeći da mu je drag Tito, dok u realnom životu gleda sa oba oka u pravcu Zapadne Evrope.
Nažalost, takvih ima i u poziciji i opoziciji koji je zadnjih dana pričaju „mudrom kružoku“ jedno, dok istovremeno sanjaju nešto drugo. Iskreno govoreći vlast. Sva ta priča o građanski uređenoj Srbiji bez priče o većinskom narodu, kulturi i najstarijim institucijama naroda koji je stvorio ovu državu ali i države u okruženju je samo igra koja treba da donese poene kod onih građana koji su čvrsto (interesno) povezani na neke inostrane fondove i institucije a koje u zadnje vreme okreću leđa od ljudi koji su politički istrošeni.
Dobro je poznato u “krugu dvojke” da od građanske države koja bi pokušala umanjiti prava većinskog naroda nema ništa. Ali oni to i ne žele. Njih zanima dobijanje što je moguće većeg medijskog prostora (jer pojedinci samo u medijima politički preživljavaju) na kojem bi mogli da izgradite političku platformu u pre svega u opoziciji (mada ni učešće u omraženoj “radikalskoj” vlasti nekima ne bi bilo strano). Klasična građanska država, država vladavine prava, medijskih sloboda bi dugoročno gledano bila velika prepreka stvaranju liberalne državice ustrojene po uzoru na Titovu Jugoslaviju u kojoj je manjina pod plaštom jednakosti uživala prava i privilegije na grbači onih malo manje jednakih.
U tom kontekstu je zanimljiv njihov nastup pred „mudrim starcima“. Zna „kružok staraca“ jako dobro da istrošeni političari ne misle ono što pred njima govore, pa ipak im aplaudiraju. Isto tako znaju i lideri “Druge Srbije” da im „kružok staraca“ ne veruje, pa ipak uživaju u njihovom lažnom aplauzu. Dobra politička satira. Čovek bi mogao slatko da se nasmeje, kad se iza svega ne bi krila vrlo opasna igra. To je i razlog da je malo publike koja u uživa u toj satiri. Ljudi su zaokupljeni egzistencijalnim problemima o kojima istrošeni političari i „mudri kružok“ ne moraju da razmišljaju. Uostalom, glumci redovno žive bolje nego publika. Uprkos tome nije nezanimljivo baciti pogled na retoriku onih koji bi da unesu pometnju u opozicione redove, rekao bih pred sudbonosne izbore koji slede Srbiji (mada je sudbinski izbora bilo na pretek). Rekao bih da u vokabularu ljudi koji su propali na prethodnim izborima ima podosta bedastoća koje nemaju veze s realnim političkim stanjem u demokratskom svetu.
U te bedastoće spada i njihova priča da „građanski princip čuva supstancu multietničkih zajednica u Srbiji i regionu“. Jasno je njima da samo uvažavanje etničkoga principa u multietničkim zajednicama vodi do ostvarenja građanskih prava svih građana. Upravo je to bio početak stvaranja moderne Švajcarske u kojoj etničke grupe oko kojih su stvoreni kantoni odlučuju čak i o tome ko na njihovu prostoru može da dobije švajcarsko državljanstvo. Naime, na taj način se pazi da ne dođe prisilnim metodama do etničkih promena na štetu domicilnoga stanovništva. Uostalom, kako bi to neko mogao u multietničkoj zajednici ostvariti puna građanska prava, ako su mu ukinuta etnička? To je moguće samo u glavi „mudrih staraca“ koji još uvek žive od sećanja na ona vremena u Jugoslaviji kad je etničko bilo, navodno, opasnost po mir i jedinstvo. Bilo je opasno samo po komunističko jednoumlje. Takva razmišljanja bi bila smešna da nisu i opasna. Za državu i narod koji u njoj živi.
A koliko takve ideje mogu biti opasne videli smo iz prošloga rata na prostoru bivše države. Taj rat je znatnim delom bio posledica komunističke i jugoslavenske ideologije potiskivanja etničkog, srpskog u korist građanskog, jugoslovenskog, bolje rečeno u korist jedne političke grupe, to jest one komunističke.
Neko bi mogao da pomisli kako deo “opozicione javnosti” nije naučio ništa iz prošlosti. Lično mislim da je njima jako dobro jasno da bi sličan pokušaj u Srbiji doveo do sukoba i njenog nestanka. Kad bi Srbi zaista pristali na klasičnu građansku državu, članicu EU, koju karakteriše vladavina prava, odsustvo nepotizma, oni bi se prvi borili protiv nje. Njima je puna bliža ona koja se da iščitati iz reči palestinskoga vođe Jasera Arafata koji je jednom prilikom rekao: „Uzmi, Alija, pa makar bila k’o avlija.“ Avlija, po srpski dvorište, označava prostor koji vlasnik može da uredi, manje-više, kako hoće. U građanskoj državi evropskoj i demokratskoj Srbiji “deca komunizma” ne bi u idućih 20-ak godina imali priliku da sanjaju ni o parlamentu a kamoli o vlasti. A za 20 godina doći će do promena i u svetu u kojem politički “liberalni poredak” neće više određivati šta se sme, a šta se ne sme. Zato im se očito žuri. Dakle, nije njima do građanske države, nego do toga da ostvare svoje ciljeve, da avlija bude veća nego im kompanjoni iz vlasti sada nude. Sa Vučićem se ne upuštaju u velike prepirke, jer, nažalost, i sami naivno veruje da je SNS nedodirljiva. Cilj je izigrati takozvanu bojkotašku opoziciju. Šta će se u budućnosti događati između njih i drugih kompanjona u opoziciji, ne zanima puno stanovnike ove države. Važno je da se ne poigrava pravima većinskog naroda i ne pokušava na njegov račun da se proširi avlija.
Miloš Zdravković
Izvor: Iskra
