Društvene mreže nisu krive za depresiju

0
644
Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado. Zašto ne mogu da se zaposle? Previše su zahtevni. Zašto ne čitaju knjige? Zato što više vole serije. Zašto ne razgovaraju međusobno? Zato što gledaju u svoje telefone. Zašto pate od depresije? Zbog toga što koriste društvene mreže… Većina ovih premisa se lako može demantovati, ismejati ili posmatrati kao nešto čemu nedostaju nijanse. Takođe ih je lako ponavljati – neke od njih su kao novinarske teze – brze, korisne fraze, zahvaljujući kojima možete instant izraziti stav o ponašanju mlade generacije. Fraze ne zahtevaju previše razmišljanja, kliše je efikasan.

Ideja da depresiju izazivaju društvene mreže kreće od tih rečenica. Ne samo zato što se radi o jako ozbiljnoj temi (Svetska zdravstvena organizacija navodi da više od 300 miliona ljudi pati od depresije, a posebno su joj podložni mladi ljudi) već jer i dominantna poruka medija to često podržava.

Gledam naslove medija i vidim:

„Depresiju mogu prouzrokovati društvene mreže. Mladi ljudi su najizloženiji“ (Gazeta Wyborcza)

„Poslednja naučna istraživanja pokazuju da postoji jaka veza između dugotrajnog korišćenja društvenih mreža i razvijanja simptoma depresije, uglavnom usamljenosti i umora“ (NeuroExpert.org)

„Svakodnevno ponavljanje aktivnosti kao što su buđenje i uzimanje telefona je postalo klica virusnog širenja internet depresije u doba društvenih mreža“ (Psychoportal)

„Koncentracija i samopoštovanje su sve gori. Kako društvene mreže uništavaju našu psihu“(Focus)

„FOMO stvarno postoji: kako društvene mreže uzrokuju porast depresije i usamljenosti“ (Healthline)

„Ljudi rođeni posle 1995. imaju više mentalnih poremećaja. Naučnici ukazuju da su uzroci nedostatak sna i razvoj društvenih mreža.“ (NBC News)

Skoro svaki tekst o ovoj temi se oslanja na istraživanja i gotovo svaki pokreće alarm. Teško mi je da branim istraživanja naučnika – lako se identifikujem sa fenomenom koji oni često povezuju s depresijom. Nikada nisam iskusio FOMO, obično spavam manje od šest sati, kada se probudim momentalno uzimam telefon, gledam ga nekoliko stotina puta u toku dana i većinu vremena koristim na Instagramu, Fejsbuku i TikToku. Razumem ukorenjene strahove psihijatara i psihologa i nemam naučne kvalifikacije koje bi potcenile njihove zaključke na bilo koji način.

Ipak, ostajem skeptičan. Imam „déjà vu“ iz devedesetih. Sećam se teksta koji kaže da ću zbog nasilja u kompjuterskim igrama postati kriminalac. Mogu da osetim atmosferu moralne panike, društvene mreže su krive, „uskoči u život“ je rešenje.

Branim se, tražim drugačija istraživanja. Brzo nalazim članak iz „Guardian“ o tome da su društvene mreže dobre za ljude s depresijom (lakše je pričati o iskustvima na mrežama, deliti ih s drugima i osećati se manje usamljeno), kao i rezultat istraživanja s Dreksel univerziteta koje pokazuje da je Instagram dobar za nesigurne i ljude s depresijom. Zanimljivi su mi i tekstovi koji sugerišu da su glavni razlozi porasta depresije izmenjene dijagnostičke metode i veća osvešćenost društva o mentalnim poremećajima, a ne društvene mreže.

Pretpostavljam da će mi konačne odgovore dati peto izdanje Dijagnoza i statistike mentalnih poremećaja. To je poslednje izdanje klasifikacije mentalnih poremećaja Udruženja američkih psihijatara, i osnovni je alat za postavljanje dijagnoza za takve poremećaje. Ipak, tu se ne pominju mentalne smetnje koje imaju veze sa društvenim mrežama. Poremećaj igranja igrica je naveden, ali su potrebna dodatna istraživanja te teme. O društvenim mrežama – ni reči.

Da Vas podsetimo:  Komarci i reklame

Došao sam do tačke kad je jedino što mogu da kažem o tome da „depresiju izazivaju društvene mreže“ – it’s complicated! Za razliku od ljudskog faktora koji dovodi do ekološke katastrofe, ovde konsenzus naučne zajednice očigledno ne postoji.

To ipak ne znači da problem ne postoji. Do potencijalnog haosa s dijagnozama može da dođe i zbog samog istraživanja. Antoni Vagner, glavni čovek na katedri za psihologiju univerziteta Stenford je u intervjuu za „Vox“ rekao da ne postoje krucijalna zapažanja o vezi između digitalnih tehnologija i mentalnog zdravlja. Po njegovom mišljenju literatura o ovoj temi je užasna. Da li bilo šta ukazuje da korišćenje društvenih mreža menja naše kognitivne sposobnosti i utiče na naše neurološke funkcije? „Odgovor je: nemamo pojma. Nema takvih podataka“, kaže Vagner.

„Vox“ piše da neki naučnici veruju da su dosadašnja istraživanja prevaziđena, ali to ne znači da ne treba sprovoditi nova. Ipak, treba izbeći metodološke greške. Neka istraživanja ne ispunjavaju kliničke kriterijume već su zasnovana na zapažanjima anketiranih. Studije često nisu registrovane, a različiti naučnici obraćaju pažnju na različite stvari (neki analiziraju raspoloženje, drugi san, treći srce, itd). Ključ je u tome da se postavljaju preciznija pitanja i da se bolje definišu koncepti. Na primer, često korišćena kategorija „vreme provedeno ispred ekrana“ može značiti 100 različitih stvari. To bi bilo kao da pričamo o „vremenu provedenom u jelu“ i pominjemo plan ishrane bez pominjanja kalorija, ugljenih hidrata, proteina.

Nove tehnologije, pa i društvene mreže nisu lake za istraživanje jer obuhvataju brze platforme koje nestaju i pojavljuju se nove. Takođe je teško analizirati ih – ako već ne verujemo izjavama korisnika, naučnici misle da bi tehnološke kompanije trebalo da učestvuju u istraživanjima i dele informacije o svojim korisnicima. A to narušava pravila o privatnosti korisnika.

Zavisnost od interneta i pametnih telefona ne postoji

Deo tog problema me podseća na različite diskusije o zavisnosti od interneta. Mnoge stvari su slične: opšte kategorije se prilično slobodno koriste (tehnologija, internet), najdelotvornije rešenje je apstinencija ili radikalno uzdržavanje (izloguj se u život), ali je sve podvučeno defetizmom (ništa ne ukazuje da će ljudi koristiti internet manje). Rezultat je – upadamo u zamku. Postoji problem, mislimo da znamo kako da ga rešimo, ali ne verujemo da ćemo uspeti.

Novinar Simon Simzik je privukao pažnju zamkama tog tipa u tekstu „Zavisnost od interneta i pametnih telefona ne postoji“. Pravi problem je u nečem drugom. Problem nije u tome da li Instagram uzrokuje depresiju niti da li sadržaj na zidu može biti depresivan.

New York Times citira doktorku Anu Radović, profesorku pedijatrije u dečjoj bolnici u Pitsburgu koja je pričala sa depresivnim tinejdžerima o društvenim mrežama i jedna priča je išla ovako: „Jedna tinejdžerka mi je rekla da na Instagramu voli da prati neki bend i da se zbog toga oseća bolje. Neočekivano, jednog dana je videla da je članica tog benda objavila fotografiju na kojoj se samopovređuje.“

Da Vas podsetimo:  Svaka druga čistačica školuje decu na državnom fakultetu, a tek svaki četvrti političar

Da li ovakva priča zaista jasno pokazuje da Instagram pomaže u lečenju ili rađanju depresije? Ne. Da li Instagram algoritam koji je toliko precizan da detektuje čak i žensku bradavicu i sankcioniše je, nije u stanju da prepozna fotografije na kojima se neko samopovređuje, pomogne takvim ljudima i istovremeno ograniči protok takvih slika? Verovatno jeste, ali niko to ne traži od njih.

Korporacije: dijagnoza, prevencija i monetizacija depresije

Treba naglasiti da društvene mreže mogu pomoći u dijagnostikovanju depresije i pomoći ljudima koji od nje boluju. Poslednjih nekoliko godina su sprovedena zanimljiva istraživanja.

Istraživanje Microsofta „Društvene mreže kao merna jedinica depresije“ i „Predviđanje depresije putem društenih mreža“. U prvom su analizirali obrasce korisnika Twittera. Društvene mreže mogu da budu dobar alat za praćenje depresije u društvu. Naučnici su priznali da u budućnosti planiraju da naprave modele koji će im pomoći da analiziraju individualne podatke korisnika i upozore ih da njihove objave ukazuju na depresiju. I još jedan korak dalje – naučnici bi voleli da istraže i potencijalnu „infektivnost“ depresije na društvenim mrežama.

U drugom istraživanju, koje je takođe zasnovano na podacima s Twittera, izabrana je grupa ljudi kojoj je postavljena dijagnoza kliničke depresije, a onda su njihove društvene mreže analizirane godinu dana pre nego što im se pormećaj vratio. Analizirali su njihove emocije, angažovanost, ton objava ili reference na antidepresive. Ispostavilo se da u postovima na Twitteru možeš da vidiš da su ljudi ponovo depresivni jer su između ostalog manje aktivni, negativniji i često se okreću religiji. Efektivnost merenja vraćanja depresije: 70 odsto.

„Fotografije s Instagrama otkrivaju vidljive naznake depresije“, rezultat je istraživanja Krisa Danforta sa univerziteta u Veromntu i Endrjua Risa sa Harvarda. U studiji je učestvovalo 166 ljudi, od kojih je kod njih 71 utvrđena depresija. Pregledano je 44.000 fotografija tih ljudi. Ispostavilo se da samo na osnovu fotografija algoritam vrlo pouzdano (bolje nego doktor) može da identifikuje depresiju.

Ta istraživanja ulivaju nadu – ispostavilo se da tehnološka kompetentnost korporacija može da se iskoristi na pravi način. A šta kompanije rade sa saznanjem o depresiji svojih korisnika trenutno?

Tehnološke kompanije primećuju problem sa potencijalno depresivnom prirodom svojih uređaja i usluga. Stiče se utisak da sada imamo puno funkcija čiji je zadatak da smanje negativan uticaj sajtova na mentalno zdravlje korisnika i korisnika.

Prvi je krenuo Instagram koji je nadavno u Kanadi sproveo test sakrivanje lajkova (da bi se smanjio društveni pritisak zbog broja lajkova ispod fotki). Direktor Instagrama Adam Moseri je za BBC rekao da ove godine žele da testiraju i upoznaju korisnike s još tri stvari:

– Napravi pauzu na Instagramu.

– Bolji sistem prijava hejtera i onih koji uznemiravaju druge.

Da Vas podsetimo:  Potrebna pomoć deci čiji se otac ubio zbog duga za struju

– Upozorenje korisnicima da njihovi komentari mogu biti uvredljivi.

To je super, ali ostajem skeptičan. Imam utisak da tehnološke kompanije neće rešiti problem za koji su delimično odgovorni. Analogija je duvanska industrija koja se bori protiv efekata pušenja ili naftna industrija koja se i sama suočava sa posledicama klimatskih promena.

Godine 2017. su procureli Fejsbuk podaci koji su pokazali da je ta kompanija oglašivačima pokazala da može da identifikuje nesigurne, anksiozne tinejdžere sa slabo razvijenim samopoštovanjem. Kako je pisao Guardian, prezentacija je pripremljena za jednu od najvećih australijskih banaka. Fejsbuk je imao detaljne informacije o promenama raspoloženja kod mlađih korisnika. Potvrdili su da su procurele informacije tačne, ali su demantovali da imaju „alat“ koji omogućava targetiranje ljudi u određenim emotivnim stanjima.

I to sve ne treba da vas čudi, jer je depresija za oglašivače odličan poligon zarade. Kupi Ryanair kartu, svrati po cipele, promeni nameštaj po sniženim cenama – biće ti bolje!

Tehnologija nije problem, mi smo problem

Ono na šta neki zaboravljaju – razlog zašto se depresija zavukla među mlade ljude nisu društvene mreže i pametni telefoni. Doktor Majkl Rič sa Harvarda je jednostavno rekao: „Tehnologija nije problem. Mi smo problem.“ Da, mreže jesu deo problema, ali nisu uzrok. Nataša Devon, britanski ekspert za mentalno zdravlje tvrdi da su glavni razlozi koje tinejdžeri navode kao loše uticaje na psihu:

– Strahovi vezani za učenje-školu

– Odsustvo podrške zajednice

– Problemi kod kuće

– Nema ljudi sa kojima mogu da razgovaraju

– Manjak aktivnosti koje bi im pomogle da se „sastave“ (sport, muzika,…)

– Strah za budućnost

Zato samo fokusiranje na društvene mreže može biti kontraproduktivno i treba ga izbegavati ako tražimo hitne odgovore na probleme sa kojima mladi žive.

Da odem i korak dalje: možda porast depresije koji hipotetički izazivaju društvene mreže pokazuje da društvene mreže nisu problem, već samo društvo? Ako je istina da su mlade devojke najpodložnije depresiji, verovatno bi bilo u redu da se Instagram natera da obeleži obrađene fotografije? Problem sa ženskim bradavicama nije samo problem te platforme i njenih pravila, već je verovatnije odraz puritanske američke kulture u kojoj slike nasilja nisu problem, ali ženska golotinja jeste. U takvom legalno etabliranim stavovima kompanije ne mogu ništa drugo nego da se prilagode. Ili im to bar daje dobar izgovor da se ne bave problemom.

Moramo se uključiti lično i institucionalno. Lično bismo sebi mogli da limitiramo broj notifikacija koje nam stižu ili da prestanemo da koristimo mobilni pre odlaska na spavanje. Institucionalne aktivnosti uključuju znake upozorenja kada se društvene mreže koriste prekomerno, označavanje fotografija koje su digitalno obrađene i podučavanje o sigurnoj upotrebi društevih mreža u školama.

I na kraju bih da dodam jednu stvar koja po mom mišljenju nije dozvoljena – pravljenje žrtvenog jarca od društvenih mreža.

Jakub Szestowiecki
Izvor: noizz.pl / noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime