Uzeli mi njivu, hoće kuću. Naterali me da imanje prodam, isto ono gde sam kolo igrao i uz potok zviždao, neko mi je oteo i svoj barjak razapeo. Sad uz moju Bistricu arnautski goč zveči, a moje gusle cvile, harmonika ječi.
Hlebom sam ih hranio, rekavši i oni su ljudi, golu im decu oblačio rekavši šta su deca zgrešila – a oni moje dete ubiše i kamenjem me nahraniše i oteraše iz doma svoga!
Dođoh ovde, a sad vidim da ne znam ni gde sam došao…
Država moja, a zovu me izbeglica! Ja KOSOVAC – vi meni kosovar!
Čime sam zaslužio? Time što sam korene čuvao?
Što je moj predak Lazar kroz vekove vojevao?
Što sam rođen u dolini gde je ponos ime a gostoljubivost prezime?
Što pevam i kad duša jeca, što volim svoju ćirilicu više nego sebe samog, što sanjam svoje nebo kosmetsko…?
Jesam li zbog toga kriv, jel zbog toga smetam?!
I ovo što govorim ne govorim u svoje ime, niti u ime Kosmeta, niti vama iz inata. Samo znajte, zakucaće neki novi Kosmet i na vaša vrata, al nećete imati kome da se požalite… Kako se otimaju oko mog Kosmeta, razapinjaće vašu Vojvodinu…. A ja ću se smejati, ne zato što mi je drago već zato što ću tad biti lud, jer nisam imao kome govoriti!
VOSTANI SERBIJE!
Vučićević Dušan
http://facebookreporter.org
