Postoje rešenja koja bi mogla da zadovolje i frilensere i državu.
Nakon neuspešnih pregovora radnika na internetu s predstavnicima Vlade optimizam je splasnuo, a rešenje koje treba da zadovolji obe strane čini se daljim nego oktobra 2020. godine.
Predlog Poreske uprave prema kome bi se, nakon ukidanja kamata i podizanja normiranih troškova sa 23% na 46%, dug za neplaćene poreze i doprinose reprogramirao za otplatu u narednih deset godina bio je neprihvatljiv za 98% frilensera1 koji su se izjasnili u anketi Udruženja radnika na internetu (URI).
Razloga za neprihvatanje predloga Vlade ima više. Otplata duga na rate u narednih deset godina predstavlja preveliki teret za radnike čiji je položaj i više nego nesiguran. Ironija je u tome što donosioci odluka pretpostavljaju da frilenseri imaju mogućnost da planiraju svoje prihode u narednih deset godina, dok su oni zapravo u konstantnom riziku od nedostatka posla ili raskida dogovora s poslodavcem.
Drugim rečima, u većini slučajeva poslodavci na internetu nisu obavezani ugovorom koji bi ih naterao da ispoštuju dogovor s radnicima.
Rešenja postoje i mogu da zadovolje sve strane koje učestvuju u ovom procesu. Potrebna su dva tipa rešenja – kratkoročna (praktično-politička) i dugoročna (sistemska).
Osnovni preduslov za postizanje rešenja na obostranu korist jeste da cilj donosioca odluka bude uloga servisa građanima, nekoga ko će da osluškuje i čini sve napore da postigne opšti društveni konsenzus. U tom idealnom okruženju, kako se potencijalno mogu rešiti problemi radnika na internetu?
Prvi korak – delovati brzo i efikasno
Činjenica je da je za trenutno stanje odgovorna državna institucija – Poreska uprava (PU) pri Ministarstvu finansija, koja nije pravovremeno reagovala i pružala adekvatne informacije građanima koji su hteli da uplate poreze i doprinose.
Prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji u članu 71, koji glasi: „Opomena za plaćanje poreza“, Poreska uprava je imala obavezu da, najkasnije nakon 30 dana od dana dospelosti neplaćenog poreza ili dela poreza koji nije plaćen u vremenu dospelosti, pošalje opomenu o vrsti i iznosu poreza. Postoji više svedočenja da su radnici na internetu tražili informacije kod PU o plaćanju poreza, a da je odgovor gotovo uvek bio da „ne postoje obaveze i da niko ništa ne zna“.
Prvi korak bio bi da se brzim i efikasnim rešenjem odustane od postojećeg procesa prinudne naplate, koji, ukoliko se sprovede u delo, može ugroziti položaj velikog broja frilensera i potencijalno ih dovesti u dužničko ropstvo. Priznavanjem odgovornosti za nastale propuste pri naplati poreza, frilenseri bi trebalo da budu oslobođeni plaćanja svih pristiglih neplaćenih obaveza: poreza, doprinosa i kamata za neplaćanje istih u proteklih pet godina.
Ustupkom vlasti bi se otvorio prostor za širi društveni dijalog između zainteresovanih strana, gde bi bili prepoznati svi problemi s kojima se suočavaju radnici na internetu i gde bi se aktivno radilo na njihovom uključivanju u sam proces reformisanja ovog oblika nestandardnog rada, koji za jedne postoji već dugo vremena, dok je za druge doskoro bio nevidljiv. Time bi se krenulo u potragu za dugoročnim, sistemskim rešenjima koji odgovaraju savremenim oblicima rada.
Drugi korak – otpočeti sistemske izmene
Dugoročna rešenja imaju za cilj uređenje radnog statusa frilensera, ali i podsticaje za razvoj okruženja za digitalni rad u Srbiji. Osim što zahteva više vremena, dugoročno rešenje je i složenije. Samim tim što je digitalni rad u Srbiji toliko zastupljen (procenjuje se da je u Srbiji najveći broj digitalnih radnika mereno po glavi stanovnika), a toliko neregulisan – evidentan je dosadašnji nedostatak političke volje za adekvatnim sistemskim rešenjima. O dugoročnim rešenjima trebalo bi razmišljati u dva pravca.
Prvi korak ka uređivanju položaja radnika na internetu jeste prepoznavanje radno-pravnog statusa frilensera kroz Zakon o radu.
To pre svega znači da bi frilenseri uživali većinu prava koje imaju zaposlena lica ili lica angažovana prema ugovoru o delu, dakle kolektivna prava, zdravstvenu zaštitu, pravo na penziju i zaštitu za slučaj nezaposlenosti. To bi svakako morao biti fleksibilan oblik angažovanja bez radnog vremena i bez radnog mesta.
S obzirom na to da se većina poslodavaca nalazi u inostranstvu, država bi mogla da predstavlja garanta prava radnika na internetu i da nadoknadi potencijalno nepoštovanje dogovora od strane poslodavaca. Teritorijalna distanca poslodavcima daje mogućnost da prekrše dogovore koje napravi s radnikom ili radnicom. Ugovorni odnos bi bio usmeren ka pravima i obavezama frilensera, dok bi poslodavci bili izuzeti od obaveza.
Uređivanje radno-pravnog statusa frilensera omogućilo bi ostvarivanje kolektivnih radnih prava, odnosno osnivanje sindikata i zahtev za reprezentativnošću pri normativnim izmenama režima obavljanja rada na internetu. Sindikat bi frilenserima pružio poziciju iz koje mogu pregovarati s donosiocima odluka o svojim socijalnim i radnim pravima, poput opterećenja na zarade, sigurnosti naplate potraživanja ili nadoknade prihoda koje poslodavac ne bi isplatio.
Prema Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, teret plaćanja doprinosa podeljen je između poslodavca i osiguranika. Na primeru radnika na internetu, mala je verovatnoća da će država uspeti da naplati deo doprinosa koji pada na poslodavca. Zato je neophodno da na primeru frilensera deo tereta plaćanja doprinosa preuzme država, ukoliko bi poresko opterećenje bilo na nivou opterećenja zaposlenih na standardnim oblicima rada.
Poresku politiku prema frilenserima trebalo bi reformisati kroz stopu oporezivanja prihoda lica koja rade preko interneta i jasnije definisanje delatnosti rada.
Naročito bi trebalo raditi na edukaciji u domenu finansijske pismenosti. U ovo rešenje spada i dugoročna reforma poreskog sistema u Srbiji, međutim reformom ne bi bili obuhvaćeni samo radnici na internetu, već svi građani Srbije.
Poreske olakšice u vidu izuzimanja plaćanja poreza i doprinosa trebalo bi primeniti na ona lica čiji su prosečni mesečni prihodi nakon oporezivanja niži od minimalne zarade u Srbiji.
Ovakva praksa nije novost ni u regionu jer, primera radi, u Albaniji prihod do određene visine ne podleže oporezivanju, a ujedno služi kao podsticajna mera za razvoj digitalnog rada. U Bugarskoj takođe postoji iznos do kog se porezi ne plaćaju, a poresku osnovicu čini 75% bruto prihoda, dok se za ostalih 25% smatra da predstavljaju troškove rada frilensera. U Severnoj Makedoniji je zastupljeno progresivno oporezivanje, gde se na godišnji prihod od €17.550 računa poreska stopa od 10%, dok se za više iznose računa 15% poreza.
Sam proces obračunavanja i prijavljivanja poreske obaveze trebalo bi da bude pojednostavljen: da se obavlja elektronskim putem, da se porez obračunava automatski i da se obaveze obračunavaju zbirno na mesečnom nivou ili u nekom dužem roku.
Trenutna praksa zahteva da se prijavi i oporezuje svaki pojedinačni prihod frilensera. Kako se kod većine frilensera najčešće radi o relativno malim iznosima, ovaj postupak je dodatno komplikovaniji.
Prihodovanje od rada na internetu trebalo bi da bude svrstano kao posebna vrsta ostvarenog prihoda prilikom popunjavanja poreske prijave (Obrazac PP OPO), i samim tim bi podleglo posebnoj stopi oporezivanja.
Zbog nepostojanja uredbe koja definiše prava i obaveze radnika na internetu, sav prihod frilensera oporezuje se kao „drugi prihodi“, za koje važi niža stopa normiranih troškova2 nego kada bi vrsta prihoda bila kategorisana kao „prihod od autorskog prava“, kako je to u većini slučajeva prava vrsta prihoda. Novom vrstom prihoda bila bi regulisana visina normiranih troškova koja bi važila za sve.
Na kraju, sva nastala problematika i pokušaji snalaženja u njoj navodi na odgovor da je potrebna dodatna edukacija i rad na finansijskoj pismenosti. Računanje poreza, popunjavanje poreske prijave i snalaženje s pravnom terminologijom krajnje je komplikovano za prosečnu osobu.
Međutim, finansijska pismenost i edukacija u oblasti radnog prava nameće se kao nužnost za sve radnike i radnice u Srbiji u cilju boljeg poznavanja prava i obaveza kako radnika, tako i poslodavaca. To je prvi korak u suočavanju s potencijalnim zloupotrebama i kršenjem radnih prava koje može uticati na pravedniji i dostojanstven rad.
Šta dalje?
Predstavnici Udruženja radnika na internetu trenutno su u kampanji podizanja svesti i pružanja podrške frilenserima širom Srbije. Istovremeno ekspertski timovi udruženja rade na izradi predloga za prevazilaženje problema prinudne naplate poreza, ali i dugoročno rešavanje statusa radnika na internetu.
Kako je već u pripremi zakonsko rešenje za nestandardne oblike radnog angažovanja, među kojima bi bio regulisan i status frilensera, neophodan je nastavak pregovora donosioca odluka s radnicima na internetu kako bi doneta rešenja bila adekvatno usmerena ka boljem položaju frilensera.
U ovom procesu, donosioci odluka su – kao institucija s najviše moći, ali i najviše odgovornosti – dužni da naprave prvi pozitivan korak kako bi se dijalog nastavio na nivou koji je konstruktivan za obe strane. Za početak, zbog nepravilnosti u postupanju Poreske uprave prvi korak je nedvosmisleno osloboditi radnike na internetu plaćanja nameta za prethodnih pet godina.
- U ovom tekstu se pod terminom „frilenseri“ podrazumeju ona lica koja ostvaruju zaradu na internetu isključivo kao fizička lica i koja kao takva podležu samooporezivanju.
- Normirani troškovi se primenjuju kod prihoda fizičkih lica, to su troškovi koji se oduzimaju od uplate kako bi se dobila osnovica za obračun poreza i doprinosa.
Goran Radlovački
Izvor: Mašina
