POTPREDSEDNIK Atlantskog saveta Dejmon Vilson je prethodnog ponedeljka direktno optužio Rusiju da je organizovala atentat na premijera Crne Gore Mila Đukanovića i pokušala da izvede državni udar na dan izbora u toj zemlji 16. oktobra.
Izjavio je da su „podaci iz istrage o pokušaju terorizma na dan izbora u Crnoj Gori uznemirujući. Rusija treba da nauči da je igra završena. Crna Gora će postati deo NATO“.
Iz kabineta premijera Mila Đukanovića je odmah posle izbora saopšteno da je 16. oktobra pripreman atentat na šefa vlade i da je u zemlji navodno sprečen pokušaj izvođenja državnog udara.
Kasnije je vlast saopštila da je uhapšeno 20 Srba koji su tobože učestvovali u pokušaju preuzimanja vlasti. Navedena su, takođe, imena dvaju lica sa ruskim pasošima (zašto su atentatori nosili sa sobom pasoše ako su zaista nameravali da učestvuju u zaveri – nije baš najjasnije).
Još kasnije se pojavila informacija da Srbija s tim događajima nema nikakve veze. Ukratko, vlasti Crne Gore su se zapetljale. Ali se pritom drže onog što im je najvažnije: kriva je Moskva.
O tome i govori Amerikanac Dejmon Vilson.
Sam Vilson je poznat po tome što je neposredno učestvovao u „narandžastoj revoluciji“ u Ukrajini i što je nadležan za pitanja NATO u Atlantskom savetu. A Atlantski savet je vašingtonska „neprofitna struktura“, osnovana 1961. godine. Njegov zvanični cilj je „promovisanje konstruktivnog vođstva SAD u svetu zasnovanog na centralnoj ulozi Atlantske zajednice u suočavanju sa izazovima XXI veka“.
Savet živi od sredstava NATO, federalnih službi SAD, uključujući CIA i Pentagon, kao i vodećih korporacija.
Nema sumnje da su izjave iz Atlantskog saveta usaglašene sa zvaničnim rukovodstvom NATO.
Zašto su baš sada vlastima Crne Gore bile potrebne izjave o umešanosti Rusije u pokušaj državnog udara? Hajde da vidimo.
U maju ove godine Crna Gora je potpisala sa NATO protokol o pridruživanju alijansi. Međutim, tačnije je reći da je taj dokument potpisao premijer Milo Đukanović, pošto je ogromna većina Crnogoraca odlučno protiv tog koraka.
Njih niko nikada nije pitao da li žele u NATO. Đukanovićev režim ne planira da raspiše referendum o tom pitanju. A Crnogorce nisu pitali zato što je Crnoj Gori unapred poznat odgovor takvog izjašnjavanja: ne u NATO.
Po rečima Mlađana Đorđevića, predsednika uticajne srpske nevladine patriotske organizacije „Naša Srbija“, „agencije za istraživanje javnog mnjenja koje su pod kontrolom crnogorskih vlasti tvrde da je protiv ulaska Crne Gore u NATO 50 odsto stanovništva Crne Gore. Međutim, objektivna analiza pokazuje da je takvih ljudi više od 60 odsto“.
U Srbiji je protiv ulaska u NATO 83,7 odsto stanovništva. Raspoloženje Srba i Crnogoraca, koji su u suštini jedan podeljeni narod, praktično je identično.
Već godinu dana se u Crnog Gori ne smiruju protesti protiv ulaska u NATO, kojima, uzgred, zapadna štampa ne posvećuje nikakvu pažnju.
Premijer Milo Đukanović planira da obezbedi skupštinsku većinu, a zatim da sprovede odluku o ulasku u NATO preko parlamenta.
Ali, zašto Đukanović, uprkos očiglednom protivljenju građana, gura zemlju u NATO?
Srpska štampa je mnogo pisala o tome da se, prema, za sada, nepotvrđenim optužbama, u periodu vojnog haosa na teritoriji bivše Jugoslavije ’90-tih godina Đukanović bavio trgovinom drogom i ilegalnom prodajom cigareta, između ostalog, u Italiji. Poznato je, na primer, da je tokom istrage o krijumčarenju cigareta, koja se vodila u Italiji, sud u Napulju odbacio zahtev za hapšenje Đukanovića samo zbog premijerskog imuniteta.
Slična pitanja za Đukanovića ima i švajcarsko pravosuđe. A pojedini Đukanovićevi saučesnici već služe zatvorske kazne u Italiji i pristali su da u zamenu za ublažavanje kazne i poboljšanje uslova u zatvoru govore o svojim vezama s Đukanovićem.
To jest, Đukanoviću je neophodno da se nalazi na funkciji koja mu garantuje državni imunitet. A još bolje je da bude potreban NATO.
Đukanović je veoma pogodan partner za NATO. Upravo zato što u alijansi imaju veoma ozbiljne optužbe protiv njega. Đukanović je jednostavno na udici Zapada. I učiniće sve da se ne nađe na optuženičkoj klupi.
Upravo preko njega je Zapad 2006. godine održao referendum na kojem su se Crnogorci, navodno, izjasnili za odvajanje od Srbije 2006. godine.
Rezultati tog referenduma još uvek izazivaju pitanja kod mnogih – i kod crnogorske opozicije, i kod patriotskih snaga u Srbiji. Ali, podela zajedničke države – Srbije i Crne Gore – odgovarala je samo NATO i SAD, onima koji su izazvali rat u bivšoj Jugoslaviji i za sve optužili Srbe.
Danas kooperativni Đukanović završava novi zadatak svojih pokrovitelja i gazda: da uvede Crnu Goru u NATO.
Ali, kako dokazati građanima da je Rusija neprijatelj Crne Gore i da je zemlji potrebna zaštita NATO? Pa, na primer, pomoću grubih izmišljotina kao što su atentat i državni udar.
Istina, Crnogorci i bratski im Srbi ne nasedaju na takve priče. Simpatije prema Rusiji su utkane u njihovo istorijsko sećanje. Zato se u Crnoj Gori i Srbiji izjave Đukanovića i njegovih američkih gazda doživljavaju kao trikovi.
„Takozvani atentat na dan izbora je apsolutno izmišljena farsa, to je predstava koju je organizovao Đukanovićev režim“ – rekao mi je u razgovoru Mlađan Đorđević.
„Cilj te farse – istakao je on – bio je da Đukanovićeva partija ostvari pobedu na izborima, čiji su rezultati bili lažirani. Drugi cilj je da se optuži Rusija, i na taj način opravda ulazak Crne Gore u NATO“.
„Nema nijednog dokaza da je Rusija umešana u atentat – kazao je Đorđević. – A ono što se servira publici je laž, pošto dolazi iz Đukanovićeve službe bezbednosti. A šta može da govori Đukanović, osim laži?“
Čak je i sâm ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Goran Danilović faktički izrazio sumnju u to da je pokušan državni udar. On je rekao da ako je reč o državnom udaru, u tako važnim slučajevima „potrebno je održati vanrednu sednicu vlade, Vijeća za nacionalnu bezbjednost ili Savjeta za odbranu. Ništa se nije desilo. To govori dovoljno“ – istakao je Danilović.
Goran Danilović je takođe rekao da optuživanje zvanične Moskve da je umešana u događaje u Podgorici „može skupo da košta Crnu Goru“, koja je trgovinski partner Crne Gore. „Ako smo požurili da zaključimo da 20 uhapšenih državljana Srbije nema veze sa državom Srbijom, onda je još manja vjerovatnoća da dvojica nacionalista iz Rusije imaju veze sa Kremljom“ – zaključio je Danilović.
Možemo samo da nagađamo koliko će takva izjava koštati ministra. Jer, to se nikako ne uklapa u zvaničnu verziju izdiktiranu iz Vašingtona.
Jasno je jedno: insceniranje državnog udara se koristi kao argument za što skorije pridruživanje Crne Gore NATO savezu i pretvaranje te zemlje u još jednu tačku za razmeštanje sredstava za napad na Rusiju.
Ali, ni to nije sve. Politički posmatrači u Srbiji i Crnoj Gori su uvereni da je ulazak Crne Gore u NATO samo prvi čin scenarija koji je napisala sâma Alijansa.
Drugi čin je uvlačenje u NATO susedne Srbije. Srbija je već potpisala niz sporazuma sa NATO, preuzevši na sebe obaveze koje imaju punopravne članice alijanse, ali ne obezbedivši sebi nikakva prava.
Uslediće formalni poziv Srbiji u NATO, kako se to već dogodilo sa Crnom Gorom.
Igor Pšenjičnikov
http://fakti.org
