Nije sporna činjenica da ulazak Dveri i DSS-a u republički parlament predstavlja za ove, do sada vanparlamentarne stranke, značajan uspeh, posebno nakon višednevne „drame“ oko prelaska cenzusa i unutrašnjih lomova proteklih godina. Takođe, nije za kritiku ni razumljiva radost nosilaca ove liste – Sande Rašković Ivić i Boška Obradovića – čija je dalja politička sudbina uveliko zavisila od (ne)ulaska u srpsku skupštinu. Ipak, 4. maja u kasnim večernjim satima, kada je postalo jasno da će lista pod brojem 5. dobrano preći izborni prag, pomalo je počeo da varniči trijumfalizam, kako u izbornom štabu koalicije, tako i na društvenim mrežama, za kojeg, zaista, nema ni najmanjeg razloga. Bez obzira na ispunjavanje glavnog strateškog zadatka – ulaska u republičku skupštinu – postoji dosta razloga da rukovodioci obe stranke stave prst na čelo.
Pre svega, reč je o rezultatima koje je koalicija ostvarila u Vojvodini. Osvojenih 3,24% glasova na izborima za pokrajinski parlament, predstavljaju, blago rečeno, težak neuspeh. Za stranke koje „tvrdo“ stoje na pozicijama celovitosti Srbije, njenog integriteta i suvereniteta, nedopustivo je da na značajnom delu njene teritorije predstavljaju, ma koliko to zvučalo grubo, minoran politički faktor. Činjenica je da pripadnici nacionalnih manjina nisu glasali za Dveri i DSS, niti će to činiti u budućnosti. Ipak, „nepovoljna“ nacionalna struktura, sa uzgred rečeno, oko ⅔ srpskog življa, ne može da bude opravdanje za panonski „brodolom“.
Nedostajući glasovi iz severne srpske pokrajine, učinili su Dveri i DSS naročito ranjivim na postizborne mahinacije sa prebrojavanjem glasova i prelaskom cenzusa. Da li je u pitanju samo splet okolnosti, slab rad stranačkih struktura na severu Srbije ili pak možda unutrašnja opstrukcija, ostaje da se analizira. Ti „nepristigli glasovi“ preko Dunava i Save, trebali su da smeste koaliciju na komfornih 6% i liše je stresa, iščekivanja i kolegijalnosti ostatka opozicije, čija je podrška bila korektna i dobrodošla, ali koja može, na duži rok, da predstavlja svojevrstan politički i simbolički balast, s obzirom na velike ideološke razlike.
Izostali su bolji rezultati i u još nekim delovima Srbije. U šumadijskoj prestonici Kragujevcu tek 4,78% za Dveri i DSS, a reč je o velikom gradu sa značajnim biračkim telom. Slično važi za Leskovac (još manji procenat), kao i za neke druge regionalne centre. Drugim rečima, u znatnom delu republike, infrastruktura ove dve stranke daleko je od poželjne. Ovaj put, rezultat iznad cenzusa su podigle centralne beogradske opštine, Niš, opštine zapadne Srbije i još ponegde veći gradovi po Srbiji. Sledeći put, to možda neće biti dovoljno.
Konačno, osvrnimo se i na izbore od pre dve godine i uporedimo učinke. Tada su DSS i Dveri odvojeno nastupali i osvojili 152 436 (DSS) i 128 458 (Dveri) glasova, što ukupno iznosi preko 280 000. Sada se, u koaliciji, nije doseglo ni 200 hiljada (190 530). Dobijeni su mandati, ali su izgubljeni glasači. Gde je otišlo tih 90 hiljada glasova pri još većoj izlaznosti na ovim izborima?
Takođe, čini se, da ne stoje ni tvrdnje kako je reklamna poruka koalicije Dveri i DSS-a bila najkreativnija i najkvalitetnija. Da je bila takva, ona bi koaliciju, uprkos medijskim napadima, izbacila daleko iznad cenzusa. A nije. Pored toga, za prosečnog srpskog birača, najbolja je jasna, i nedvosmislena poruka, a ne ona koja budi različite, često razlivene asocijacije kod obrazovanijeg dela populacije. Izbori nisu kviz, već surova igra u kojoj jednako važe glas i obrazovanog i neobrazovanog, upućenog i neupućenog u politiku.
Na „sreću“ po Dveri i DSS, i aktuelni režim se u svojim kalkulacijama preigrao. Šta bi bilo da je RIK drugačije izbrojao glasove, ostavio koaliciju za nekoliko stotina glasova, recimo 400-500 iznad cenzusa i ponovio izbore na ovih petnaest biračkih mesta? Da li bi došlo do protestnog okupljanja, pune mobilizacije glasača Dveri i DSS-a, podrške Pajtića i Radulovića? Famoznih 4,999999999% i jedan nedostajući glas mogli su se lako dogoditi 4. maja, a ne nekoliko dana ranije.
Ulazak u skupštinu jedne stranke znači istovremeno i veći medijski prostor za nju, kao i stabilnije finansiranje. To su beneficije koje nisu zanemarljive. Ipak, istorija savremenog srpskog parlamentarizma je puna primera stranaka koje su redovni prihodi i medijska pažnja „anestezirali“, i koje su se kasnije, na narednim izborima, stropoštavale ispod „magičnih“ 5%. Nadajmo se da naše slavljenike parlamentarni status neće uspavati i uljuljkati. Jedino marljivim radom na terenu, posebno u Vojvodini, jačanjem infrastrukture, privlačenjem mlađeg i kreativnog dela populacije u svoje redove, Dveri i DSS mogu ići napred i jednog dana biti spremne da ozbiljno učestvuju u trci za preuzimanje državnog kormila. Vrzmanje oko cenzusa je poput disanja na aparatima – to nije život, već životarenje. A tog tavorenja, već nam je svima preko glave.
NSPM
