„Najvažnija tema za Srbiju je dualno obrazovanje“, objasnio nam je nedavno premijer. „Ukoliko hoćemo da promenimo svoju zemlju, moraćemo da prihvatimo dualno obrazovanje“, dodao je.
Promeniti Srbiju, po premijerovom objašnjenju, znači sledeće: „U Švajcarskoj se deca sa 14, 15 godina odlučuju za zanate, istovremeno uče i rade. Prosečno vreme kada kod nas mladi počinju da rade je 30 godina. Ne mogu naša deca da gluvare u 25. godini i kada ih pitaš šta radiš – da odgovaraju `čekam kombinaciju`. Moramo da promenimo taj način razmišljanja“.
Vučić je diplomirani pravnik, ali nikada nije radio u struci. Prvo i jedino profesionalno radno mesto, pre nego što je postao profi političar, bilo je mesto direktora hale „Pinki“. Taj položaj dobio je kao član stranke. Tada je imao 26 godina. Dakle, u njegovom slučaju, „gluvarenje do 25. godine i čekanje kombinacije“ nije bilo baš sasvim neisplativo.
Dve godine docnije postao je ministar informisanja. Od tada ništa drugo nije radio, isključivo se bavio politikom. Dvadeset godina nakon toga, upravo od njega slušamo rezil da je srpska omladina lenja i da joj treba „dualno obrazovanje“, kako bi već sa 14 godina počela da radi.
Da, naša omladina nema baš preterano razvijene radne navike i ne ceni fizički rad. A da nije to možda i zato što je manuelni rad u Srbiji slabo plaćen? Pritom drugog posla u Srbiji slabo ima, a i tada samo za članove vladajuće stranke. Zašto bi onda neko ko ima 18 godina ustaja u 6.00, stavljao pelenu i ceo dan provodio za mašinom – za 20.000 dinara mesečno?
Iako srpska omladina nije fizički radila, do sada je, ipak, u osnovnoj i srednjoj školi, sticala obrazovanje koje je ranije bilo i prilično kvalitetno (pa čak i sada ono nije sasvim rđavo). Funkcija obrazovanja, uostalom, i nije jedino da obuči nekoga da radi, već i da ga nauči da misli i da usvoji kulturu svog, i drugih, naroda. Zato se čak i u našim srednjim stručnim školama uče, na primer, istorija, književnost, ustav, jezici itd.
Dualno obrazovanje – kako nam predstavlja Vučić, a kakvo ono i jeste u Nemačkoj – nešto je sasvim drugo. Ono proizvodi radnike koji ne samo što osim svoje mašine ne znaju za ostalo, već ni ne žele da razmišljaju o ostalom. U našem slučaju dualno obrazovanje je potrebno kako bi se u Srbiji proizvela jeftina radna snaga za nemačke firme.
U studiji nemačke fondacije Bertelsman ukazuje se na to da Nemačka, koja je danas glavni partner Srbije u sprovođenju reforme stručnog obrazovanja, ima interes da u zemljama uvoznicama nemačke industrijske robe stvori dovoljan broj majstora koji je mogu održavati i popravljati. Srbija najviše robe uvozi upravo iz Nemačke, a ovde je registrovano i oko 400 nemačkih firmi. „Dualno obrazovanje“ u Srbiji, s nemačkim firmama kao partnerima, olakšaće i dobijanje radnih dozvola za kompanije koje svoje radnike šalju na rad u Nemačku.
„Sve to govori u prilog tezi“, kaže se u jednom kritičkom komentaru, „da je dualno obrazovanje način da se investitorima obezbedi visokokvalifikovana i jeftina radna snaga o trošku (srpskih) poreskih obveznika“.
Naivno je mišljenje da će srpski dualci, i kada budu radili za nemačke firme u Srbiji, imati plate kao nemački radnici. Cilj celokupne ekonomske politike upravo je da se nadnice domaće radne snage u Srbiji zadrže na što nižem nivou, kako bi strane kompanije mogle da ostvaruju što veće profite.
Srpski mediji su, 19. jula 2016, preneli vest iz novosadske hitne pomoći o masovnom onesvešćivanju radnika američke kompanije „Lear“, čiji su pogoni smešteni u magacinima luke „Novi Sad“. „U hali gde je nekoliko stotina ljudi“, žalili su se tamošnji radnici, „nema prozora i vazduha, i nije bilo klima-uređaja. Unutra je plus 50, a mi radimo 12 sati dnevno. LJudi su padali u nesvest pored mašina, a `Lear` je sa jednim novosadskim taksi udruženjem sklopio ugovor tako da ko se onesvesti ima besplatan prevoz do kuće ili bolnice“.
„U firmi `Lear`“, kaže se na kraju teksta, „zaposleno je 2.500 ljudi, a plata je 23.000 dinara“.
Kada je jedna ogorčena radnica valjevskog pogona Gorenja upitala Vučića, dok je išao ka pogonu, da li on zna pod kojim uslovima se tamo radi, on joj je odgovorio: „Odmah ću da pitam (rukovodstvo!), nikakav problem sa tim nemam. Ako imate nekog drugog ko je obezbedio 300 ili 2.500 radnih mesta pokažite mi!“. Na to mu je radnica rekla: „Imate (u Gorenju) ženu koja radi 24 sata“, da bi od premijera čula: „Ja se dičim što radim ponekad i 24 sata. Ne znam za profit, ja ga ne uzimam, ali se trudim da radim što više i time se ponosim“, rekao joj je. Na to mu je radnica odgovorila da ona ne bi volela da njena deca rade 24 sata. „Možda vi ne biste voleli, ali ja bih voleo da moja deca rade što više moguće“, odbrusio joj je Vučić. „Samo da rade“.
Ovaj dijalog je zapravo pravi ekonomski i društveni program našeg premijera. Srbija treba da bude zemlja dualnog obrazovanja koje proizvodi radnike koji bi trebalo da budu srećni ukoliko rade „za stranog investitora“ 24 časa, jer i on, premijer, navodno radi 24 časa „i time se ponosi“. „Premijer je izrazio očekivanje“, kaže se u jednoj vesti od 13. jula 2016, „da će njegov sin, pošto nije upisao fakultet, postati radnik“.
Naravno da ne može biti iskrena premijerova želja da Danilo Vučić zbilja radi 24 časa, na 50 stepeni, za 23.000 dinara. Tako nešto ne bi svom detetu mogao da poželi nijedan otac. Ali to jeste premijerova poruka za kakvu budućnost ostali Srbi treba da počnu da spremaju svoju decu.
Kao što je Vladimir Dimitrijević odavno primetio (Novi školski poredak, 2005, str. 6), u evrounijatskoj viziji podele rada Srbima je namenjena uloga isključivo „pomoćnog stanovništva“, odnosno pomoćne radne snage. Uostalom, to nam je direktno saopštio i Gerd Miler, nemački ministar ekonomije: „Srbija je, istakao je, koračala hrabrim putem, jer smanjivanje plata i penzija nije bio lak posao. Brže do bogatstva (danas) mogu doći instalateri, stručna radna snaga, nego ministri. ‘Boš-u’ (u Srbiji) nisu potrebni filozofi i politikolozi, već je su im važniji mladi koji su spretni u rukama i brzog shavatanja“.
Eto to je „vizija za Srbiju“, to je plan budućnosti zemlje koja je, po prekjučerašnjim rečima našega premijera, „iskren i odan prijatelj i partner Nemačke“. Sjajno je, za Gerda i Aleksandra, što smanjujemo plate i penzije, a naša deca moći će da budu, u najboljem slučaju, vodoinstalateri i bravari u ᾿Bošu᾿.
Mantra o dualnom obrazovanju sastavni je deo upravo te „vizije“. Izbacivanje opšteobrazovnih predmeta iz stručnih škola do sada je onemogućavao Nacionalni prosvetni savet. Novim zakonom predviđa se, zato, njegovo ukidanje, a ministar prosvete ovim zakonom dobija i ovlašćenje da neposredno imenuje direktore škola (koji, zatim, zapošljavaju nastavnike). Tako će kroz poznato „jednonačalije“ (nem. Führerprinzip) srpska prosveta, najzad, biti stavljena pod kontrolu. I od nje će, konačno, moći da bude napravljen pogon za proizvodnju ᾿Bošovih᾿ „instalatera“.
U ovom trenutku troje prosvetara štrajkuje glađu ispred Vlade Srbije jer su im, zbog sukoba sa direktorima, oduzete licence. Kada se pak završi ova najnovija „reforma prosvete“, kada sve bude, najzad, koncentrisano, glajhšaltovano (nem. gleichschalten), uprepodobljeno potrebama i interesima naših „prijatelja i partnera iz Nemačke“, u srpskoj prosveti više neće biti štrajkova, ni protesta – jer neće više biti srpske prosvete.
Postojaće „dualno obrazovanje“ – s jednom pameću za „prole“, a sa drugom za „kompradore“. Prva pamet verovaće da je sjajno da srpska deca budu „instalateri“ i da rade za 23.000 dinara, 24 časa dnevno, „ponosni što rade“. Druga pak pamet znaće da je, dok je „glupih prola“, najisplativije biti ministar koji svoju zemlju prodaje atlantističkom Molohu, srebrnjake slaže u Švajcarskoj, a potomke namešta kao menadžere u bankama i javnim preduzećima.
Dokle će nas smatrati „prolima“? I da li ćemo mi, prosvetni radnici, dozvoliti da stvarno budemo uterani u dualno obrazovanje?
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru
А коњ у Орвеловој причи, схватајући само да се догађају лоше ствари, неспособан да схвати да су иза свог зла подмукле свиње, не знајући чиме другим да помогне, закључује: „Од сад ћу двоструко више да радим“. Народ Србије се претворио у таквог коња. Као код Мике Антића: „Увек кад се играмо кажу ми: Бићеш коњ. И ја шта ћу, морам. Још неки буду коњи, а остали седну нам на леђа, па се тако тркамо. Ми који смо коњи, док трчимо до циља у коње се претворимо, мајке ми: и срце нам коњско, и очи нам коњске, и мозак нам коњски…“.
Само то што Вучић ради народу и говори му такве бљувотине, а добија такву већину гласова на изборима, говори да је нешто врло погрешно и наопако са изборним процесом – и не морамо дуго да размишљамо шта.