Duh hajdučki

0
1848

n24279 Nikad ne gubi nadu. Onaj ko stane nema budućnost. NJegova budućnost se istopi u tužnoj sadašnjosti. Zato kada ne vidiš svetlost na putu ne znači da je nema možda je samo tražiš na pogrešnom mestu. Možda je samo na korak od tebe, treba samo krenuti napred. Važno je znati samo da svetlost sigurno postoji. Đedovi naši to su znali, oni nisu gubili nadu. To što mi sada postojimo, to što mi sad stojimo tu dokaz je da oni nisu nikad stali, znali su da se moraju boriti. Znali su da je nagrada za borbu svetlost na putu ponosa, budućnosti, slobode.

Prepreke koje su njima u njihovo vreme izgledale nepremostivo pobeđene su. Pobedili su jer su pokušali. Pokušali su i nisu stali jer je njihovim venama tekla krv hajduka. Ta krv vekovima ne dozvoljava Srbinu da stane. Ne dozvoljava da padne pred naizgled nerešivim problemom. Ta krv teče i tvojim venama.

Dovoljno je setiti se snage i volje za otporom turskom jarmu, Aždaji koja je gotovo pet vekova pretila da proguta pravoslavnog Srbina. Veličina te aždaje delovala je nepremostivo. Nepremostiva i nepobediva za sve, ali ne i za hajdučku krv Srbina. Srbin nije mislio tako. Naši stari nisu dozvolili da sloboda ostane nedosanjani san. Krv hajduka koja se prenosila sa oca na sina da bi danas strujala kroz nas jasno kaže: Srbin nije tu da bi drugima služio, Srbin nije tu da bi se od jačih sklanjao, Srbin nije tu da bi se gorih plašio. Srbin je tu da bi se za istinu, pravdu i slobodu borio. Taj nikad pokoreni duh uvek je plamteo u Srbinu i davao mu snagu kad je bilo najteže. Iskre tog duha pretvorene u plamen borbe ulivale su i donosile uvek novu nadu, jasno pokazujući put pravde. Jedini put koji će naše potomke ostaviti ponosnim.

Da Vas podsetimo:  O detinjstvu i rodoljublju

Vekovima istorija beleži da kada sve izgleda beznadežno probudi se hajdučki duh ne dozvolivši da Srbin stane, odustane, nestane. Uzavri krv predaka, javi se hajduk u nama i seti nas da su i stari naši imali naizgled nepremostive prepreke, ni njihov put nije bio posut laticama ruža. Seti nas da je i njima budućnost izgledala tamno, ali da se iskra hajdučkog duha tada pretvarala u plamen. Plamen koji svojom snagom i sjajem nije dozvolio tami nikad da preovlada.

Kakva je vera, snaga, hrabrost tog duha i onda kada svetlosti nade nema može se najbolje sagledati kroz narodne epske pesme. Setimo se samo volje, čojstva i poruke sinovima svojim Starog Vujadina:

„O sinovi, moji sokolovi,
Vidite li proklijeto Lijevno,
Đe u njemu bijeli se kula?
Onđe će nas biti i mučiti:
Prebijati i noge i ruke,
I vaditi naše oči čarne.
O sinovi, moji sokolovi,
Ne budite srca udovička,
No budite srca junačkoga,
Ne odajte druga ni jednoga,
Ne odajte vi jatake naše
Kod kojih smo zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Ne odajte krčmarice mlade,
Kod kojih smo rujno vino pili,
Rujno vino pili u potaji.“

Kad dođoše u Lijevno ravno,
Metnuše ih Turci u tavnicu,
Tavnovaše tri bijela dana,
Dok su Turci vijeć’ vijećali
Kako će ih biti i mučiti;
Kad prođoše tri bijela dana,
Izvedoše starog Vujadina,
Prebiše mu i noge i ruke;
Kad stadoše oči vadit’ čarne,
Govore mu Turci Lijevnjani:
„Kazuj, kujo, stari Vujadine,
Kazuj, kujo, družinu ostalu,
I jatake kud ste dohodili,
Dohodili, zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Kazuj, kujo, krčmarice mlade
Kod kojih ste rujno vino pili,
Pili rujno vino u potaji.

Al’ govori stari Vujadine:
„Ne ludujte, Turci Lijevnjani!
Kad ne kazah ta te hitre noge,
Koje-no su konjma utjecale,
I ne kazah za junačke ruke,
Koje-no su koplja prelamale
I na gole sablje udarale,
– Ja ne kazah za lažljive oči,
Koje su me na zlo navodile,
Gledajući s najviše planine,
Gledajući dolje na drumove,
Kud prolaze Turci i trgovci.“

Da Vas podsetimo:  Zašto Srbi neće da budu Srbi

Na primeru Starca Vujadina vidimo da volja, duh i čojstvo nisu nikad nedostajali našim precima. Srbin ni pod najtežim mukama i okolnostima nije gubio te dragocene osobine, a takav amanet je ostavljao i svojim potomcima. Učeći na primeru svojih predaka znajući da svetlost postoji ali da se ona mora zaslužiti Stari Vujadin nije odustao. Onda kada je otac morao da stane, gledajući u njegov svetao primer putem su nastavljali potomci.

Koliko god to izgledalo teško to je uvek bio jedini način opstanka na ovim prostorima. Prošlost nam je mnogo puta pokazala da samo takav duh poštujući svoju hajdučku krv daje nadu u budućnost. Srbin se ne rađa da bi bio podanik. Nikad nam u istoriji našoj podanici nisu doneli sreću. Ono što su oni donosili bila su samo još veća stradanja i poniženja. Svetosavski put i hajdučki duh Srbina ne može postojati u okovima poniznosti. Srbin može sve učiniti za prijatelja, komšiju, za bilo kog iskrenog čoveka. Ali Srbin ne može biti podanik i sluga nikome to nikad neće biti deo njega. Takva istina ne ostavlja prostor za dvoumljenje, moramo pratiti put svojih predaka.

Postoji samo još jedan takav narod sa istim sudbinom sa istim duhom. On je iste vere i praktično iste krvi. Taj narod, taj duh ratnika naseljava divna prostranstva Rusije, pripada bratskom ruskom narodu a znamo ga pod imenom kozak. Duh kozaka u Rusiji je isti onaj duh hajduka u Srbiji.

Da je to tako dovoljno je pročitati prepisku između kozaka iz Zaporožja i sultana Mehmeda IVnapisanoj između 1672 i 1680. Prepiska je nastala nakon napada sultana na utvrđenje kozaka u Siču, gde su ga oni porazili i nakon toga dobili njegovo pismo.

Da Vas podsetimo:  Šta znači biti bogat?

Turski sultan Mehmed IVkozacima:

„Ja sultan, sin Mehmedov, brat sunca i meseca, unuk i izaslanik Boga, vladar Makedonije, Vavilona, Jerusalima, Gornjeg i Donjeg Egipta, car nad carevim, vladar nad vladarima, nepobedivi vitez, čuvar groba Isusa Hrista, poverenik izabran od Boga lično, nada i uteha muslimana, zaštitnik i branitelj hrišćanstva – naređujem vam, kozaci iz Zaporožja, predajte se dobrovoljno i bez otpora i nemoj te mi dosađivati više sa vašim napadima.“

Kozaci iz Zaporožja sultanu Mehmedu IV:

„Tebi turska satano, brate i druže crnog đavola, sekretaru Lucifera samog, pozdrav. Kojeg si ti đavola vitez, mamu ti tvoju? Tvoje armije se ne bojimo uopšte na zemlji i na moru u našim čajkama borićemo se protiv vas sotono do poslednjeg. Ti nekrstu, zveri Vavilona, skrnavitelju svetog Jerusalima… neka đavo nosi tebe i sve Turke. To je sve što mi kozaci imamo da kažemo, gadan si i svojoj majci, a kud hrišćanima da vladaš. Datum ne znamo, jer kalendar nemamo, mesec je na nebu, godina u knjizi, nama je isti dan ovde ko i tebi tamo…“.

Mi ovde potomci časnih i nepokolebljivih hajduka, kao i oni tamo potomci hrabrih i verujućih kozaka nikada ne smemo napustiti taj put ma koliko on teško izgledao. Nama je sudba dodelila da nosimo teret pravde i istine. Ali nam je ista ta sudbina poklonila da našim venama teče krv časnih, hrabrih i verujućih. Zato treba sa ponosom da nosimo svoj zadatak, da hvalimo sudbu što pripadamo veri Hristovoj. Da zahvalimo Gospodu što imamo prava da hodamo uspravno. Boreći se nepokolebljivo da ispunimo svoj amanet, borimo se za da spasemo duše svoje, a svojim potomcima ostavimo svetao primer kuda oni treba da hode u ovom svetu laži.

Nenad Blagojević

srb.fondsk.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime