Духовна хајдучија: Сачувати и пренети Добро које нам је остављено у аманет

0
95

Наши преци, после средњовековне славе, повукли су се у планине и преживели на основама племенске заједнице. Нека нам они буду водиља у очувању прокажених и скрајнутих идеала у које верујемо

Фото: Ваљевска посла

 

Свет који се чудовишно мења, задобија бизарне особине и острашћено се поларизује, с правом је подвргнут критици. Та критика иде од разумних и истанчаних анализа до јутјуберских сабирања и презентовања невероватних епифеномена данашњице, од којих осетљива особа може само добити напад мучнине. Та одвратност, међутим, није само реакција на савремена – пандемијска, либерално-капиталистичка, „новонормална“ застрањења, у којима Homo Sapiens губи своје узорно обличје – него је и реакција на изостанак сваке наде, предлога за отпор и акцију, позива на делање насупрот бесмислу и бесконачном ванредном стању човечанства.

Можда је најтачнија дефиниција данашњице – претпостављање форме садржини. Важно је како нешто изгледа, како се презентује, саморекламира, декларише, којим се симболима кити да би се сврстало у „прогресивну“, „рационалну“, насупрот „ретроградној“, „реакционарној“, или, ако хоћемо – затуцаној, неукој, назадној, неразумној, патријархалној, преживелој класи.

Оваква поларизација има мало слуха за вредност по себи, припадала она модерном или традиционалном; она појаве класира без истанчаности и разумевања њиховог дубоког смисла.

Фото: Кристијан Карисиус/ДПА

Данас је довољно да носите маску, да сте вакцинисани или да уоквирите профилну слику лентом Trust science, not morons да бисте се могли сматрати интелектуалном, натпросечно интелигентном елитом друштва. Нова нормалност – социјалне дистанце, ношења маски, клањања јавно етаблираним научним величинама и перјаницама власти, новим економским оквирима, новом могућношћу за подсмех и презир према онима којима се такав распоред снага не допада, послушности властима за „јавно добро“ и живот у континуираном стању страха – иде на руку само онима који су овакво стање ствари и креирали, у покушају да економским „ресетом“ продуже и увећају своју економску и друштвену моћ. Све ово јасно је било коме ко је у стању да прати и повезује чињенице – и свако ко то може, има и могућности и прилике да такво стање раскринкава и критикује (док га fact checker-и не уоче) – али, критика нас обавезује и на предлог решења, акцију, макар какву.

Da Vas podsetimo:  O poreklu imena Banoštor, Beočin i banu Belošu

Шта нам је чинити?

Истина је да је у данашњем свету директан и организован отпор онемогућен. Елите имају огромна средства и пропагандну машинерију у поседу. Сваки дисонантан глас, уколико му је више стало до сопственог него општег добра, лако ће наћи индулгенцију да се приклони јачем. Елите су увек имале способност мимикрије, па и потпуног преображавања уколико се за тим укаже потреба, јер је за њих привилегован статус био вредност изнад истине. У данашње време сумрака идеологија и претпостављања форме садржини ово ће бити још очигледније (примера ради, локални облик ове опште појаве је „прелетање“ из партије у партију).

Лого Амазона

Тешко је понудити системско решење – или, уистину, системско решење је тежак избор. То решење подразумева стално и упорно исповедање истине и правде, без привилегија за себе, без пристајања уз општу помаму, уз модерно, актуелно и корисно – уколико се оно коси са најдубљим и најистинскијим уверењима.

Решење је, у овом тренутку, могуће само у малом – локално; а пре тога на личном – фокално. Важно је не изневерити најдубље и најтемељније вредности – љубав, стваралаштво и потрагу за смислом, и у корену свих њих, пристајање уз Добро – које никад није егоистично, већ је увек усмерено на друге, усмерено на опште. Зато је Добро данас изгубљено из вида и замењено егоистичким начелом користи.

Има ли, међутим, наш лични – ефемерни – живот икаквог смисла ако је усмерен само на лагодно истрајавање на овом свету? Питање добра, питање усмерености на Другог, уједно је и питање смисла живота. Зато смислен живот мора да подразумева несебичност, саборност и љубав. Начин на који ће се ове темељне вредности живота манифестовати, понекад је скривен и непопуларан; понекад се огледа у читању бајки пред спавање или слању СМС поруке за болесно дете; кувању омиљеног јела за породицу или давању новца бескућнику; у позајмици пријатељу у невољи; или посети музеју; или у одрицању од такмичења и доказивања, уживања и лагодног, неоптерећеног живљења – живљења у компромисима и рационализацијама.

Da Vas podsetimo:  Drugo stanje

 

Герилска борба данашњице јесте борба за смисао, сврху, идеал и циљ живота. Она се супротставља идеји да је човек случајност, бесмислен скуп атома и молекула којем је самоодржање задата категорија.

Уколико живот нема сврху – онда он нема ни оправдања; свака морална категорија тада би била непотребна.

Но, човек је слика Божја и створен да види, упражњава и проповеда Добро, и његова је сврха да то чини, ма био и последњи глас у пустињи. Ако то знамо, неће нам бити тешко ни мучно да се одрекнемо јалових „уживања“ која немају моћ да нас оплемене и уподобе.

Ако то знамо, неће нам бити тешко да пронађемо деловање које има смисао, које доприноси лепоти и добру, сведочи их, и преноси те највеће вредности на генерације које долазе. Да то није јалово, можемо се уверити често, уколико отворимо очи и срце. Добри људи су свуда око нас – макар и уплашени, заблудели и збуњени, али са интуитивном способношћу да препознају Добро, са слухом за милосрђе, сарадњу и пријатељство.

Христос Пантократор (Фото: Викимедија)

Осуда зликоваца на позицијама моћи и утицаја, чак и када нема стварно дејство, макар је раскринкавање мотива хаоса и деструкције. У критици малих људи, међутим, има нечег неприличног, егоистичног, цинично-покровитељског; уместо да се томе препустимо, ваљало би да туђе невоље разумемо, туђе незнање оправдамо и опростимо, и помогнемо, уколико смо у прилици. Ни незнање није запрека истински добром настројењу – њему треба помоћи.

Ранохришћанске заједнице исповедале су веру под земљом. Наши преци, после славе средњовековног краљевства и царства, повукли су се у планине и преживели на основама племенске заједнице, преносећи славу монархије кроз епску поезију а своје духовне вредности кроз лирску. Нека нам они буду водиља у очувању прокажених, скрајнутих идеала у које верујемо и које желимо да сачувамо.

Da Vas podsetimo:  Ćevapi na udici za pecanje glasova

Стварна дилема је уистину између лагодног и обесмишљеног живота – и смисла који се огледа у утемељености и вредности сваке дневне акције, ма колико ефемерна она била: кување ручка, одлазак у шетњу, купање детета, уређивање баште, читање, писање, удешавање животног простора – све то предуслов је за преношење свега оног доброг и племенитог што сада носимо на својим плећима. На нама је да ли ће се оно прекинути сада, поништено захтевима модерности, или наставити да живи, нашом заслугом, кроз наше потомке. Збиља немамо ништа толио велико да учинимо сем да сачувамо и пренесемо Добро које нам је остављено у аманет.

 

На нама је да се запитамо – јесмо ли и томе дорасли?

Постарајмо се да будемо!

Наслов и опрема: Стање ствари

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime