Duhovna kasarna

Ovo je sintagma patrijarha Irineja. Kao većina crkvenih, svetovnih i kulturnih „velikodostojnika“ u Srbiji, on voli militarističke metafore. Svojevremeno je Emir Kusturica „svoj“ posed, nazvan po Andriću, smešten između Mosta Mehmed paše Sokolovića i ušća Rzava u Drinu, okarakterisao kao neku vrstu kasarne, odakle je prognana demokratija i gde vlada diktatura. Takva je situacija i u drugoj vojarni, onoj na Mećavniku, u Drvengradu, takođe prostoru čiste diktature, a zapravo dobrom komadu zemlje koji je režiser dobio od vlasti na doživotno upravljanje. Na Voždovcu, proslavljenoj radikalskoj teritoriji, postojala je zaista jedna kasarna na čijem tlu je podignuto naselje „Stepa Stepanović“. Uklonjeni su vojni paviljoni i nikle su stambene zgrade. Prema urbanističkom planu, kompleks je trebalo da dobije i dom zdravlja, tržni centar i ostale prateće objekte ali to se nikada nije dogodilo. Stanari ovog naselja jedva su se izborili za vrtić i školu. Umesto doma zdravlja stigla je šapa NIS-a a zatim i SPC-a. Oni su na tom javnom prostoru, koji je u međuvremenu urastao u korov, ogradili „svoje“ parcele, podigli zastave i krstove, ogradili se žicom i ostali da čekaju smirivanje strasti stanara, koji su protestovali protiv takvih nasilnih zaposedanja javnog prostora. Za sada, NIS je zaustavljen, ali SPC nije. Krst koji je crkva postavila na javnoj parceli pre četiri godine, zapalila vatru u limenom buretu i podigla šator između zgrada, ostao je do danas tamo. Ispostavilo se da je taj kriminalni akt učinjen uz saglasnost gradskih vlasti, što je nekadašnji gradski menadžer Goran Vesić svojevremeno negirao. Ipak, njegove aktuelne izjave u vezi sa podizanjem crkve-brvnare u naselju „Stepa Stepanović“ govore suprotno. Sve je urađeno u dogovoru sa crkvom. Na Vidovdan je, kako to vole da kažu velikodostojnici koji na taj dan otvaraju kasarne, metaforične i prave, stiglo i militantno obezbeđenje koje je otelo još jedan komad javne površine za buduću crkvu-brvnaru, koja će, po rečima patrijarha Irineja, predstavljati „duhovnu kasarnu“ u ovom voždovačkom naselju.

Vidovdan – crkva brvnara – otvaranje Narodnog muzeja – spomenik Velike Srbije – budući muzej Nemanjića – proslave u Kamengradu, ove karike predstavljaju deo dugog strateškog lanca kojim se uvezuju nacionalizam i diktatura. Pa čak i kada je u pitanju otvaranje rekonstruisane institucije kao što je Narodni muzej, koji bi trebalo da reprezentuje artefakte materijalne i duhovne kulture s ovih prostora, operacija je izvedena pod vidovdanskom egidom, kako bi se to učinilo „srpskijim“ i, kako to vole da kažu „velikodostojnici“, blagoslovenim. Čak je i premijerka Brnabić u jednom svom tvitu istakla važnost tog simboličnog datuma, dok je ministar Vukosavljević to video kao početak jedne „male renesanse“. Zaista, posle petnaestogodišnje samoizolacije društva od kulture, što se dogodilo usled zatvaranja dva najznačajnija muzeja u zemlji, političke elite se ne mogu pohvaliti bilo čime. U međuvremenu su odrastale generacije kojima su nuđeni drugačiji sadržaji iz fundusa „duhovne kasarne“, koja je oduvek imala dovoljno sredstava za podizanje i rekonstrukciju svojih objekata. S jedne strane od države, s druge iz svojih samozatajnih neoporezovanih izvora i s treće: iz nelegalnih tokova novca koji je preko donatora „pokajnika“ dospevao u tu instituciju kao čin „dobroljublja“. Sada se pojavio darodavac iz Rusije, koji je crkvi ponudio tvrdo sibirsko drvo ne bi li se podigla jedna kasarnska bogomolja u Beogradu.

Jedna takva „mala renesansa“ u vidovdanskom duhu događa se dakle u naselju „Stepa Stepanović“, i to pre svega otimanjem javne površine za podizanje parohijskog doma i crkve-brvnare, „koja je potrebna našem narodu“. Slušajući ove patrijarhove reči, koje potvrđuje i zamenik gradonačelnika Vesić, stiče se utisak da našem narodu nije potreban dom zdravlja, već pre svega „duhovna kasarna“. Nebrojeni mitovi i legende koji se vezuju sa crkve brvnare, kao svetilišta u kojima su pričešćivani srpski ratnici uoči raznih ratnih pohoda, sada na ovom otetom placu dobijaju i svoju konkretnu materijalizaciju koja će preuzeti trajnu ulogu mobilizacije beslovesnih stanara ovog naselja koji su mislili da im je lečenje ipak bitnije. Topografska mapa pokazuje da je najbliža Crkva Sv. Vasilija udaljena svega hiljadu metara od naselja, dok se do najbližeg ogranka Doma zdravlja Voždovac mora prevaliti skoro tri kilometra. Fizička kondicija onih koji traže utehu u tihovanju i onih drugih kojima je potrebna lekarska pomoć bitno se razlikuju, ali zamenik Vesić to ne uzima u obzir. Dobar dil sa SPC-om uvek može doneti neki benefit na drugom mestu. Uostalom, jedna kasarna je tu već bila, zašto ne bi duhovna kasarna ostala. Pa šta ako im se odvoji i veći komad javnog zemljišta, predviđenog za dom zdravlja. Stanari imaju hranu za telo u „maxiju“ na prvom nivou, dok će na gornjoj terasi moći da pronađu „hranu za dušu“, u crkvi gde će uvek moći da uplate i molitve za zdravlje ukućana. Pritom, za to im ne treba ni zdravstvena knjižica niti moraju da pamte LIB. Nema ni zakazivanja. Za neku veću intervenciju, imaju obližnju Crkvu Sv. Vasilija, a zlu ne trebalo uvek se može otići do kripte Hrama Sv. Save koja sada funkcioniše kao poliklinika, jer se tamo radi sve, od magnetne rezonance preko molitvi za zdravlje i opela, do horskih nastupa, pa i književnih večeri, koje su odnedavno postale hit. Dakle, mogućnosti za lečenje žitelja „Stepe Stepanovića“ zaista su velike, samo je bitno da se opredele za pravu specijalističku duhovnu kliniku. Takođe, overa uputa im nije potrebna. Ukoliko imaju para, biće pravovremeno lečeni i izlečeni. Što je najvažnije, nema vakcinacije protiv morbila, ali ima cepljenja od pošasti akulturacije, nepoverenja u gradsko-crkvene vlasti i glupavog poverenja u medicinu.

Nicanje „duhovne kasarne“ na tlu bivše kasarne „4. juli“ odvija se uz odobravanje javnosti. Protesti stanara naselja „Stepa Stepanović“ teku ispod radara. Tek poneko izvesti o realnoj situaciji na terenu. U klinču sa crkvom i gradskim vlastima, izgledi stanara da uspeju u svojim zahtevima su mali, ali nisu beznačajni. Pobuna protiv samovolje SPC-a i tipične vesićevštine koja je postala model upravljanja Beogradom, iscrtava demarkacionu liniju između loše politike i društvene akcije. Od građana se ne otima samo javno dobro, već i pravo na debatu i demokratsko odlučivanje, kao i pravo na lečenje i život. U ovoj neravnopravnoj borbi građana protiv bahatog sistema, prema rečima organizatora protesta u „Stepi“, nijedna opoziciona partija još uvek nije pronašla motiv da se pridruži i artikuliše drukčiju politiku na terenu. Kakve bi, uostalom, bilo koristi od toga, kada je došlo do apsolutne sinergije vlasti i opozicije u gradu, što se moglo videti prilikom nedavnog donošenja diskriminatorne odluke o smanjenju poreza onim subjektima koji budu isticali firmu na ćirilici. Neke iskrivljene prakse su toliko normalizovane u ovom društvu da više nema političkih aktera, bar ne u javnom polju, koji bi ustali i rekli da tu nešto ne valja. Još je teži slučaj sa crkvenim pustošenjem gradskih javnih dobara. Podrazumeva se da SPC to radi otvoreno i da joj vlast toleriše takvo ponašanje. Nedavno je jedna građanska inicijativa u Zagrebu uspela da od crkve i gradske uprave sačuva park Trnjanska Savica. Protestovalo je oko dve hiljade ljudi bez prestanka a pridružile su im se i neke druge inicijative i udruženja. Stanari naselja „Stepa Stepanović“ u ovoj borbi moraju da se oslone samo na sebe, kao što su to pokazali u subotu kada su nakratko blokirali Voždovački kružni put, uz upozorenje da je sledeći korak blokiranje Slavije. Zahtevi sa protesta upućeni su gradskim vlastima, ali zamenik gradonačelnika je odbio da preuzme odgovornost za nelegalne građevinske radnje na teritoriji „Stepe“. Možda je zameniku Vesiću za lečenje dovoljna ruska crkva-brvnara, ali naselju sa 13 hiljada stanovnika, od kojih polovinu čine deca, neophodan je pravi dom zdravlja.

Saša Ilić

Peščanik.net