Duhovni preobražaj Srba je pitanje opstanka

Nismo suočeni samo sa NATO nego sa tradicijom zapadne metafizike koja je spontano uplovila u Svet tehnike kao svoj svet, svet Zapada

Marko S. Marković, naš sunarodnik koji živi (preminuo 2012; prim. NS) u „rasejanju”, na „Zapadu”, u Evroamerici, 29. januara 1997. je, u Petrovaradinu, rekao: „Srpski narod je osuđen da kao nacija bude uništen: osuđen je na smrt”.

Opstanak je moguć samo ako Srbi shvate tu opasnost, svoju osuđenost kao izazov, ali da pri tome shvate i to da je spas moguć samo pod uslovom Velikog duhovnog preobražaja.

Taj preobražaj bi morao doneti, iznad svega i pre svega, Novo shvatanje istorije, bitno različito od shvatanja koje su nam nametali ne samo marksizam i tito-komunizam, nego i sama metafizika, metafizička tradicija Zapada (iz koje je marksizam, baš kao i nihilizam, neverovanje u zajednicu, nastao).

Reč je o metafizici i njenom tumačenju istorije i zajednice (Crkve i nacije) od vremena Velike Seobe (1689-90) pod vođstvom Patrijarha Cetinjanina Arsenija III Crnojevića, u toku Velikog Bečkog rata (1683-1699), najvećeg krstaškog rata u istoriji Zapada.

* * *

Dakle, ili preobražaj, sa radikalno novim shvatanjem istorije (i zajednice) – ili nas više neće biti, a to nestajanje bi bar četrdeset do pedeset godišta naše dece doživelo kao ličnu patnju i nezaboravno poniženje od kojeg bi, kao ljudi, mogli da se „izleče” samo ako im uspe da tu patnju i poniženje, zajedno s nacijom srpskom, potisnu u mrak zaborava!

Stara nacionalna svest, istorijska svest zajednice – o Srbima kao „epskom” narodu („Ćeraćemo se”), ili o Srbima kao narodu ustaničko-slobodarskom, tj. o „slobodi” kao revolucionarnosti, ustancima i bunama – … ta svest je kao Adam koji nije razlikovao Zmiju od Anđela… Ta istorijska svest nam preti smrću i samoubistvom, po modelu Ćosićeve loze Katića (od Deoba i Vremena smrti do Vremena vlasti).

CIVILIZACIJSKA NEMOĆ I RAZORNA MOĆ MASE

Živimo u vreme kad nikakvim sredstvima nije moguće sprečiti učešće „masa” ili „gomile” u političkom životu. Namerno koristim ovu ponižavajuću reč („masa” ili „gomila”) i nadam se da ćete videti i zašto: „masa” – ponižavajuća situacija čoveka – nije isto što i nacija.

Međutim, učešće tolike „mase” u upravljanju državom (u donošenju odluka) tehnički je nemoguće. Takvo učešće bi bilo „neposredna demokratija”, koja je čak i u antičkom polisu – sa veoma malo stanovništva – bila kratkotrajan i veoma redak praznik mase.

Platon tvrdi – u Zakonima – da stabilna država-polis nije moguća ako u njoj ima više od pet hiljada (zapravo: „5.040”!) slobodnih i posedničkih porodica (domova). U imperiji kakva je Aleksandrova, Aristotelovog vaspitanika, stanovništvo je samo „masa”, neduhovna gomila, pa je duhovnost ili duhovna obnova imperijalne mase stanovništva nemoguća.

Prema tome je i moral nemoguć. Zato Platon iz duhovne elite polisa isključuje sve one koji teže imperiji (a to su, po Platonu, trgovci i moreplovci), pa i one koji teže epskom (tj. sujetnom junačkom, Ahilovom) shvatanju istorije; a to su pesnici, naravno, epski, jer oni – za razliku od proroka, mistagoga, pesnika-proroka, mudraca (!) – nisu u stanju da izazovu preobražaj „mase” u duhovnu zajednicu ljudi kao ličnosti.

Kad Platon govori o eliti i „filosofiji” – tj. o mudrosti pesnika-proroka, sveštenika, mistagoga, ili o majeutici Sokrata (ulozi „babice” u rađanju ličnosti sagovornika iz samospoznaje) – onda je to (Njegoševo) „umno čuvstvo”, tj. u Platona Um, koji se divi bitiju i u službi je Jednog koje je Dobro i samo Dobro. nešto bitno različito od filosofije u metafizičkoj tradiciji Zapada. Nešto specifično mediteransko (a onda i hrišćansko) nasuprot „dijalektičkom” dualizmu (Dobra i Zla) metafizike.

MOĆ POLITIKE

Zbog toga stabilnu državu, čak i u antičkom polisu (maloj državi), mogu da zasnuju samo posrednici, predstavnici ili zastupnici, u „posredničkoj demokratiji”: da zasnuju i čuvaju.

Politika se tako javlja kao delatnost i nastojanje odgovornih (ili samo ambicioznih) ljudi da dobiju punomoć za vršenje vlasti. Politika je traženje, sticanje i obnavljanje punomoći (ovlaštenja) za vršenje vlasti, za upravljanje, pri čemu i samo upravljanje (po već stečenoj punomoći) neizbežno ima i svojstva politike (da produži ili ovekoveči punomoć) mada upravljanje (državnički posao) i politika nisu isto.

Karakter politike i političara zavisi pre svega od izvora ili davaoca punomoći:

• da li je taj izvor ili davalac „masa”, „gomila” glasača bezličnih koji predstavljaju samo broj, a podršku tiraniji;

• ili je to duhovna zajednica u kojoj su ljudi-građani sabrani kao ličnosti, ljudi žive duše, otvoreni duhu. Ta duhovna zajednica je istorijska (kao nacija, ne pleme!) ili verska (Crkva), sklona – ako je duhovna – samo demokratskoj državi.

DRŽAVA, MOĆ I VLAST ZAKONA

Demokratija je ostvariva i moguća samo kao demokratska država. Demokratija kao nekakav pokret samo je naziv za jedan mentalitet koji predstavlja nešto drugo: zajednicu, nešto različito od svake, pa i demokratske države.

Demokratska država je danas – uz pomenuto neizbežno učešće „masa” u politici (u davanju punomoći!) – stabilna samo ako je to vlast zakona o pravima državljana-građana, bez obzira na sve moguće (nacionalne, rasne verske, obrazovne itd.) razlike među državljanima. Vlast zakona, a ne vlast ljudi, pa bili ti ljudi većina ili čak čitavo stanovništvo države.

Vlast zakona (tj. demokratska država) je moguća samo ako su državnici – kao i političari (opozicioni kao i vladajući) – … ako su oni samo „sluge zakona”: pokorne i požrtvovane sluge zakona (o pravima građana), koji sva svoja, eventualna drugačija sa zakonom nespojiva, lična mišljenja i sklonosti povlače pred zakonom: „Zakon je i caru car”, ako je država pravna, jer je i sam car, kao vrhovni sudija, sluga zakona, do te mere autoritativnog da zakon čak ima autoritet božanstva, što hrišćanski car (u Rimskom pravu) nikad nije mogao imati!

Bez vlasti zakona nema stabilne države (i pravne sigurnosti), a bez vlasti zakona o pravima građana nema demokratske države ni, naravno, demokratije.

ODLUČUJUĆA MOĆ MORALA

No, da bi država bila vlast zakona (demokratska država vlast demokratskog zakona, o pravima građana),

• ili: da bi „sluge zakona”, državnici zaista stavili zakon iznad svake moguće lične sklonosti i volje;

• potreban je visok i snažan moral državnika: kao u magistrata Rimske republike, „republikanski rimski moral”, legendarni moral koji je bio jedina realna osnova rimskog prava, rimske državnosti i civilizacije.

Uzalud je tražiti neku „materijalnu” osnovu toga morala, jer taj moral je lična snaga državnika (magistrata) da se uzdigne iznad materijalnih uslova, iznad situacije koja mu godi ili koja ga podstiče korumpira ili ometa.

„Čovek se dokazuje na vlasti”, jer se moralno dokazuje na vlasti, dokazuje se kao moralno biće. Uzaludni su i najsavremeniji ustavi, zakoni, ustanove – stvarani najvećem mogućom mudrošću (filosofskom, istorijskom, pravnom, političkom) – ako njihov temelj i oslonac nije čvrsta stena državničkog morala.

Taj moral je uvek lična snaga moralnog čoveka (duševna snaga), tako da život i najsavršenijeg ustava, primenjivost i najmudrijih i najrealnijih zakona potpuno zavisi od ličnosti: od svake pojedinačne ličnosti koja svojim postupkom može da dovede u pitanje ili da uništi čitavo „društveno zdanje” ustava i zakona! Jer država je vlast zakona, a vlast zakona je moguća samo u postupcima ličnosti, čoveka uzetog u njegovoj pojedinačnosti.

Može moral da se tumači i kao klasni, staleški, profesionalni, partijski, nacionalni, crkveni… ali su to samo nazivi za razne situacije u kojima se moral uvek pokazuje samo kao lični moral, jer se moral ogleda u postupku (kao tzv. „um” postupka, čina prakse, „praktički um”);

• a postupak je uvek ličan, jer je slobodan (zbog čega čovek i jest odgovoran, a zakon, kao opis postupka, moguć).

Sloboda je, naime, čovekova moć da odlučuje o svojim postupcima, pa tako i o postupcima vršenja ili kršenja zakona…, tako i da odlučuje da li hoće ili neće postupiti ovako kako je u zakonu opisano.

(Zakon opisuje postupke, a ne veru i osećanja… Obredi izrazi, jezik, postupci osećanja i vere su postupci, a ne osećanje, o kojem čovek ne odlučuje, pa je stoga u velikoj zabludi svaki zakonodavac koji teži da ozakoni veru, ili osećanja.)

No sloboda nije sam moral, nego nužni uslov za pojavu morala što znači da mi, znajući šta je sloboda i svesni slobode, još uvek ne znamo šta je sam moral.

Mi samo znamo da je – u životu države, pravne ustanove, ustava, zakona, prava građanina – odlučujuća moć morala, a ne moć države, jer i tzv. „moć države” (u odbrani prava građana, u odbrani sigurnosti otadžbine i budućnosti) nije ništa drugo do moć morala koji može da bude samo ličan, pojava ličnosti u njenoj duševnoj snazi, omogućenoj čovekovom slobodom.

Zbog te odlučujuće moći morala važno je da birači (kao izvor punomoći ili ovlaštenja za vršenje vlasti zakona)… imaju poverenje u izabranog i opunomoćenog državnika, veru u njegov moral… sigurnost da će se on ponašati – ne po svojim ćudima ili trenutnim raspoloženjima, ne strasno („spontanošću strasti”), nego – samo kao organ zakona, tj. kao „um države”, vlasti zakona.

MOĆ MORALA JE I MOĆ ISTORIJSKE CELINE U KOJU JE MORAL UKLjUČEN

Ako sudbina države u svakom trenutku zavisi o moralu i moralnoj snazi državnika (i državljanina kad je on u prilici – kao u ratu, kad mu je napadnuta otadžbina i zajednica – da svojim činom i požrtvovanjem odlučuje o sudbini države, doma i utočišta njegove zajednice)… ako, dakle, zavisi o moralu, onda znači da moral u čovekovoj ličnosti predstavlja duševnu snagu kojom čovek prevazilazi snagu i silu države i zakona kao prostih instrumenata čovekovih.

(Baš u tome prevazilaženju zakona kao pukog instrumenta čovekovog, snagom duševne ličnosti, je velika tajna mudrosti apostola Pavla kad, u Poslanici Rimljanima govori o tome kako vera i Novi Zavet prevazilaze zakon i delo Starog Zaveta. Tumačeći ovu Poslanicu, Luter, nažalost, nije razumeo apostola, ni Pravoslavlje.)

Čovek ima slobodu da odluči o svom postupku i o tome kako će postupiti, koji postupak će izabrati. Ali snagu prevazilaženja zakona i države kao instrumenata, uzvisivanje nad samu državu – da bi je tako i zaštitio! – … tu snagu ne čini sama sloboda (kojom čovek jednako može da služi i zlu!), nego moralno osećanje…, tj. „živa duša” toga osećanja.

Moral je osećanje dužnosti: neodoljivo snažno osećanje dužnosti koju čovek ispunjava – ne silom „savlađivanja” svoje ličnosti i prirode, ne nasiljem nad svojom prirodom, nego – …dužnost ispunjava uživajući spontano osećanje te dužnosti; ispunjava (nastalom, otkrivenom, transcendencijom, prevazilaženjem svoje prirode) nadprirodno, blagodatno, verom koja prevazilazi prirodu čovekovog bića. Prevazilazi blagodatnim darovima ličnosti koja je jača od države i koja zato i može da državu zaštiti.

To osećanje dužnosti je, naime, transcendencija: tim osećanjem čovek pripada (oseća da pripada) duhovnoj zajednici koja nastaje transcendencijom, a u samoj toj moralnoj ličnosti (prevazilaženjem svoje osobe).

Dakle, moral je osećanje dužnosti koje proizilazi iz transcendencije, osećanja pripadnosti čovekove duhovnoj zajednici, a ta zajednica je istorijska… ona je istorija… zato što vezuje nas, sadašnju generaciju, sa likovima prošlih generacija, počev od Hrista, čuvajući tako istoriju kao Crkvu, kontinuitet zajednice, kao identitet moj i identitet moje generacije sa likovima prošlih generacija od Hrista do danas.

To osećanje je, naravno, transcendencija, jer samo tako može da nastane prisutnost (παρουσία, Anwesenheit) prošlog, koju će Hajdeger uzalud pokušati da prikaže kao „samo bitije” (das Sein) i time – tim prikazivanjem bitija (samoistovetnosti bića) kao transcendencije – izazvati zabunu koja ni do danas nije otklonjena.

Dakle, moral je duševna snaga kojom je čovek uključen u istorijsku celinu i javlja se samo u istorijskoj celini čoveka kao bića istorije, istorijskog bića:

Ta celina izgleda ovako:

1. Demokratija je moguća samo kao demokratska država;

2. Demokratska država je vlast zakona o pravima građana;

3. Ta vlast zakona se realno javlja samo u postupcima državnika i državljana;

4. Pretpostavka tih postupaka je sloboda (koja znači i odgovornost);

5. Ta sloboda omogućuje čoveku da, nezavisno o ustanovama države (koje su instrumenti i nemaju moć delovanja)…, da postupa kao organ države. Organ koji tako postupa svojom voljom, a ne voljom države (jer država je instrument, institucija, te nema svoju volju);

6. Moć da tako postupi ima državnik (i državljanin) svojom slobodom, a potrebu da tako postupi svojom duševnom snagom koja je moralno osećanje: potreba toga osećanja;

7. Moralno osećanje je osećanje dužnosti koje proizilazi iz osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici… (opet iz osećanja!);

8. Ta pripadnost je transcendentna, jer osećanje je transcendencija (nad-bitije, prevazilaženje svog bitija), a ne samo bitije (tj. samoistovetnost) čoveka… Tom transcendencijom čovek je jači iznad – ne samo države (i svake stvarnosti) nego i iznad sopstvenog bitija, iznad bitija koje je samoistovetnost (savršenost, pa zato i apsolutna smrtnost sopstvenog bića, od kojeg, naime, posle njegove smrti, ne ostaje ničeg u drugim bićima, jer čovekovo biće je savršeno zato što je celo čovekovo biće u njemu). Ipak je čovek transcendencijom duševno snažan, jači od svog bića (i od svoje smrtnosti);

9. Tom transendencijom se čovek istovremeno poistovećuje (potvrđuje svoj identitet) sa likovima prošlih generacija: to se divno vidi u Njegoševoj trilogiji Kosovskog Zaveta (nacije kao istorijske, kontinuirane, transcendentne, nebeske, zavetne zajednice);

10. Celina u koju je moral, kao duševna snaga, uključen… jeste istorija u čoveku kao biću usmerenom ka istoriji, istorijskom biću… Tim bićem istorije – tj. bićem u kojem se zbiva fenomen istorije kao kontinuiteta i identiteta zajednice među generacijama – …tim bićem istorije čovek je bogolik, hristolik, pričešćen, liturgičan, misterijski, u duhu koji je Sveta tajna. Jer Liturgija je težnja kao hristolikosti i pojava hristolikosti. Ovim je samo naznačena celina čoveka kao istorijskog bića, a tom naznakom (nagoveštajem) se otvara problem koji zapadna metafizička tradicija (od Aristotela do danas) nikad nije uspela ni da sagleda i prikaže, a kamoli reši;

11. Kad je istorijsko biće, čovek je elita, otelovljenje Dobra (transcendencije) koje zrači na „mase” i preobražava ih u naciju: kao apostol (Pavla Isakoviča u Seobama nazivaju „apostolom”, ismevajući i apostolstvo. Zato su, kao nacija nestali).

A mi Srbi smo kao nacija ugroženi u svom opstanku od trenutka kad smo (od 1689/90, Velikom Seobom)… kad smo svoju istorijsku svest i tumačenje naše sudbine prepustili zapadnoj metafizici… kad smo nastojali da se, na tlu te metafizike (u Panoniji ugarsko-hrvatskoj i u Dalmaciji latinskoj), prilagodimo zahtevima i vrednostima te metafizike.

Ako upravo prikazani problem ne rešimo, osuda naše zajednice na nestanak biće izvršena: tada, s nestankom zajednice, nećemo imati ni morala, ni duševne snage, ni svesti o slobodi i odgovornosti… bićemo beslovesni i kič-masa („turbo-folk”), osuđena na subkulturu i nestanak…

Mi nismo suočeni samo sa NATO-paktom (koji nas je razbio) nego sa tradicijom zapadne metafizike koja je spontano uplovila u Svet tehnike kao svoj svet, svet Zapada. (Hajdeger je to želeo da izbegne, ali nije uspeo.)

zarkovidovic03Propast u Svetu tehnike preti i zapadnim nacijama, ali rešenje problema – moralne snage u celini istorijskog čoveka – moguće je naći samo u okviru pravoslavnog shvatanja čoveka, pravoslavne istine o čoveku, u skladu sa rečima Hrista: „Ja sam istina, put i život“: Istina o čoveku! Put čoveka! Život duše čoveka!

Prvobitno objavljeno u: Zbornik Kruševačke filosofsko-književne škole, Knjiga 4, Kruševac, 1997, str. 163–170. Preuzeto iz: Žarko Vidović, Istorija i vera, priredio: Matej Arsenijević (Beograd: ZUOV, 2009), str. 376–385.

Svetosavska omladinska zajednica Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke / Stanje stvari / Novi standard