Prevrtljivost srpskih predstavnika vlasti ne iznenađuje, čak šta više iznenađuje očekivanje srpskog naroda da im je, zbog veleizdaje koju čine, negde u duši ipak teško. Od svih očekivanja, to je najviše izneverilo.
Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju nema moralno ni etičko pravo da bilo kome čestita Savindan, što je danas učinio, dok Srbima na Kosovu i Metohiji nema pravo da čestita bilo šta.
Kako mu zakon i držanje zakonskih odredbi nisu jača strana, Đurić je nonšalantno to učinio. Ili neko iz te Kancelarije, svejedno, potpisao se u njegovo ime a sve je to, kako neke mudre glave kažu „jedan čovek“.
Taj čovek, neka sada bude pod imenom Marko Đurić, zaista je naslednik istog takvog čoveka, Aleksandra Vulina. Ali ne samo u tehničkom i mandatnom smislu, tu čak nije u potpunosti jer je Vulin bio uniformisan i „bez portfelja“ dok je Đurić „samo“ Direktor Kancelarije. jedne te iste. On je naslednik u lakonskom poigravanju sa suštinom vere, njenom teatralnom korišćenju u dnevno – političke, propagandne svrhe u javnosti dok u tajnosti istrajava i napreduje u nepoštovanju, čak izrugivanju i izlaganju potpunom kršenju kanona i predanja SPC. U tom maniru je i njegova „čestitka“, odnosno njegov Judin poljubac.
– „Đurić se istovremeno založio da delo i misao tog srpskog svetitelja i prosvetitelja (Svetog Save) bude putokaz i vizija da na Kosovu i Metohiji gradimo zajedničku budućnost sa našim komšijama Albancima i svim ljudima dobre volje – jer, upravo to je svetosavski put“, saopštila je Kancelarija a prenosi RTS.
– O svetosavskom putu Đurić mnogo zna ali njime on ne ide. Pre baca kamenje na one retke koji tim putem još uvek hode. U vreme kada prvi srpski pisac i pesnik, pored svega ostalog što Sveti Sava jeste, obitava i stvara na zemlji budućnost se drugačije gradila. Samrtni čas i smrt manje su shvatani kao kraj, a više kao početak novog i istinskog bivstovanja čoveka.
„Smrt je, bez sumnje, predstavljala trajnu i veoma važnu preokupaciju još za života čovekovog. Stoga je glavni zadatak svakog pravog hrišćanina bio temeljna priprema za trenutak odlaska.”
Da ne budem pogrešno shvaćen kako Đuriću poručujem da obuče kaput jer je hladno, ovo navodim jer govori o suštini izgradnje budućnosti po svetosavlju. Ta se budućnost nije gradila sa zverima koje iz živih Srba čupaju organe, iako su to „ljudi dobre volje“ i pored svega, već se gradila budućnost koja se prostire do naših dana i koja će ih bezgranično nadživeti, a to nije život u ovome svetu prolaznih vrednosti.
Takve je vrednosti podražavalo celokupno „društvo“ odnosno narod a osim što se slično pominje u žitijima koja je Sveti Sava pisao prenoseći poziciju sa koje se „na telo gleda kao na tamnicu, da se očekuje vaskrsenje duha po pravdi“.
Đuriću bi od posebne koristi bilo da pročita sa pažnjom, i željom da razume, žitije Kraljice Jelene, od Danila II. Ovde osim što njen život obiluje hrišćanskim vrlinama, u njemu je više naglašeno kajanje i ispovedanje, kao i samoukorevanje zbog grešnog života…
Ističe se još koliko je kraljica Jelena bila posvećena crkvi i svom duhovnom životu. Uporedo sa tim, jasno su dati i opisi njenih vladarskih briga i postupaka koji su, iz perspektive hrišćanstva, ovozemaljske stvari. Ona savetuje sinove kako da se ophode prema državi, samima sebi, i jedan prema drugom. Nedvosmisleno ističe da je sloga neophodna za duže trajanje njihove vladavine.
Ono što, takođe, možemo primetiti u Žitiju kraljice Jelene jeste veća potreba za isticanjem pokajanja. Prvi put se u njenom žitiju pominju mitarstva i strah od istih.
Eto to su kratke poruke koje su sasvim dovoljne da se početnički razume kakve stavove treba zauzeti kada se pominje ime, kamoli stane na neku od pozicija države koju su osnovali Nemanjići. Taj sistem vrednosti je iznedrio i kneza Lazara i pomogao mu da na Kosovu odnese pobedu koju mogu samo potomci tih boraca da sagledaju. Ne da „gradi budućnost sa dobronamernim Turcima“.
Ta je pobeda održala celovitim srpski narod u rospstvu pod istim imenom, istom svešću, istom verom i u istoj državi uprkos danku u krvi, nasilnom migracijom naroda, torturi koju je preživljavao. Samo takav sistem može učiniti da jedan narod preživi i opstane. Sve ostalo možemo videti kako izgleda na našim komšijama Crnogorcima, Hrvatima, Muslimanima, Šiptarima.
Bez spoznaje o identitetu čija je srž očuvanje biti čovekova duše, koja nije sastavni deo ovoga sveta, ne može se govoriti o opstanku. To je put Svetog Save.
Đurić, niti bilo ko iz Vlade Srbije nisu sposobni da razumeju niti jednu od pretpostavki života po Bogu kamoli da o njima govore ili ih čestitaju. Da ne pominjemo savez sa bezakonicima svake vrste čega ni u jednoj nemanjićkoj vladavini nije bilo na način na koji to današnja vlast uspostavlja. Na način koji će pogubiti sopstveni narod. Okruženi evropskim alama i neprijateljima svakog morala i zakona, u društvu i ravnopravni sa šiptarskim ubicama i teroristima, prijatelji i korisnici usluga lokalnih probisveta, siledžija i bezakonika koji se, kao nedavno u Pomoravlju, i u društvu Đurića iživljavaju i prete srpskom narodu kome on čestita Savindan, pokazatelji su propasti na kojoj radi. Naravno, potpuno svesno a nažalost uz podršku takođe bezakonika na tlu raško – prizrenske eparhije o čijim bi svetiteljima, zemlji, i značaju da govore.
Licemerstvo i farisejstvo koje Đurić pokazuje svojstvenije je nekome drugom. Ovim ne aludiramo na njegovo jevrejsko poreklo kojim se hvalio, niti izvrsno poznavanje jevrejskih zakona, običaja i jezika već na suštinu suprotnu od svetosavlja, suštinu suprotnu od pravoslavlja, suprotnu od Boga. Biće toliko različito i drugačije od samog predanja svetosavske crkve da kao takvo jedino može biti neprijatelj Božiji. A Srbi sa Kosova i Metohije, spremni na borbu i žrtvu za vrednosti sačuvane životima njihovih predaka i najmilijih, i te kako su u stanju da jezik laži i propasti pravilno razumeju i protumače.
Nije da Đurić ne zna o čemu govori, imao je on sjajnih momenata. Tako je, u izjavi Tanjugu, nakon posete deci jedne beogradske škole tokom obeležavanja martovskog Pogroma, sasvim jasno rekao: „Srbiji će biti onako kako joj bude na Kosovu i Metohiji“.
Đurić najbolje zna zašto je tada oborio pogled i zastao a i Srbi na Kosovu i Metohiji to vrlo dobro znaju.
kmnovine.com
