Dušica Filipović: NIKOLA IZ GOJBULJE ili U SRCU BOGA

0
143
foto: pokretzaodbranukosovaimetohije

To svet sanja u meni – mislila sam dok smo se kretali negdašnjim karavanskim drumom koji je spajao Dubrovačku republiku sa Skopljem i ulazili u jedan od najstarijih gradova na prostoru Stare Srbije, uz desnu obalu Sitice, u samo jezgro srca jednog od najvažnijih i najvećih gradova Vuka Brankovića, gospodara Kosova i Drenice.

Ni slutiti nisam mogla da će se Vučji Trn, nekada grad srpske vlastele, sada grad sa dvoje Srba, na trinaestom kilometru južno od Kosovske Mitrovice, u moje srce zariti kao ognjeno koplje sunca u vreo letnji dan.

Teško koji Srbin može danas, na pazarni dan, preći onih silnih, vlastelinskih sto trideset pet metara i devet nežnih svodova Vojinovića mosta. Legli na zemlju, usidrili se u nebo. Odavno ga je Sitnica obišla, i napustila. A i mi više ne znamo kuda tečemo. Sve smo zaboravili. Zato nas i nema. Sem, još, u srcu Boga.

I baš u taj grad, i u tu Crkvu Svetoga Ilije paljenu i demoliranu u dva navrata, 1999. i 2004. godine, što tiho, skoro nečujno opet vaskrsava, ulazimo u poslednji petak uoči Vidovdana. Sa nama i armija od hiljadu i tri stotine ljudi naših, prognanih, korakom muklim. Dođosmo da obiđemo oca Simu. On i popadija Goca su preostali Srbi u rasrbljenom Vučitrnu. Dvoje. Moj čovek i ja – četvoro; Svetlana Hadžić iz Eparhijskog zavoda za zaštitu spomenika – peta; Rade Perić i njegov sin, Nikola – sedmoro. Sabranih.

Crkvu, sveštenika i njegovu porodicu i nas danas čuva Kosovska policija.

Tu, na zemlji Uroša Avramovića, što je sve svoje imanje zaveštao Vučitrncima, koji su vešto prebrodili svaku postavljenu im zamku i sazdali hram, osećam da sam viša i protežnija od Donžon kule kojoj trebaju ruke od tri metra kako bi bila obručena. Sa ostataka mašikula baca se na moje teme kipuće ulje i kamenje iz poslednjih bitaka. S njenog grudobrana ustreljena bivam, ipak, nekom milom tugom posred grudi.

I zato, valjda, što samo jako srce žensko zna da u isti mah i puca i cveta, baš tu, na mestu gde se Trstena uliva u Sitnicu, stapa se moja iskidana misao sa celom celcatom dušom nagorele vučitrnske crkve i vasceloga moga zemaljskog i nebeskog naroda. I zato, možda, imam intenzivniji osećaj da bi sudbina cele zemlje kosovske i metohijske, ili možda same lepote mogla počivati na leđima trinaestogodišnjeg Nikole Perića iz Gojbulje dok sa svojim ocem Radetom, ocem Simom i mojim čovekom unosi merdevine u kao ugarak mrku, a ipak prijatno svežu, blago svetlu i u neku nejasnu nam tajnu dopola uronjenu crkvu.

Neki znaju, a neki ne da se ovde moglo sazdati hrišćansko zdanje u tursko vreme samo ako bi bilo kakvih ostataka starih, i to na prvobitnim dimenzijama. No kako ih nije bilo, beleži Ivana Ženarju, po preporuci nekog Radovana Debelog, na imanju Avramovića dosetljivi Srbi zakopaše crkvene utvari – krstove, kadionice i tome slično, uz dogovor da se potom to zemljište obrađuje kao bašta sve dok se ne steknu uslovi za podizanje crkve. I radiše tako, deceniju, skoro dve. A onda te utvari podmetnute otkopaše i pokazaše kao dokaz da se tu i ranije nalazila Crkva.

Da Vas podsetimo:  EWB: Srbija evropski lider u zagađenju vazduha

I sazda se, delom u zemlji, delom nad njom. I oradosti se narod.

Groblje, većma oskrnavljeno, počiva prekoputa obnovljenog parohijskog doma. Crkva, zvonik, groblje – triptih koji nosim u zenici oka iz porte pokojnog oca Velje, paroha orahovačkog. Kod oca Sime još i ružičnjak što bukti, u dubini porte plastenik i česma sa uklesanim stihovima: “Spavajte moji umrli / bez groba i bez biljega…” I bujna trešnja pred samom crkvom.

Još jedna bašta rajska.

Mirišu nam ovde popadijine ruže iz dvorišta jednako kao i ruke debarskih zografa i drvorezbara Diča Krsteviča i Blaža Damjanovića. Na ne prolazno. I na sve što je bilo, a čega više ne mogu da se setim.

Davno ne osetih bliže sebi neku tako milu izvesnost ljubavi, topliju od samoga sunca, od one koju videh u očima Nikole iz Gojbulje.

Oko mu svetlo, puno, mirno more. Prati očev pogled. Lice široko, mirno. Podiže glavu ka svodovima crkve i otkinutim komadima maltera. Dečački iždžikljalo, baš onako kako ide uvis kad prelazi onu tanku granicu između detinjstva i ranog momaštva, telo dečaka prati telo oca. Fino, tiho zrenje, ničim nagnano u silu, no usmereno svo ka nekoj samo njemu znatnoj stazi.

Ni manje reči, ni više misli ukapanih u moj mozak.

Ni manje očevih zahteva ni više detinje poslušnosti.

Ni manje razloga, ni više davnašnjeg kosovskog sramuvanja pred neznancima.

Pokazuje nam sve što smo mislili da više ne postoji u svetu. Poslušnost. Stid. Tijo zborenje. Hrabrost mušku. Spoj koji nestaje. Kao što su nestale i one 74 srpske međ 47 muslimanskih kuća potkraj 15. veka. Pa dve hiljade što kuća što vinograda i njiva kraj ove ćudljive ravničarske reke što ih beleže popisi iz druge polovine 16. veka.

Gledamo u svodove što ih je ugario dim crnih automobilskih guma što su ovde paljene 2004. godine. Liče na mrkoljubičasti, zgužvani, uvijen i iscepan saten.

U prostaštvu nestaju obesni, a lepota prosine, nenadano.

Valjalo bi okrpiti, zaštititi – i davnašnje i današnje, veli paroh Sima. Mećemo prste u žive rane od kojih se odvaja malter kao meso od tela. Raspoznaje nas zemlja po mirisu tamjana i paljevine.

Docnije, paradajza kriške, njeguški pršut i mantije što je zgotovila popadija.

Eto i Nikole sa dva buketa ruža za mene i Svetlanu.

Mirišu. Mirišu na sve čega više ne možemo da se setimo.

Nešto nas je spojilo i prikopčalo, brzinom munje Gromovnika.

++++

Nikola i otac mu, Rade, naši putevoditelji, vode nas put atara sela Gojbulja i Banjska.

Banjska je na četvrtom kilometru od Vučitrna, na Varničkom potoku. Nekada je brojala četrdeset srpskih kuća, sada svega desetak, ako je verovati popisu, među sto dvadeset albanskih. Crkva posvećena Svetom Nikoli iz 1346. godine, tri puta je minirana i rušena tokom 1999. i 2004. I opet živa.

Da Vas podsetimo:  Veliki reset: Vizija sveta u narednih 10 godina zbog virusa

Da ima svoga čuvara kaže nam zmija koja je spremila dobrodošlicu za Svetlanu. Strah i smeh u isti mah, kao i svuda, Kosovom i Metohijom.

+++++

U Nikolino i Radetovo selo Gojbulju sklizne se lako čim se skrene s glavnog puta.

Ulicom Miroslava Antića, toplo je i tiho. I tužno. Zalazimo u zatravnjeno staro srpsko groblje sa Crkvom Svete Petke, nadzidane 1986, na starim ostacima hrama iz Milutinovog doba. Lepa je i omalena, stara i prinovljena, otvorena Radetovom rukom za nesvakidašnje radoznale posetioce. Plovi, tiha, u popodnevnoj dremki.

Gledamo. Mnogo je lepih grobova, lepih ljudi.

Čitamo nadgrobne ploče.

Zdravica će svakom doći, na svakog će doći red. Upokojena u dvadeset prvoj godini, Radmila Savić, kažem, sigurno neprošenica, čim joj spomen podižu stric, otac i mati. Ovde blaguje – suvonjava lica, bela, lepa. Kosovka.

Nikola me vodi na drugu stranu, da mi pokaže starije grobove, iz 18. veka. Zna. Često je ovde. Njegovo je selo. Crkva. Zemlja. Potanjamo zajedno u nežnu travu. Svedoči svaka stopa, naše je.

Trinaestogodišnjak ovaj, zna, i ume. Vodi.

Iz Gojbulje se ne ide dok se ne popije kisela iz bunara, veli. Da probamo. Doista, ledena, i bolja od svih što smo pili.

Prekoputa, pokazuju nam, još jedno srpsko imanje prodato Albancu. Kraj dve stotine napuštenih košnica – jedna prazna stolica. Čeka gazdu. Čovek pogibe, a da ne znade – prosto mu bilo. Stopi imanje svoje za par hiljada evra i kupi polovan auto. Dade zlatnu pčelu za zarđalu kantu.

+++++

Vrućina nam kao kamen legla na teme.

Niz suv, prašnjav put, naniže, ulicom Miroslava Antića, leži s desne strane srpska kuća prodata Albancu. Vrelina, a ja zebem. Ipak prilazim sa Radetom. Porte, dve: jedna kamena, druga drvena. Koja od koje lepša! Svetlana iz Zavoda stručno objašnjava da je ovo bio nekada sigurno lučni ulaz od kamena u portu crkve ili samu crkvu. Stilizovana predstava rozete sa motivom sollei tournanta, rotirajućeg sunca. Preneto samo crkveno na kućevno. Kamen na kamen. Broj kuće 51.

Bog spava u kamenu, a budi se u suncu, kažem dok odlazimo dalje.

Perići će svojoj kući. Mi, na istok, u Pomoravlje. Doma.

Svud si ovde doma, kaže mi moj čovek.

++++

Na rastanku, gleda me stotinu rotirajućih sunaca Nikolinih:

Poslušnost. Stid. Tijo zborenje. Hrabrost muška.

Ruže mirišu li, mirišu. Ne odlazi mi se. A valja nam putovati.

Pred zagrljaj, braljam po torbi, kao moja pokojna baba. Od nje mi je to ostalo: Vazda je opominjala: „Dijete, imaj nešto pri ruci: bombonu, kocku šećera, krstić. Podaj kad sretneš čoveka.“

Da Vas podsetimo:  Zemljotres kao marker inficiranosti srbofobijom R Hrvatskoj

Sretoh Nikolu, baba. Imadoh i dadoh. Studenički krstić, baba.

Ako, valja se.

Nazdravlje, Nikola! I hvala, ljudi!

Odlazimo. Sunce Gojbulje se okreće za nama.

+++++++++

**Sedam dana kasnije**

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

„U selu Gojbulja kod Vučitrna trinaestogodišnjeg dečaka Nikolu Perića pretukla je grupa kosovskih Albanaca. Tom prilikom pokidali su mu i gazili lanac i krstić. Dečak je primljen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici.“

Otvaram laptop:

Word /doc._Nikola_Iz_Gojbulje_Radna_verz.

Ja sam samo žena svog čoveka, na svim putevima zemaljskim. Inventar, rokovnik, oko fotoaparata, držač špahle, baterijske lampe, nekad olovke, telefona, rukavica; podupirač merdevina, čaša hladne vode ili proplakala Knjiga utisaka.

Usput, u meni se sve zbiva. U babinoj veri da Bog dolazi ženama u svakodnevnim poslovima. Sladi, iz kocke šećera što se troši u džepovima sirotinjskog pulovera.

Vladika Nikolaj mi zbori nešto. Ne mogu lako da ponovim, ali slutim: kao što među projom ima i borova koji će se tek kad malo uzrastu uočiti, tako i među malim ljudima sadašnjosti mora biti heroja, koje će tek budućnost zapaziti. I veli još: beše ti dat i grad i dan i mali ljudi koji se izdaleka ne mogu videti. I taj tren budućnosti u kome stajaše sa svojim ljudima, u sadašnjosti koja je već danas prošla.

Piši.

Pišem:

Vojinovića most koji je četiri veka premošćavao Sitnicu, umudrio se, ućutao, skamenio preko mere svoga kamena. Dva i po veka, most na suvom stoji, Sitnica mu se ne primiče, a mi ne razabiramo zašto. Ako se uputimo, možda i razumednemo.

Teško je slabima uputiti se. Iz Beograda dogledati vučitrnsku zaravan. Širinu obraza oca Sime. Ruže popadije Goce. (One što mirišu na sve čega više ne možemo da se setimo.) Nikoline oči u Gojbulji. Četiri đaka u sedmom razredu. Fudbal u školskom. Sunčani časovnik na kamenom portalu prodate srpske kuće. (Onaj koji se okreće za gazdom.) Dve stotine naherenih košnica u Gojbulji. Uginulu pčelu. Ledenu kiselu vodu u bunaru koja čeka namernika. Malene prozore kroz koje ulazi najveća svetlost. Zmiju u vučitrnskoj Banjskoj.

Drumove i snove.

Teško je ući međ’ one malobrojne, što nam se izdaleka čine tako mali, te ostaju neopaženi. I videti koliko su veliki. Visoki. Široki. Sresti se svakim Nikolom i svakim Radetom. Sa svakim ključarom naših crkvica i zatravnjenih grobova.

Razumeti dar i dati uzdarje.

Voleti ruže u tuđoj ruci. Bezbrižno poskakivati s krstićem ulazeći u svoje dvorište. U svoju kuću.

Pitam:

Koliko će se još sunčanih satova i sunaca okrenuti za Srbinovom kućom u Gojbulji čekajući da se Sitnica u korito vrati i poteče, k nama?

– Odavno je reka most obišla, i napustila.

– A i mi više ne znamo kuda tečemo.

– Sve smo zaboravili. Zato nas i nema.

Sem, još, u srcu Boga.

I Nikole, iz Gojbulje.

Od Perića roda.

***

(U Beogradu, 4. 7. 2021. reportaža-putopis-esej-priča-život-iznad-žanra. Eto.)

pokretzaodbranukosovaimetohije

IZVOR: Iskra

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime