Kad dođu izbori, mnogi pričaju o biografijama i kvalitetnim pojedincima, predvodnicima partija i pokreta.
Nažalost, najčešće je u pitanju obično praznoslovlje. Ljudi će pokušati da i najgoreg šarlatana prikažu kao mitskog junaka, nadljuskih sposobnosti i čeličnih moralnih načela.
Tako je moguće da kancelarijski moljac bude prikazivan kao „vojinstveni genij svemogući.“
Ovo je priča o dvojici generala. Obojica su istaknuti kandidati na predstojećim izborima. Jedan je nosilac liste patriotske koalicije NADA, general Božidar Delić, a drugi je predlog jedne druge koalicije za predsednika Srbije.
Možda ste se, cenjeni čitaoci, sada zbunili. Ne možete da se setite još nekog generala u ovoj kampanji? Priznajem da je teško. No, ipak, onaj tip zgaslog pogleda, markantan poput korpe za otpatke i energičan kao mrmot u toku zimskog sna, formalno je imao taj čin. I dalje ga se ne sećate? Pa dobro, razumem. Zbilja jeste neprimetan, proziran i nepotreban.
To je onaj anemični koji se stalno pojavljuje pored žene što neprestano viče „Genocid, genocid!“ i starijeg gospodina kojem su ruski hramovi i spomenici kič, što smatra mentalitetskom odlikom ovog naroda, te poziva na uklanjanje iz Beograda jednog spomenika, koji je stvorio ruski vajar.
E, taj! Zdravko Ponoš. Ne samo što je bio general (ovde neka uvaženi čitalac zamisli kako se grohotom smejem, teško zadržavajući suze), već su mu njegovi zapadoidni pajtosi izradili nameštenje, pazi sad, načelnika generalštaba (sic!).
Ovaj Kninjanin je, prilikom raspada Jugoslavije, planirao, po sopstvenom priznanju, da napusti zemlju. Ipak nije. Usrećio nas je. Takav ratnički kolos nije viđen od Tamerlana. Lavovski je doprineo odbrani svog ognjišta i zemljaka. Zli jezici bi rekli, iz bezbedne beogradske zavetrine. No, mi koji znamo patriotizam njegovih potonjih kompanjona Tadića Borisa i Šutanovca Dragana, shvatamo da je i Zdravko Obilić. Možda on nije bio u rovu, na tenku ili u stroju uopšte, ali je sasvim sigurno brinuo. Radio je u odeljenju za razvoj i opremanje[1]. Ne znam zašto, ovo me podseća na epizodu „Državnog posla“ u kojoj Boškić objašnjava muke svog oca, koji se za vreme agresije 1999. sklonio u Budimpeštu, pa se u slanoj sobi hotela sekirao za svoju državu i njen narod.
Od 1988. do 2002. naš Zdravko je bio referent.
„Od koga sam ja, bre, ovde mlađi?“ vapio je Mita Pantić u Tesnoj koži. No, i pored referentske pozicije, jedan drugi lik iz tog filma mi pada na um, kada razmišljam o Ponošu. Sotir Milivojević, zvani … ma pogledajte samo Zdravkovu sliku i setićete se nadimka sami.
Uprkos ratnim dešavanjima, Zdravko je uspevao da uči. Završio je postdiplomske studije. Lepo. Nije on to radio zbog sebe i svoje bezbednosti, da bi izbegao borbu i da ne bi radio ono za šta ga je država besplatno školovala i plaćala nakon toga. Ne, on je to, poput Šojića, radio zbog „preduzećeta“. Da nama bude bolje, kad Zdravko sa titulom bude bdeo nad našim domovima. Svako može da ode s puškom u ruci da brani narod i državu, ali ne može svako, kao Ponoš, da magistrira. Sad mi se srce stegne kad pomislim na zabrinutog Zdravka, čiji rodni kraj pale i robe ustaše, gde crnolegijaši opet haraju, a on mora da se koncentriše na knjigu i nauku. Graške mu znoja orosile čelo, a on uči. Sve za naše dobro. Kakav junak. Junačina. Heroj!
Prirodno, zbog toga što je rat navalio da traje baš u doba dok je Zdravko P. učio, on nije mogao da stekne rukovodeće iskustvo. Nije bio u prilici da se iskali, da komanduje na frontu, da omiriše barut. Pošto mu je to bilo uskraćeno, red je bilo da mu se država za tu nepravdu oduži. I to kako!
Dobio je nameštenje za načelnika generalštaba.
Pravda. Konačno su se iplatile sve one besane noći posle šetnji Kalemegdanom ili pozorišnih predstava, kada se živ izjedao zbog sudbine svoga zavičaja, dok su drugi uživali po rovovima, minskim poljima i izbegličkim kolonama.
Pa ko pre od Zdravka Ponoša da postane načelnik generalštaba?!
Takva ljudina i treba da bude predsednik Srbije. Da sad, malo o svima nama brine iz dedinjske rezidencije, uz kavijar na diplomatskim poselima i uz šampanjac s interkontinentalnih letova. Taj potencijal je uočio Đilas D. i srećom po našu zemlju, predložio Zdravka.
Drugi general, koji se kandiduje u kampanji, kao nosilac parlamentarne liste koalicije NADA jeste Božidar Delić.
I Delić je završio vojnu akademiju, ali je po izbijanju rata zadužio borbeni položaj. Bio je na Dubrovačkom ratištu.
Dobrovoljno se javlja da ode u vojsku Republike Srpske, na Nevesinje, odakle je vukao poreklo iako rođen na Kosmetu.
Neko bi rekao da je on time pokazao više rodoljublja od Zdravka koji je sa ženom sedeo u Beogradu, ali taj bi grdno pogrešio.
U stvari je Delić odabrao lakše. Zna se kakav je rat. Tu nema da se mnogo misli. Naređenje, izvršenje. Drugi misle za tebe. Tvoje je samo da izlažeš glavu pogibelji svake sekunde, svakog sata, svakog dana… i tako iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Dok je Delić prosto obavljao svoj ratnički posao i nije imao vremena da ma o čemu brine, Zdravko je venuo, kidao se od muke za svojim narodom i zavičajem.
Božidar je samo pucao. Kakav sebičnjak. Konformista.
1995. prekomandovan je u Prištinski korpus, kao komandant 549. motorizovane brigade vojske Jugoslavije. Na tom položaju vodio je svoje momke u ratu sa arbanaškim teroristima i NATO agresorom. Ko ne zna šta je NATO, to je jedna humanitarna organizacija kod koje je Zdravko Ponoš polagao neke ispite. I oni brinu. Brinu za mir i demokratiju. Najčešće bombama.
Jednu „vojsku“ je taj antimoderni Delić napustio samo zato što su mu statut dali na engleskom jeziku. Kakav primitivac! Nerazuman i bandoglav kakav jeste, general Božidar Delić je sada stao na čelno mesto poslaničke liste stranke čiji su fukcioneri služili pod njegovom komanadom na Kosovu, tačnije na Paštriku. Kaže da se vodio mišlju, da ga sigurno neće izdati u miru, oni koja to nisu učinili u ratu. I sad se neko pita zašto on nije postao načelnik generalštaba, a jeste moćni Ponoš. Pa s tako zatucanim, patrijarhalnim pogledima na svet, mi ne možemo u taj svet. Zapadni. Izdaja je prava stvar, koga briga za lojalnost, zakletvu, čast?! Da su to neke vrednosti, Ponoš ne bi studirao u Beogradu dok mu ustaše gaze kućni prag, već bi i on otišao da se bori. To je bar lako.
Na svu sreću, kad je sinulo sunce slobode, Svetozar Marović i Prvoslav Davinić su Delića poslali u penziju. I neka su! Naravno, trebalo je ukloniti te samoživce koji su hteli da se igraju rata i napraviti mesta za prave generale, bez prethodnog ratnog iskustva, kao što je Ponoš, da donesu zlatno doba našoj vojsci, sa najviših položaja, razume se. I oni su u tome uspeli. Tenkove i protivavionska oruđa isekli i istopili, a hiljade oficira sa ratnim stažom – penzionisali. To je patriotizam.
Eto, takva su ta dvojica generala.
Čitalac će sam odlučiti čije mu je postupanje bliže srcu, pa će znati i koga da zaokruži, kad za to dođe čas, a ja sam stranu još 1999. izabrao.
У сваком случају, необично је да један генерал затражи држављанство друге државе, и то непријатељске. И сада би да буде председник државе, не знам да ли постоји сличан случај у свету?
U Srbiji -nikakvo čudo da neko zatraži ili ima dva ili čak tri državljanstva a ipak se dokopa vrha vlasti. Tabloidi su pisali da je i Ana Brnabić imala dva državljanstva (hrvatsko i možda američko) Tako da je valjda sa hrvatskim državljanstvom postala predsednica srpske vlade. Poznavao sam i Marka Čadeža, čoveka koji je navodno imao dva državljanstva -hrvatsko i nemačko -sada verovatno ima i srpsko, i koji je bezijerdnog radnog dana u privredi, postao predsednik Srpske privredne komore. Pre toga se okušao kao novinarčić a dolaskom iz Frankfurta u BG postao je potparol nemačke ambasade u Srbiji! Važna funkcija koja se dobija samo ako to aminuju nemački obaveštajci!Čak je i njegovo obrazovanje diskutabilno -govori se, naime, da je završio u Nemačkoj neku „akdemiju“ –koja firmira kao „registrovaano društvo“ za koju se ne zna kakav kvalitet poseduju ljudi koji je završe. Znači- ukratko, u Srbiji je sve moguće, pa i da neki general ili neka predsednica vlade ili neki direktor Privredne komore kao i mnogi drugi, imaju, pored srpskog, i tuđa državljanstva. Šta mislite da mađarski političari u Vojvodini nemaju, pored srpskog, i državljanstva Mađarske –kao npr. Ištvan Pastor, Šandor Pal i drugi?
Kazes u Srbiji je sve moguće, pa zar se opozicija ne zauzima za to da ne bude sve moguce? Ipak ne verujem da u svetu postoji slucaj da predsednik jedne drzave ima drzavljanstvo druge drzave, uz to i neprijateljske. Za Brnabicevu znam da je Hrvatica po ocu, ali to ne znaci da ima njihovo drzavljanstvo, ako ima, zasto opozicijski mediji ne pisu o tome? I na kraju, covek uvek moze da se odrekne drzavljanstva ako to zeli.
Чланак је, у потпуности, истинит.
Чињенично је тачан. Није важно да ли се, због страначке опредељености, некоме допада да се факти изнесу, али они чврсто стоје.
Драго ми је да сам га прочитао. Додуше, волео бих да је сајт ћирилични.
Odlican tekst. Hvala autoru.
Pokušao sam da čitam ovo smeće, zaista sam pokušao.
Sramotni, naručen, dobro plaćen tekst, zapravo logodijareja koja priliči Informeru. Zao mi je da ga prenosi vaš portal.