Osim raznih asocijacija, koje naslov može da proiznese, meni je drag, mio, topao, jer je povezan sa jednim mojim doživljajem od pre izvesnog vremena. Dugo se vrzmao u mojoj glavi, dok nisam rešio, da ga upravo sada opišem.
Kao i uvek, povremeno sam odlazio na pijac Zeleni venac. Na redu jnj bila kupovina jaja kod mog poznanika Vula. Ljubazan kao i uvek, ponudi mi stolicu da se malo odmorim i uz to, da i malo popričamo u stilu „šta ima novo“ i slično. On zna šta ja kupujem, karton jaja od 30 komada, srednje veličine. U međuvremenu naiđe poneka mušterija, on odmah se ponudi da ih usluži, jer zna, da ja ne žurim. Ispred Vulove „radnje“zastade jedan mladi bračni par i nešto se tiho, neupadljivo počeše dogovarati. Vule čeka ishod i posle nekoliko minuta pakuje mladom paru naručena dva jaja. Posmatram scenu, koja u meni počinje da se „kuva“. Vule sa svoje strane, profesionalno i sa puno neme diskrecije, pakuje dva jaja u mali kartončić, uručuje robu paru i oni odlaze.
Ostaje slika tih ljudi, njihov izgled. Svakako produhovljenog lica slovenskog porekla. Brzo, kao vatromet, počinje u mojoj glavi da se razvija film. Možda su umetnici, a možda obični ljudi, ali svakako izbeglice, bilo iz Ukrajine, bilo iz Rusije. Dostojanstvo ih krasi, ljubav i međusobno razumevanje. Nisu skrivili nikome ništa. Plavi, visoki, usredsređeni na kupovinu. Eto, imaju hrane za taj dan. Polako, ruku pod ruku odlaze u neku sličnu kupovinu. Pomišljam, šta ih je snašlo, a oni pokazuju mir i stabilnost. Meni su poklonili ljubav i saznanje: živeti bez roptanja i optužbi. Možda u sebi imaju nešto od toga, ali njihova diskrecija pobeđuje sve.
Promiče mi kroz glavu, da smo i mi prošli nedavno Golgotu, a jaja mi pomogoše da se prisetim mog ličnog doživljaja iz teškog vremena rata i sankcija, koje smo preživeli. Bio sam u to vreme zaposlen kao profesor u Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Tog dana se primala plata. Sa gomilom bezvrednih novčanica, požurio sam ne kući, već na Zeleni venac, da kupim za celu platu karton jaja i da tako na najcelishodniji način utrošim platu, jer sutra to više ne bih mogao da učinim, jer će vrednost novca još više opasti. Hvala Bogu, sve je prošlo pa će i mladi par se vratiti kući i sećati se, kao ja
13 juni 2026.g. Beograd Mišo M. Mladenović, ak. sl. i pisac
