“Procvilješe tri srpske vojvode
u sužanjstvu paše skadarskoga,
a da zašto, veće ni kroza što”[1]
Možda se neki od nas sećaju narodne pripovetke koju smo čitali u osnovnoj školi o nekom turskom agi koji je dugo putovao, i umoran legao potrbuške pod neko drvo da odrema. Najednom preko tura mu pretrči miš. Aga izvuče kuburu i ubije miša. Pitaju ga: „Pobogu, ago, što arčiš džebanu na običnog miša“? „E pa danas miš, sutra će mačka, prekosutra pseto, pa će konji, pa će ljudi počet prolaziti, pa će vojske… A ja jednom kuburom vojsku pobiti ne mogu“.
Interesantno je da su priču sa takvom poukom čitale generacije i generacije, ali da osnovnu pouku priče nikada nismo primenili u životu, a u vođenju države pogotovu. Mi nikada ne reagujemo kad je zlo u povoju, već na njega reagujemo tek kad postane veliko, i tada mnogo toga žrtvujemo i, po pravilu, bez uspeha. Mogu na ovom mestu da uputim svojevrstan Ice Bucket Challenge svim čitaocima, koga možemo nazvati i Nonsence Bucket Challange, sa zadatkom da se sete neke pretnje u politici na koje na vreme nismo reagovali, a što je kasnije kulminiralo do opasnih dimenzija.
Siguran sam da se svako od nas može setiti nekog takvog primera vezano za Kosovo i Metohiju, ekonomiju, privatizaciju, kulturu, demografiju i tako dalje, pa zaključno možda sa propustom da se izvadi „kubura“ i skine tabla Aćif-efendiji u Novom Pazaru nakon čega smo došli do predvorja formiranja tamošnjih paravojnih formacija, i protivustavnih političkih zahteva.
Ovakav „lako ćemo“ odnos prema realnosti nas je doveo i dovodi u velike probleme. Zbog čega je to tako? Da li smo nesposobni da na vreme prepoznamo pretnju i da se na vreme sa njom izborimo? Da li smo kukavice, pa pred opasnostima zabadamo glavu u pesak, pa i pored toga što smo prepoznali opasnost nemamo hrabrosti da reagujemo, već čekamo da neko drugi to radi umesto nas. A tog drugog nema. Ili je, a što je najverovatnije, kod nas postalo trajno stanje da pametni ćute, a budale govore.
Ovakav „lako ćemo“ odnos prema stvarnosti dovodi nas i u stanje neosetljivosti na bilo čije patnje, pa neretko i za one koje bezrazložno trpimo, tražimo razloge isključivo u sebi („Nije Sloba kriv, mi smo…“). Postajemo potpuno nesolidarni sa ljudima koji pate, okrećemo glavu i kao da sa nekim olakšanjem primamo da neko drugi pati, i da smo se sami izvukli, barem ovaj put. Takvih je primera bezbroj, ali ćemo se na ovom mestu zadržati samo na našem odnosu prema sopstvenim prijateljima, drugovima, sugrađanima, saborcima i na kraju krajeva Srbima koji su nevini dopali robije.
Haški tribinal je kvaziinstitucija koja je na mala vrata ušla u naše živote, još dok je na vlasti bio Slobodan Milošević, koji je i tragično skončao u istom (nažalost, ne i jedini). U toj instituciji Srbi su osuđeni na višemilenijumske kazne zatvora. I to ne bilo koji Srbi. Ne Srbi kriminalci. Nego Srbi koji su u datom trenutku zauzimali najviše položaje u državi, vojsci i policiji. I to ne u bilo kom trenutku, već u trenutku najbrutalnije agresije koja je gotovo dovela do devastacije naše zemlje i našeg naroda, a čemu su ti sužnji pružili otpor.
Da se razumemo, o nekima od njih lično nemam visoko mišljenje, kao verovatno i vi koji ovo čitate o ponekom od njih. Imamo neki svoj subjektivni sud. Ali oni su objektivno osuđeni na drakonske kazne, a tek se očekuje „višnja na torti“ kada budu osuđeni Karadžić i Mladić, a prateći dosadašnje „kriterijume“ tribunala ima malo razloga za optimizam. Pre će biti da će kroz ta dva procesa natovariti svima nama hipoteku genocidnosti, što će nas kod zapadnih nam prijatelja dugoročno legitimisati kao lovinu za odstrel.
Kako smo se mi postavili prema tim Srbima koji su dopali haškog kazamata? Dovoljno je setiti se pre svega ravnodušnosti prilikom „isporučivanja“ prvih „optuženika“, pa sve do egzaltiranih zvaničnika na konferencijama za štampu nakon isporučivanja jednog po jednog Srbina (što viši rang, veća i egzaltacija), čime je navodno trebalo da postanemo član EU, a sa druge strane ništa ili vrlo malo je činjeno da oni osete da država, odnosno svi mi brinemo o njima. Ispraćaj u Hag je postajao za Srbe gotovo kao ispraćaj na večni počinak. Ako uporedimo odnos Hrvatske prema svojim građanima u Hagu, Sarajeva prema svojim, pa čak i UNMIK-a prema, na primer, Haradinaju, koji je u autobiografskoj knjizi i priznao zločine koje je učinio, osetićemo gadnu muku u stomaku ako nam je ostao još koji gram savesti.
Jedan slučaj se posebno izdvaja među ovima, i njegovih 12 godina robije imaju poseban sjaj među višemilenijumskim zatvorskim danima Srba u haškom zatvoru, a sada već i diljem drage nam Evrope. To je, pogađate, slučaj Vojislava Šešelja.
O ovome slučaju je napisano mnogo, a kako izgleda pisaće se još dugo i još više. Verujem da procenat onih koji smatraju da je Šešelj kriv ne prelazi 5%, a nagli pad broja takvih je zabeležen proletos, kada se šuškalo da će Šešelj biti pušten iz zatvora. Čak i oni koji su ga do juče smatrali crnim đavolom, shvatili su da se radi o običnom montiranom političkom procesu, sračunatom na udaljavanje nevinog čoveka sa srpske političke scene.
Njegova briljantna odbrana je postala noćna mora haških gonitelja, i njegovih neprijatelja u zemlji. Štaviše sadašnji naš premijer je svojevremeno izjavio„da je predsednik SRS Vojislav Šešelj zadao ozbiljan udarac Haškom tribunalu i da su dosadašnji nastupi svedoka pokazali da u Tribunalu nemaju optužnicu protiv Šešelja” i “da od početka suđenja protiv Šešelja nije izneta nijedna kompromitujuća ili optužujuća činjenica”. Pa ipak Šešelj je još uvek tamo gde je i bio pre 12 godina.
Ono što ovaj slučaj izdvaja od ostalih pored dužine trajanja pritvora, za šta bi eventualno moglo da se angažuje i osoblje Ginisove knjige rekorda, jeste i to što su sve ostale haške sužnje isporučivale neke vladajuće garniture. U Šešeljevom slučaju, sadašnja vladajuća garnitura (Vučić-Nikolić) ga nije isporučila već ga je ispratila u kazamat sa potocima suza. Razumljivo, bili su kumovi, pobratimi, saborci, šta već. Međutim, ona se nije pretrgla ni da ga podrži. Šešeljeva tragika je u tome što su mu u toku sužanjstva leđa okrenula dva najbliža saradnika. Svi se sećamo prevrata u SRS kada je lansirana priča o tome kako Toma i Aca na ovaj način hoće da dođu na vlast, a kada dođu, onda će sa pozicije vlasti dati garancije da se Šešelj pusti na slobodu. I?
Evo tri su godine ne vlasti. U međuvremenu je Šešelj teško oboleo, a garancije ne da nisu na vidiku, nego ih niko više i ne pominje, a i ime Vojislav Šešelj kao da je ako ne zabranjeno, ono svakako nepoželjno. Čak i povremene akcije članova SRS radi podsećanja na ovo eklatantno kršenje ljudskog prava, i nedopustiv odnos države i njenih najviših zvaničnika prema ovom problemu i prema ovom čoveku, spolja gledano više liče na neke hipi performanse s kraja šezdesetih, nego na neku ozbiljnu političku akciju.
Govoreći o garancijama države, dolazimo do slučajeva koji se geografski odvijaju daleko od Haga, ali sasvim po haškom modelu – svaki je Srbin kriv dok ne dokaže da je nevin. Dolazimo do slučajeva ljudi koji se hapse po Kosovu, a čiji broj nije zanemarljiv.
Mi smo na ovom mestu ranije pominjali ovaj problem, kada se Srbi hapse bez optužnice, pa se posle nalaze dva svedoka (Šiptara, naravno) i Srbi bivaju optuživani ili prinuđeni da se skrivaju, a da naša država nikada ovaj ozbiljni problem nije ozbiljno tretirala. A nismo ni mi sve dok su stradali obični ljudi, ali nas je pojava zabrinula kada su počeli da stradaju istaknuti predstavnici srpskog naroda sa KiM, pa i tada nedovoljno.
O Savindanu 2014, sasvim iznenada uhapšen je jedan od srpskih prvaka, štaviše lojalan briselskom sporazumu, Oliver Ivanović. Policajci EULEKSA su ga uhapsili i sproveli u prištinski zatvor, gde mu je u pravom smislu bilo ugroženo svako pravo, pa i pravo na život, jer su mu drugi zatvorenici otvoreno pretili. Ništa Srbija, ma koliko bila „kooperativna“ i „posvećena briselskom procesu“ nije mogla da uradi. Ništa! Zašto? Zato što „kooperativna“ i „posvećena briselskom procesu“ znači ponižena. A ponižena Srbija Srbima ne može da pomogne.
Siroti Oliver je morao sopstveni život da ugrozi štrajkom glađu, kako bi ga barem prebacili u kosovskomitrovački zatvor, gde bi bio bezbedniji. Oliver Ivanović nije anonimus. On je petnaest godina vrlo aktivan u političkom životu i u Prištini, i u Kosovskoj Mitrovici i u Beogradu. Da li je EULEKSU trebalo 15 godina da shvati da je Oliver teški kriminalac? Svakako da ne? Odnekud je neka naredba stigla. Šta se to dogodilo da preko noći od „dobrog konstruktivnog momka“ postane optuženi za teška krivična dela? Razlog mora da postoji, i saznaće se kad-tad.
No, što god da je razlog jedna stvar mnogo zabrinjava, a to je izostanak solidarnosti i reakcije Srba sa severa, Oliverovih sugrađana, i mlaka reakcija države. Slagali se ili ne sa njime politički, on je ipak uhapšen kao Srbin, a ne kao protagonista neke politike. A taj razlog je morao građane severa da mobiliše na odbranu nevinog Srbina. Da su se građani organizovali u Oliverovu odbranu, teško da bi ga EULEKS držao u zatvoru već 9 meseci. Ovako, nedostatak otpora, kao što ćemo na kraju ove priče videti, dovodi do daljih pritisaka.
Povodom ovog slučaja doživeo sam jedno prosvetljenje, i to verovali ili ne od strane Marka Đurića. To je onaj dečkić što neodoljivo podseća na Bastera Kitona na 33 obrtaja. Onaj koga je neko ovlastio da po Kosovu i Metohiji glumata važnu ličnost, okitivši ga i važnom titulom direktora Kancelarije za KiM. Onaj koga niko nije ovlastio, ali koji i pored toga zna da naredi svom obezbeđenju da pretuče nekog Srbina koji mu se ne sviđa.
Elem, taj dečkić je sedeo u zadnjem redu mitrovačke sudnice prilikom prvog Ivanovićevog pojavljivanja pred EULEKS sudijama. Iz tog reda klimajući glavom u ritmu rokenrola u adađo tempu, dobacivao je: „Država je tu“! Gde? Ako čovek leži u zatvoru 9 meseci, a Srbija daje garancije za njegovo puštanje da se brani sa slobode, postavlja se pitanje koliko pred EU vrede garancije države Srbije? Očigledno je da ne vrede, i da nas EU ne tretira ozbiljno.
Sa druge strane, proces se vodi protiv na primer Samija Ljuštakua za vrlo ozbiljna krivična dela, ali se on brani sa slobode jer EU uvažave njegovu „besu“ da neće da pobegne. Dakle za EU je „besa“ Samija Ljuštakua ozbiljnija garancija, očigledno ozbiljnija nego garancija države Srbije. I država Srbija preko toga ćutke prelazi. Po Đuriću, „država je tu“, i šta s tim? Da li je to oslobodilo Olivera? Nije. Da li je država intervenisala kod EU zbog neuvažavanja njenih garancija? To ne znam, ali pretpostavljam da nije, što znači da se miri sa ulogom pačavre u odnosima sa EU.
I takav odnos države, kao i samih Srba sa severa prema optuženim Srbima, dovodi nas do trećeg slučaja, slučaja Slaviše Ristića, doskorašnjeg predsednika opštine Zubin Potok, koji prema političkim ubeđenjima nimalo ne liči na Olivera Ivanovića, što još jače dokazuje da se Srbi proganjaju iz razloga što su Srbi, a nikako zbog političkog ili drugog uverenja. Ovaj slučaj je posebno interesantan iz dva razloga.
Naime, EULEKS Ristića optužuje za ubistvo policajca specijalnih jedinica ROSU Envera Zumberija, tokom napada te jedinice na sever Kosova, jula 2011, dakle, pre više od tri godine. Prvi kuriozitet ovog slučaja je što je za isto krivično delo optuženo još pola tuceta Srba, tako da u korenu ova optužnica signalizira da se radi o montiranoj, nebuloznoj optužnici sračunatoj na sejanje nesigurnosti među Srbima.
Drugi kuriozitet je tajming pokretanja poternice, naročito ako se zna da je Ristić sve vreme bio dostupan bilo kojim organima kojima je trebalo da da izjavu. Ne samo da je bio dostupan, Ristić živi bukvalno na tri koraka od kontrolnog punkta KFOR u Jagnjenici, tako da mu verovatno povremeno dok čita novine smeta žvakanje i pljuckanje duvana američkih patrola.
Imam tu sreću da poznajem čoveka lično, i to kao sasvim normalnog porodičnog čoveka, koji da je učinio neko zlodelo sigurno tri godine ne bi boravio u svojoj kući, tri koraka od okupacione vojske, i rizikovao da mu neko pretresima uznemirava porodicu. Ne, posredi je nešto drugo. U pitanju je, pretpostavljam, kao i u slučaju Ivanovića, pokušaj da se preostali srpski narod zastraši, da se unese nemir, a posle je sve lako.
Danas je Ristić, kako sam kaže, begunac u sopstvenoj državi. Na to je prinuđen, jer ako bi bio dostupan okupacionim vlastima, rizikovao bi da ponovo vidi slobodu nekako u vreme kad Srbiju budu primali u EU. Garancije države Srbije EU ne uvažava ni kada je u pitanju Srbin sa daleko većim stepenom kooperativnosti od Ristića, a Ristić ne daje „besu“. Stoga mu poželimo svu sreću u skrivanju od EU organa gonjenja, mada ona Đurićeva izjava: „Država je tu“, može da se tumači i ovako i onako. Ne treba je potcenjivati.
Naizgled ova tri čoveka opisana u ovoj priči predstavljaju tri različita slučaja. Međutim, koliko god ti slučajevi naizgled bili različiti, imaju jedan najmanji zajednički sadržalac, a to je da su instrumentalizovani u cilju pritisaka na nas na različitim nivoima. Ono što brine je što mi to još uvek nismo shvatili, i što mislimo da će taj pritisak da nas mimoiđe ako se pasivno ponašamo. E pa neće!
[1] „Tri sužnja“, Narodna pesma (odlomak)
Aleksandar B. Đikić
