Čuvar u logoru Rakitije, Branko Tunić kome se sudi u odsustvu, ubio zarobljenog vojnika JNA Marka Utržana (20) iz Kikinde i još 16 ih je surovo mučio.
– „Lisicama nam vežu ruke na leđima i onda tuku palicama i šutiraju čizmama svuda po telu, ne biraju gde će udariti. Kad te vrate u sobu ne možeš da legneš. Najviše me je tukao Branko Albanac, imao je taj naglasak kad priča, a ostalim ne znam imena, niti nadimke“.
Ovo je danas na suđenju u odsustvu Branku Tuniću hrvatskom državljaninu i tada pripadniku hrvatskih paravojnih formacija „Zenge“, optuženom za ratne zločine u zagrebačkom logoru „Rakitje“, u Posebnom odelenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu ispričao oštećeni Ž. L. (51).
On je bio zarobljenik u tom zagrebačkom logoru od 14. do 31. septembra 1991. godine, gde je prema optužnici, čuvar Tunić ubio zarobljenog vojnika JNA Marka Utržana (20) iz Kikinde i još 16 mučio.
IZLAZAK NA PREBIJANjE
Ž. L. je ispričao da su zarobljene vojnike razdvojili po nacionalnoj osnovi i Srbe stavili u jednu spavaonicu, u kojoj ih je bilo 30 ili 40. Obeležili su ih kao četnike i onda je počela tortura.
– Malo-malo išli smo na čišćenje podruma, a to je značilo ići na batinjanje… Mene su čuvari pet puta vodili na prebijanje. Nekada su vodili jednog po jednog, a nekada po dvojicu ili trojicu. Tukli su nas toliko da više ništa ne osećaš. Skidali nam cipele i tukli po tabanima.
Od bola više ne znaš, ni gde te je udario. Jednom su me četvorica udarala istovremeno palicama i šutirali cipelama. Posle mi je krv curila iz ušiju, pa su me vodili kod lekara. Ja sam se u ‘Rakitju’ bio ohladio, pomirio sa sudbinom, šta bude bude. Povukao sam se u sebe, ćutao i trpio.
On je ispričao da je redovni vojni rok služio u Ljubljani, a da su ih u martu 1991. godine prebacili u Prečec, gde je bilo skladište oružja, koje su čuvali. U septembru su ih opkolile hrvatski paravojnici „Zenge“ i oficiri su predali kasarnu.
– Bilo je 35 vojnika i pet oficira. Rekli su nam da ćemo biti pušteni kućama i odveli su nas u Rakitje, gde je bio neki sabirni centar i mnogo hrvatskih vojnika u različitim uniformama. Bili smo na spratu u jednoj sobi nas 30 do 40, a pored je bila još jedna isto puna. Bili smo zaključani, a ispred vrata je stojao stražar. Čuvale su nas „Zenge“.
IZ LOGORA U LOGOR
Podrum u kojem su nas prebijali imao je dve sobe i nije imao prozore. Bilo nam je zabranjeno da pričamo o mučenju, ali kad se vratiš, svi vide kakav si i da ne možeš da hodaš – ispričao je Ž. L.
Ž. L. je kazao i da je Hasan Durić, musliman iz Cazina, koji je kod njih u jedinici bio kerovođa, rekao čuvarima u Rakitju da Srbi pevaju četničke pesme, a da nikakvog srbovanja i pevanja takvih pesama nije bilo.
– Nadam se pravdi i da će svi ti čuvari iz logora da odgovaraju za zločine koje su činili. Nakon Markovog ubistva svi smo prebačeni autobusom u drugi logor u zagrebačkoj Selskoj ulici, gde nas nisu tukli. Ostali smo do 8. novembra 1991. kada su nas razmenili na mostu u Bosanskom Šamcu. Bili smo prva tura koja je razmenjena. U zarobljenišvu sam bio 58 dana – kazao je Ž. L.
On je naveo da mu je usled tog batinjanja u logoru oštećen sluh i da od tada slabije čuje, a danas nosi slušni aparat. Kazao je da nije mogao da sastavi pet sati sna i da je imao strahove i drhtavice. Na pokazanim fotografijama u sudnici prepoznao je Branka Tunića, kao stražara koji ga je najviše tukao.
OLIČENjE ZLA I MRŽNjE
U sudu je danas saslušan i P. S. (50), koji je ispričao da su ga dva puta tukli. Prvi put kad su ih odveli u menzu prišao mu je hrvatski vojnik i počeo da ga šutira nogama, jer je kao bio malo izvan reda, a onda ga udarao po glavi leđima i vratu.
– Drugi put su Branko i još jedan stražar, koji je bio iz Bosne, u podrum odveli mene i Marka. Čim smo ušli Branko me počeo udarati palicom po glavi i vratu i šutirao po nogama, ali ga je taj Bosanac nekako smirio. Onda je Branko počeo da udara Marka po glavi, koji je pao, a on ga je onda odvukao u drugu prostoriju i iznutra sam čuo jauke.
Vratili su me u spavaonicu, a sutradan na večeri mi je prišao taj Bosanac, koji je bio dobar prema nama i tiho i nekako tužno rekao da je Marko nastradao, da vodimo računa i budemo tihi da i mi ne nastradamo. Rekao mi je da ga je Branko ubio. On je inače bio najagresivniji, oličenje zla i mržnje – priča P. S.
PSIHIČKI PROBLEMI ZA USPOMENU
Svedok P.S. kaže da često sanja ta dešavanja iz logora i da i danas pije lekove, koje su mu prepisali psihijatri. Zbog prebijanja oštećeni su mu vratni pršljenovi.
– Gledao sam da nekako vremenom potisnem sve to što mi se desilo, da se okrenem životu, ali psihički problemi su ostali…
Marko Utržan bio divan, vedar i veseo dečko, ponosan momak, koji je uvek imao osmeh na licu i nikada ga neću zaboraviti. Svom sinu sam dao ime po njemu – kazao je P. S. i tada se rasplakao u sudnici.
