Dva pokreta u jednoj Srbiji!

autor:Miodrag Tasić

Srbija se umirit ne može. Mala Srbija, s nepunih sedam miliona stanovnika, napredna, prosperitetna, svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje, u svemu osim u narodu. Jer naroda je svakim danom sve manje. Niti se deca rađaju niti ovi što su nekako i rođeni, ovde žele da ostanu. Otišli bi svuda samo da ih nije na svom ognjištu! Toliko je dobro!

I baš u takvoj sve manjoj Srbiji ipak se našla i neka mladost koja bi da živi u svojoj Otadžbini. Ali, hteli bi da zemlja u kojoj bi živeli izgleda malo drugačije. Po njihovim rečima, koje čujemo u retkim televizijskim emisijama koje im ustupe deo javnog prostora, ili pročitamo na društvenim mrežama i malobrojnim štampanim glasilima, hteli bi državu bez korupcije, stranačkog monopola, kriminala… Da država funkcioniše na principu podele vlasti, što znači da zakonodavna, izvršna i sudska vlast budu nezavisne jedna od druge. Čak se ide dotle da u liku Predsednika države vide apsolutistu koji je zgazio Ustav i zaveo ličnu vlast. Daleko bilo!

Mora se priznati da je neznatna manjina naroda takvog mišljenja. Možda desetine hiljada studenata i srednjoškolaca. Pa, da su uz njih i profesori univerziteta i manjim delom profesori srednjih škola, roditelji tih studenata i učenika, babe, dede, rodbina, opet onih drugih je više. Mislimo na ljude koji su zadovoljni i čak zadivljeni likom i delom predsednika najpre, a potom i strankama koje nas vode u svetlu budućnost. Svetlu sadašnjost su već ostvarile, tako da ovo što imamo, prvi put je u istoriji Srbije!

Pošto studenti i ostali strani plaćenici ne posustaju od protesta, blokada, šetnji, zviždanja nosiocima vlasti, prozivkama, oni drugi, rekosmo većina, odlučiše da stvore Pokret za narod i državu! Svakako za državu Srbiju! Sad, ko je odlučio da stvori ovaj Pokret, možemo samo da nagađamo. Krenuli su od Jagodine. Centar Srbije. Nepregledna masa patriotskih nastrojenih građana, po procenama režimskih izveštača 50. 000 duša, slila se mahom autobusima u pitomu moravsku varoš. Ako su oni prvi, napred pominjani strani plaćenici, onda su ovi drugi državni plaćenici. Sudim po tome što nisu platili prevoz iz svog džepa. Verovatno to namiruje narod. Iz budžeta, razume se. Naše pare, svih nas, odlaze na besplatnu vožnju simpatizerima vlasti. Šta tek reći za zaposlene u javnom sektoru, državne nameštenike, koji su ostavili svoja radna mesta da bi milom ili silom otišli za Jagodinu? Mi, narod, plaćamo ih da rade na polzu našu, a oni jezde srpskim modernim drumovima ka Jagodini. Da je bar živ Kraljević Marko! On svakako ne bi trpeo ovoliku nepravdu. Izorao bi srpske puteve, sve da su ih Turci gradili.

Zli jezici tvrde da su pojedinci dobijali i dnevnice kako bi podržali skup u Jagodini. Plus troškovi hrane i pića; u najmanju ruku sendvič i sok, eventualno parizer! Kažem zli jezici jer niko dobronameran ne veruje u takve priče. Ubeđen sam da su putnici za Jagodinu pošli opremljeni na put. Slanina i beli luk u rancu, što da ne, pečeno pile? Kao nekad. Uđeš u voz, recimo, krenuo si u Trst po farmerice i kafu, i čim si seo u kupe, vadi pečeno pile, hleb, pitu… Uz obaveznu pljosku! Šo se nekad dobro jelo!

Bilo kako bilo, ako izostavimo nepotrebne eufemizme o poštovanju prava, demokratiji, to jest, odsustvu demokratije, manjku slobode, netransparentnost, uz sveprisutnu korupciju, kriminal, nepotizam, u podeljenom društvu iskristalisala su se dva nepomirljiva tabora. Na jednoj strani su poštovaoci vlasti i režima, i u još većoj meri Predsednika države. U Srbiji se stalno ponavlja slučaj da Predsednik države ima veću podršku i ugled od stranke na čijem je čelu (zvanično ili nezvanično), pa čak i od same države. Tako je bilo s Brozom, potom s Miloševićem, a ista je situacija i sa sadašnjim vođom. Pobornici režima i Predsednika su po sopstvenim rečima u većini. Tiha većina, kako izjavi jedan svakodnevni, bajagi neutralni analitičar političkih prilika kod nas.

S druge strane su oni koji traže promene u društvu, a koje pokreće netrpeljivost prema Predsedniku države, u dobroj meri i mržnja. Hteli to da priznaju ili ne. Jer u njemu vide uzroke svih zala u društvu. I tu nisu samo studenti, iako su oni na čelu kolone. Podržavaju ih mnogi srednjoškolci, profesori, advokati, glumci, scenaristi, poljoprivrednici… Makar oni iz Vojvodine i Mačve. I masa nezadovoljnih svakim danom se uvećava. Ne treba sumnjati da među nezadovoljnima nema radnika u privatnim firmama. Kako domaćih gazdi, isto tako i onih u stranom vlasništvu. Tu je najviše ojađenih i ogorčenih, ali ne smeju da se bune. Država ih neće zaštititi od otkaza. Strani kapital je u prednosti u odnosu na našeg građanina. Koga inače štite raznorazne socijalističke, socijaldemokratske i ostale levičarske partije.
Ne treba licitirati koga je više. Branioce sistema ili nezadovoljnike. Poražavajuće je što je došlo do takvog razdora i netrpeljivosti. Vlast postoji zbog naroda. Ne obrnuto. Treba raditi u interesu tog istog naroda. Nisu to više podanici. I ne treba težiti da se po svaku cenu mora očuvati vlast. Pogotovu ne treba pribegavati sili da bi opstali na vlasti. Čak i oni koji su brzometno diplomirali na prestižnim privatnim univerzitetima morali bi znati da „kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“.