Sud u Japanu doneo je svojevremeno presudu da je tamošnji sportski novinar preminuo od iscrpljenosti radom 1986. godine. Masajoši Šimizu, novinar lista Sports Nipon, umro je od srčanog udara u mestu Saporu. Imao je 38 godina i izveštavao je sa hipodroma.
Urednik ga je stalno slao na daleka putovanja, tražeći svakodnevno ekskluzivne vesti. Masajoši Šimizu morao je da ustaje u pet sati ujutro i piše članke od po dve hiljade reči. Srce mu nije izdržalo.
Sud je, nakon poduže parnice, konačno utvrdio da je njegov posao bio fizički i mentalno zahtevan. Žena Masajoši Šimizua dobila je mogućnost da od poslodavaca traži finansijsku odštetu.
Proteklih nedelja svedoci smo bili kampanje koja se vodi za vraćanje Utiska nedelje na Televiziju B92. Ni jednom novinaru nije drago kada poslovodstvo televizijske kuće prednost prilikom preuređenja programske šeme ustupi komercijalno-estradnim sadržajima umesto ozbiljnoj političkoj, doduše, radijski koncipiranoj emisiji.
Ono što ne razumem jeste motiv plitke solidarnosti koja se pretvorila u kič cviljenja nad sudbinom Programske grupe Mreža i Oljom Bećković, sve pod plaštom odbrane medijskih sloboda.
Ne postoji veće licemerje od konsenzusa o privatnom vlasništvu nad medijima, koje u praksi itekako favorizuje strane (zapadne) kompanije i pritom za svetinju podrazumeva procenjeni privredni interes vlasnika, kao ambijenta za protest protiv sklanjanja Utiska nedelje sa onoga što se još uvek naziva B92. Ako i postoji, to je protest u društvu onih koji žale za medijskim hatišerifima Bebe Popovića, ili su u boljem slučaju donosili loše medijske zakone, ili su u najboljem slučaju ćutali.
KAD BI SE UTISAK VRATIO
Čemu je služilo to cupkanje na Bulevaru Zorana Đinđića? Zar poslovodstvo novinarkom Bećković – takvom kakva je, a koja je televiziji ipak donosila više nego solidnu gledanost – nije obrisalo patos javnosti? Hoće li to medijske slobode u Srbiji biti dostignute i odbranjene ako „vlasnici“ i vlasnici Utisak nedelje u postojećim okolnostima vrate u program? Da li bi Utisak nedelje posle toga bio ista ona emisija? Ne bi.
Slučaj Olje Bećković nemoguće je razumeti u pomenutom plićaku pukog deklarativnog solidarisanja, koje, uostalom, nije ni sporno. Slučaj pogotovo nije moguće razumeti ličnim sentimentom prema njoj.
Zašto? Zato što se sama Olja Bećković koliko do juče javno zaklinjala u ovdašnje medijske slobode. Nije ih dovodila u pitanje sve dok joj emisija nije nečijim crnim dekretom sklonjena.
Ispostavilo se, naime, da medijske neslobode itekako mogu da budu „evropske“ samo ako su u funkciji ciljeva trenutnih miljenika birokrata iz Brisela. Čemu onda iznenađenje Olje Bećković i ljudi oko nje?
Donacije su presušile, ostalo je medijsko tržište, a ono je crkva u kojoj se moli psovačinom na Farmi pre nego lucidnim utiscima (slagao se ja sa većinom njih ili ne). Kada se tome pridodaju i oni drugi, prigušeni razlozi, eto lica Evrope na koje smo potrošili deceniju i po gledajući Utisak nedelje.
Olja Bećković je svih ovih godina prećutkivala razliku između deklarativnih i stvarnih evropskih „vrednosti“. Pritom je Utisak nedelje bio važan element onoga što bismo nazvali sofisticiranom evroatlantskom propagandom ili makar promocijom.
Problem, dakle, nije (samo) u uklanjanju emisije iz programa privatne televizije. Problem je sam sistem. On je mutirao, za mnoge nenadano, iz onoga što nazivamo evropskom politikom Srbije. Sistem je pritom presvučen u demokratiju za svakodnevnu upotrebu, dezinfikovan odnegovanom stranačkom amnezijom i stoga, iako nimalo etičan, u moralnom smislu ostaje neranjiv, upravo nedodirljiv.
Kada bismo pošteno pogledali u vlastito novinarsko ogledalo, videli bismo, na primer, sudbinu Riste Kubure pre nego Olje Bećković. Njegov autentični televizijski opus u srpskom novinarstvu ima veći značaj od Utiska nedelje. To jeste stvar mog ubeđenja, ali činjenice koje ću navesti protresle su neka od mojih ubeđenja iz temelja.
Kada je Kubura 2003. godine najuren sa RTS (u javnom vlasništvu!) niko u krugu dvojke nije ni pisnuo jer se to kosilo sa vladajućom revolucionarnom doktrinom pravde. Ćutali su kao seoske mlade, zajedno sa Utiskom nedelje, nad poniženim Ristom Kuburom. Da naglasim, Kuburi niko nije ponudio magarca umesto konja. Ne, bacili su ga u egzistencijalnu jamu.
GOLGOTA RISTE KUBURE
Nakon sudskog spora, koji je Kubura poveo protiv RTS, presudom su ga vratili na posao, ali je raspoređen među anketare koji tabanaju od vrata do vrata. Svi smo rajetinski ćutali i kada je bivši logoraš iz Drugog svetskog rata, saznajući samo za deo Kuburine golgote, rekao da su mu patnje veće od logoraških.
Da bi preživeo izgon sa RTS, Kubura je u međuvremenu morao da zajmi od zelenaša, što sa Oljom Bećković danas, uz dužno poštovanje, verovatno nije slučaj.
Tek kada se Kubura teško razboleo, očigledno zbog stresova izazvanih pomenutim traumama, samo jedan novinar se javio, i to dobrovoljno, da mu pomogne. Njegovo ime je Nino Brajović. Brajović je to učinio časno, prikupljajući novac za Kuburino lečenje gde god je mogao, stvarajući pritom iluziju da to organizovano rade novinari.
Kada je Kubura formalno vraćen na posao, na pomenuto mesto anketara za tabananje, nije bilo peticije, protesta, utiska, bilo čega. Bila je samo pučina tišine mrtvog novinarskog mora. Niko se u iščekivanju obećane evropske Dembelije, pune svakojakih radosti i čuda izobilja, nije okupio da zatalasa makar malo, da mu izrazi podršku. Naročito ne baroni i baronese srpske pseudodemokratije. Da, mislim na sve te političke i medijske krojače carevog novog odela sa platnih spiskova organizacija kratkih i nerazumljivih, a dopadljivo dizajniranih skraćenica u nazivu.
Ako neko danas pita da li bih izrazio elementarnu novinarsku solidarnost sa Oljom Bećković – bih. Učinio bih to iako nesloboda medija u Srbiji nije počela tek ukidanjem njene emisije. Učinio bih to iako smatram da su mediji suviše dragocen nacionalni resurs stvarnosti da bi bili prepušteni interesima stranih korporacija i njihovih vlasnika. Učinio bih to i sa dubokom kristalnom svešću o dojučerašnjim stavovima Olje Bećković o medijskim slobodama i pominjanom mutantu Petog oktobra. Učinio bih to duboko svestan položaja mladih novinarskih početnika, koji rade u ropskim uslovima stranih medijskih kompanija, čije poslovanje i sporadične humanitarne akcije društvance sa Bulevara Zorana Đinđića često hvali. Plus armija novinara – robova po unutrašnjosti Srbije.
Ni jedan srpski sud dugo još neće doneti presudu kao japanski u slučaju novinara Masajoši Šimizua iako smrt Riste Kubure uopšte nije usamljen primer kod nas.
Baš zato put do slobode medija ne vodi kroz kič jednokratne formalne solidarnosti u nelogici relacije Utisak nedelje juče i danas. Briselska birokratija prigovore na srpske medijske slobode ulaže takođe samo formalno kako bi ih sutra koristila ako pronađe poćudnijeg partnera u Beogradu. Dok Beograd pretpristupno aportira, EU u suštini neće biti briga za medijske slobode u Srbiji.
Nama treba katarza novinarskog esnafa. Katarza, koja će obuhvatiti i slučajeve kao što je bio slučaj Riste Kubure i pomenutog medijskog roblja.
Nažalost, grantova za tako nešto više nema, niti ih je, kada bolje razmislite, ikada bilo. Da jeste, verovatno ne bih pominjao zao usud Riste Kubure u ovom tekstu, već bi se njime za života i kako priliči bavila neka značajnija, a manje licemerna imena.
Branko Žujović
