Dvadeset godina kasnije – šljam

Sinoć smo gledali (koliko je ko izdržao) izbacivanje. To je ono kada se proglašava ko ispada iz daljeg (rijaliti) programa. To je poseban dan u nedelji, kada se neko izbacuje. Kulminacija drame i trenutno razrešenje. Čitav scenario vrti se oko tog jednog događaja. Publika strepi, strepe učesnici (jer su plaćeni po nedelji učešća), samo je reditelj miran.

On unapred sve zna. Nebitni su glasovi publike, jer niko ne može da ih proveri. A javno mnjenje je tu samo da podrži priču, koju god da je reditelj izabrao da ispriča. To je jeftina zabava. Na dobrom putu, kako se najavljuje, da bude zabranjena.

Samo što sinoć nije bilo izbacivanje. Nego… Kako bismo to nazvali? Ubacivanje, možda? Guranje prsta u oko. Vučić je (re)izabrao domaćina zadruge. To jest, domaćicu, ako se to tako kaže kada je izabrani domaćin žena. (Ne kaže se, ali nije bitno.) Kada je Vučić (ponovo) birao Brnabić, u kom svojstvu je to radio? Kao tobožnji predsednik države?

Predsednik države, barem kod nas, ne bira predsednika/predsednicu vlade. Kandidat/kandidatkinja za to mesto je osoba koja može da obezbedi većinu u parlamentu. Kandidata dakle na neki način bira parlament države, a ne njen predsednik. Samo što mi ovde još nemamo parlament (ni državu).

Čitalac je verovatno već zaboravio, podsetimo ga. Predsednik vlade obično bude predsednik stranke sa najviše mesta u parlamentu. Ima to smisla. Stranke izađu na izbore, predstave programe biračima, birači izaberu, prebroje se glasovi, ko dobije najviše glasova – predsednik vlade. Parlamentarna većina za predsednika simbolizuje podršku žitelja zemlje.

Tako nekako otprilike izgleda narodni suverenitet – kada građani vladaju sami nad sobom. Šta pak imamo ovde? Ni Vučić ni Brnabić nisu izašli na izbore 2020. Vučić na njima nije mogao učestvovati jer je tobože predsednik države. Brnabić na izborima nije bila ništa, a pogotovo ne predsednica stranke – jer je i to bio Vučić.

Bez obzira na parlament, koga nema, bez obzira na izbore, na kojima nisu učestvovali, Vučić i Brnabić igraju se predsednika i kandidata za predsednicu vlade. Igru igraju po svim rediteljskim pravilima rijalitija. Udarni termin na nacionalnim televizijama, notorno penkalo i potpis na papir u kožnim koricama.

Niko ne zna šta piše na papiru, ali izgleda važno. Ni posle nije jasno šta se tačno potpisalo, govor koji treba to da objasni ne objašnjava ništa. Svi rekviziti su tu, uključujući uvrede i mržnju iz usta glavnog protagoniste. Ne slušajte ga šta govori, gledajte mizanscen. Tako je – jeftina zabava, po meri rijalitija.

Šta nam poručuje reditelj i glavni protagonista svojom bednom predstavom? Srbija nije država, ona je zadruga. Dobro, možda ne ni zadruga, nego naprosto – štala. Ko smo onda mi u toj štali? Čitalac to ne mora da izgovori, dovoljno je da pomisli. I da se zapita – kada smo tačno na to pristali? I zašto?

S druge strane, ko nam šalje poruku? Šta je sve stalo u to jedno telo? Predsednik države, predsednik stranke, predsednik vlade iz senke, reditelj jeftine predstave, njen glavni glumac, alfa i omega svega u zemlji. Ukratko: čovek sa poklonjenim penkalom.

Ima u Novom zavetu, kod Marka, jedna upečatljiva epizoda i u njoj izvanredni dijalog. „Kako se zoveš?“ „Zovu me Legion, jer nas je mnogo“. To je priča sa delimično srećnim krajem: „Kada su stigli k Isusu, ugledaše opsednutoga – sedeo je obučen i pri zdravoj pameti, on koji je bio opsednut Legionom“. Drugo je rijaliti.

Dejan Ilić
Izvor: Peščanik.net